Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece
Zakon o ratifikacija Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece
Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori br. 7/91
ČLAN 1
Ratifikuje se Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, potpisane 25. oktobra 1980. godine u Hagu, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije u originalu na engleskom i u prevodu na srpskohrvatski jezik glasi:
KONVENCIJA
O GRAĐANSKOPRAVNIM ASPEKTIMA MEĐUNARODNE OTMICE DECE
OBLAST PRIMENE KONVENCIJE
Ciljevi ove konvencije su:
a) da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici;
b) da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici.
Države ugovornice će preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbede na svojoj teritoriji sprovođenje ciljeva Konvencije. U ovu svrhu koristiće najefikasnije raspoložive postupke.
Odvođenje ili zadržavanje deteta će se smatrati nezakonitim:
a) ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja;
b) ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja.
Prava na staranje pomenuta u tački a) stava 1. mogu se steći pre svega sprovođenjem zakona, ili na osnovu sudske ili upravne odluke, ili na osnovu sporazuma koji ima pravno dejstvo po zakonu odnosne države.
Konvencija će se primenjivati na dete koje je živelo u državi ugovornici neposredno pre bilo kakve povrede prava na staranje ili na viđenje. Konvencija će prestati da se primenjuje kada dete napuni 16 godina.
U smislu ove konvencije izraz:
a) „pravo na staranje“ uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta;
b) „pravo na viđenje“ uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka.
CENTRALNI IZVRŠNI ORGAN
Država ugovornica će odrediti centralni izvršni organ koji će izvršavati obaveze koje Konvencija predviđa za takav organ.
Savezne države, države sa više od jednog pravnog sistema ili države koje imaju autonomne teritorijalne jedinice moći će da postavljaju više od jednog centralnog izvršnog organa i naznače teritorijalnu nadležnost tih organa. Ako je država odredila više od jednog centralnog izvršnog organa, odrediće centralni izvršni organ kome će se moći upućivati molbe za dalje prosleđivanje odgovarajućem centralnom izvršnom organu u toj državi.
Centralni izvršni organ će međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije.
Pre svega, centralni izvršni organ će, neposredno ili preko posrednika, preduzimati sve potrebne mere:
a) za otkrivanje mesta gde se nalazi dete koje je nezakonito odvedeno ili zadržano;
b) za sprečavanje daljih eventualnih opasnosti po dete ili pristrasnosti u odnosu na jednu od zainteresovanih strana preduzimanjem ili iniciranjem preduzimanja privremene mere;
c) za obezbeđenje dobrovoljnog povratka deteta ili postizanje sporazumnog rešavanja tog pitanja;
d) za razmenu, gde je to potrebno, informacija u vezi sa socijalnim poreklom deteta;
e) za pružanje opštih informacija o važećem pravu odnosne države u vezi sa primenom ove konvencije;
f) za pokretanje ili olakšavanje pokretanja sudskog ili upravnog postupka radi obezbeđivanja povratka deteta i gde je to moguće za sklapanje odgovarajućih sporazuma o organizovanju ili obezbeđivanju efikasnog ostvarivanja prava na viđenje;
g) za obezbeđivanje ili olakšavanje obezbeđivanja, gde okolnosti to zahtevaju, pravne pomoći i saveta, uključujući i učešće branilaca i pravnih savetnika;
h) za sklapanje upravnih sporazuma koji su potrebni i adekvatni za obezbeđivanje bezbednog povratka deteta;
i) za obezbeđivanje uzajamne razmene informacija koje se odnose na primenu ove konvencije, i ako je to moguće, eliminisanje svih prepreka u njenoj primeni.
POVRATAK DETETA
Bilo koje lice, institucija ili drugo telo koje tvrdi da je odvođenjem ili zadržavanjem deteta povređeno pravo na staranje može se obratiti centralnom izvršnom organu države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta ili centralnom izvršnom organu koje druge države ugovornice za pomoć u obezbeđivanju povratka deteta.
Takva molba će sadržati:
a) podatke o identitetu podnosioca molbe, deteta i lica za koje se tvrdi da je odvelo ili zadržalo dete;
b) gde je to moguće, datum rođenja deteta;
c) činjenice na kojima se zasniva molba podnosioca za povratak deteta;
d) sve raspoložive informacije u vezi sa mestom gde se dete nalazi i identitetom lica sa kojim se pretpostavlja da je dete.
Uz molbu mogu biti priloženi sledeći dokumenti:
e) overena kopija bilo koje važne odluke ili sporazuma;
f) uverenje ili garantno pismo koje je izdao centralni izvršni organ, ili drugi nadležni organ države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta ili zvanično lice, u vezi sa relevantnim pravom te države;
g) bilo koji drugi relevantni dokument.
Ako centralni izvršni organ koji primi molbu iz člana 8. ima razloga da veruje da se dete nalazi u nekoj drugoj državi ugovornici, bez odlaganja će direktno dostaviti molbu centralnom izvršnom organu te države ugovornice i obavestiti o tome centralni organ koji upućuje molbu ili podnosioca molbe, zavisno od slučaja.
Centralni izvršni organ države u kojoj se nalazi dete preduzeće ili naložiti da se preduzmu sve odgovarajuće mere radi obezbeđivanja dobrovoljnog povratka deteta.
Sudski ili upravni organi država ugovornica će hitno sprovesti postupak za povratak deteta.
Ako odgovarajući sudski ili upravni organi ne donesu odluku u roku od šest nedelja od dana pokretanja postupka, podnosilac molbe ili centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, na sopstvenu inicijativu ili na zahtev centralnog izvršnog organa države koja upućuje zahtev, ima pravo da traži obrazloženje zbog odlaganja. Ako odgovor dobije centralni izvršni organ države kojoj je upućen zahtev, taj izvršni organ će dostaviti odgovor centralnom izvršnom organu države koja upućuje zahtev ili podnosiocu molbe, zavisno od slučaja.
Ako je dete nezakonito odvedeno ili zadržano u smislu člana 3, a na dan početka postupka pred sudskim ili upravnim organom države ugovornice u kojoj se dete nalazi proteklo je manje od godinu dana od dana nezakonitog odvođenja ili zadržavanja, odnosni nadležni organ će naložiti hitan povratak deteta.
Sudski ili upravni organ, čak i ako je pravni postupak pokrenut nakon isteka roka od godinu dana pomenutog u prethodnom stavu, takođe će naložiti povratak deteta ako se ne dokaže da se dete prilagodilo novoj sredini.
Ako sudski ili upravni organ u državi kojoj je upućen zahtev ima razloga da veruje da je dete odvedeno u neku drugu državu, može obustaviti postupak ili odbaciti molbu za povratak deteta.
Bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže:
a) da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje;
b) da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj.
Sudski ili upravni organ može, takođe, da odbije da naloži povratak deteta ako utvrdi da se dete suprotstavlja povratku i da je napunilo one godine i steklo stepen zrelosti pri kome je potrebno uzeti u obzir njegovo mišljenje.
Prilikom razmatranja okolnosti pomenutih u ovom članu, sudski i upravni organ će uzeti u obzir podatke koji se odnose na socijalno poreklo deteta dobijene od centralnog izvršnog organa ili nekog drugog nadležnog organa države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta.
Prilikom utvrđivanja da li je došlo do nezakonitog odvođenja ili zadržavanja u smislu člana 3, sudski i upravni organi države kojoj je upućen zahtev mogu direktno primeniti pravo, kao i sudske ili upravne odluke, bez obzira da li se zvanično priznaju ili ne u državi u kojoj se nalazi stalno mesto boravka deteta bez sprovođenja posebnih postupaka za dokazivanje tog prava ili za priznavanje stranih odluka koji bi inače bili sprovedeni.
Sudski ili upravni organi države ugovornice mogu, pre izdavanja naloga o povratku deteta tražiti da podnosilac molbe pribavi od organa države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta odluku ili druge dokaze da je odvođenje ili zadržavanje deteta bilo nezakonito na osnovu člana 3. Konvencije ako se takva odluka ili dokazi mogu dobiti u toj državi. Centralni izvršni organi država ugovornica, u meri u kojoj je to moguće, pomoći će podnosiocima molbe da dobiju takvu odluku ili dokaze.
Nakon dobijanja obaveštenja o nezakonitom odvođenju ili zadržavanju deteta u smislu člana 3, sudski ili upravni organi države ugovornice u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadržano neće donositi meritornu odluku o pravu na staranje sve dok se ne utvrdi da se dete neće vratiti na osnovu ove konvencije ili, ako nije podnesena molba na osnovu ove konvencije, u razumnom periodu posle prispeća obaveštenja.
Sama činjenica da je odluka koja se odnosi na staranje izdata ili da je treba priznati u državi kojoj je upućen zahtev neće predstavljati osnovu za odbijanje povratka deteta na osnovu ove konvencije, ali sudski i upravni organi države kojoj je upućen zahtev mogu uzeti u obzir razloge za donošenje te odluke prilikom primene ove konvencije.
Odredbe ovog poglavlja ne ograničavaju ovlašćenja sudskog ili upravnog organa da naloži povratak deteta u bilo koje vreme.
Odluka na osnovu ove konvencije u vezi sa povratkom deteta neće se smatrati meritornom o bilo kom pitanju u vezi sa pravom na staranje.
Povratak deteta na osnovu odredaba člana 12. može se odbiti ako bi to predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev.
PRAVO NA VIĐENJE
Molba za sklapanje sporazuma za organizovanje ili obezbeđivanje efikasnog ostvarivanja prava na viđenje može se podneti centralnim izvršnim organima država ugovornica na isti način kao i molba za povratak deteta.
Centralni izvršni organi moraju poštovati obaveze o saradnji koje su utvrđene u članu 7. radi unapređivanja neometanog uživanja prava na viđenje i ispunjenja svih uslova od kojih može zavisiti ostvarivanje ovih prava. Centralni izvršni organi će preduzeti korake za otklanjanje, onoliko koliko je to moguće, svih prepreka u ostvarivanju tih prava, onoliko koliko je to moguće.
Centralni izvršni organi, neposredno ili preko posrednika, mogu inicirati ili pomoći pri pokretanju postupka radi organizovanja ili zaštite ovih prava i obezbeđivanja uslova od kojih može zavisiti ostvarivanje ovih prava.
OPŠTE ODREDBE
Nikakvo jemstvo, u vidu kaucije ili depozita, ma kako opisano, neće se tražiti kao garancija za pokrivanje troškova i rashoda sudskih ili upravnih postupaka iz oblasti primene ove konvencije.
Neće se zahtevati nikakva legalizacija ili slična formalnost u kontekstu ove konvencije.
Sve molbe, dopisi ili druga dokumentacija koja se upućuje centralnim izvršnim organima zamoljene države biće sačinjeni na originalnom jeziku sa priloženim prevodom na zvanični jezik ili jedan od zvaničnih jezika države kojoj se upućuje zahtev ili, gde to nije moguće, sa prevodom na francuski ili engleski jezik.
Međutim, država ugovornica se može, izražavajući rezervu u skladu sa članom 42, suprotstaviti korišćenju francuskog jezika ili engleskog jezika, ali ne i jednog i drugog jezika, kod svih molbi, dopisa ili druge dokumentacije koja se upućuje njenim centralnim izvršnim organima.
Državljani država ugovornica i lica koja su nastanjena u tim državama imaće pravo na pravnu pomoć i savetodavne usluge po pitanjima u vezi sa primenom ove konvencije u bilo kojoj drugoj državi ugovornici pod istim uslovima kao i domaći državljani i lica stalno nastanjena u toj državi.
Svaki centralni izvršni organ će snositi svoje troškove kod primene ove konvencije.
Centralni izvršni organi i druge javne službe država ugovornica neće nametati nikakve dažbine u odnosu na molbe podnesene na osnovu ove konvencije. Naročito, oni ne mogu zahtevati bilo kakve naknade od podnosioca molbe na ime troškova i rashoda postupaka ili, gde to odgovara, na ime troškova koji proističu iz učešća pravne odbrane ili savetnika. Međutim, oni mogu tražiti plaćanje troškova koji su proistekli ili koji će proisteći iz sprovođenja povratka deteta.
Međutim, država ugovornica može, stavljanjem rezerve u skladu sa članom 42, izjaviti da neće primeniti na sebe nikakve troškove koji se pominju u prethodnom stavu, a koji proističu iz učešća pravne odbrane ili savetnika ili iz sudskog postupka, osim u slučaju da se ti troškovi pokrivaju na osnovu njenog sistema pravne pomoći i savetodavnih usluga.
Po izdavanju naloga za povratak deteta ili izdavanju naloga u vezi sa pravom na viđenje u skladu sa ovom konvencijom, sudski ili upravni organi mogu, gde to odgovara, naložiti licu koje je odvelo ili zadržalo dete ili koje je sprečilo ostvarivanje prava na viđenje da plati potrebne troškove koje je imao podnosilac molbe ili neko drugo lice u njegovo ime, uključujući putne troškove, sve troškove traganja za detetom i troškove pronalaženja deteta, troškove pravnog predstavljanja podnosioca molbe i troškove povratka deteta.
Kada je očigledno da zahtevi iz ove konvencije nisu zadovoljeni ili da molba inače nema valjane pravne osnove, centralni izvršni organ nije dužan da prihvati molbu. U tom slučaju, centralni izvršni organ će odmah obavestiti o svojim razlozima podnosioca molbe ili centralni izvršni organ preko koga je dostavljena molba, zavisno od slučaja.
Centralni izvršni organ može zahtevati da uz molbu bude priloženo pismeno ovlašćenje koje mu daje pravo da zastupa podnosioca molbe ili da imenuje predstavnika koji će delovati umesto njega.
Ova konvencija neće sprečiti bilo koje lice, instituciju ili telo koje tvrdi da je došlo do povrede prava na staranje ili viđenje u smislu čl. 3. ili 21. da se neposredno obrati molbom sudskim ili upravnim organima države ugovornice, bez obzira da li je to predviđeno odredbama ove konvencije ili ne.
Sve molbe upućene centralnim izvršnim organima ili neposredno sudskim ili upravnim organima države ugovornice u skladu sa uslovima ove konvencije, zajedno sa dokumentima i svim ostalim priloženim podacima ili podacima koje daje centralni izvršni organ prihvatiće se u sudovima ili administrativnim organima država ugovornica.
U odnosu na državu koja po pitanjima prava na staranje o detetu ili viđenje deteta ima dva ili više pravnih sistema koji se primenjuju u različitim teritorijalnim jedinicama:
a) bilo kakvo pozivanje na mesto stalnog boravka u toj državi smatraće se kao pozivanje na mesto stalnog boravka u jednoj od teritorijalnih jedinica te države;
b) bilo kakvo pozivanje na zakon države mesta stalnog boravka smatraće se kao pozivanje na zakon teritorijalne jedinice države u kojoj se nalazi mesto stalnog boravka deteta.
U odnosu na državu koja po pitanjima staranja o deci ima dva ili više pravnih sistema koji se primenjuju na različite kategorije lica, bilo kakvo pozivanje na zakon te države smatraće se kao pozivanje na pravni sistem koji utvrdi zakon te države.
Država u kojoj razne teritorijalne jedinice imaju sopstvene pravne propise o starateljstvu o deci neće biti dužna da primenjuje ovu konvenciju tamo gde država sa jedinstvenim pravnim sistemom nije dužna da to učini.
Ova konvencija će imati prioritet u pitanjima iz oblasti njene primene nad Konvencijom od 5. oktobra 1961. godine o ovlašćenjima odgovornih organa i pravu koje će se primenjivati u odnosu na zaštitu maloletnika, među potpisnicima obe konvencije. Inače, ova konvencija neće ograničiti primenu međunarodnog instrumenta na snazi između države porekla i države kojoj se upućuje molba ili drugog zakona države kojoj se upućuje molba radi realizovanja povratka deteta koje je nezakonito odvedeno ili zadržano ili radi ostvarivanja prava na viđenje.
Ova konvencija će se primenjivati među državama ugovornicama samo u odnosu na nezakonita odvođenja ili zadržavanja do kojih je došlo nakon njenog stupanja na snagu u tim državama.
U slučaju izjave na osnovu čl. 39. ili 40, pozivanje iz prethodnog stava na državu ugovornicu će se smatrati pozivanjem na teritorijalnu jedinicu ili jedinice na koje se primenjuje ova konvencija.
Ništa iz ove konvencije neće sprečiti dve ili više država ugovornica da se, radi ograničavanja restrikcija kojima može podlegati povratak deteta, međusobno dogovore o odstupanju od bilo koje od odredaba ove konvencije koja može predstavljati takvo ograničenje.
ZAVRŠNE ODREDBE
Ova konvencija će biti otvorena za potpisivanje državama koje su bile članice Haške konferencije o međunarodnom privatnom pravu za vreme njenog XIV zasedanja.
Konvencija se može ratifikovati, može joj se pristupiti ili se može prihvatiti, a instrumenti ratifikacije, prihvatanja ili pristupanja će biti položeni kod Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Holandije.
Bilo koja druga država može pristupiti Konvenciji.
Instrumenti pristupanja će biti položeni kod Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Holandije.
Konvencija će stupiti na snagu za državu koja joj pristupi prvog dana trećeg kalendarskog meseca od polaganja instrumenta pristupanja.
Pristupanje će biti punovažno samo u odnosima između države pristupnice i onih država ugovornica koje budu izjavile da prihvataju pristupanje. Takvu izjavu će takođe, morati da da bilo koja država članica koja ratifikuje, prihvata ili odobrava Konvenciju nakon pristupanja. Takva izjava će biti položena kod Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Holandije: ovo Ministarstvo će uputiti, diplomatskim putem, overenu kopiju izjave svakoj od država ugovornica.
Konvencija će stupiti na snagu između države koja pristupa i države koja je izjavila da prihvata pristupanje prvog dana trećeg kalendarskog meseca nakon polaganja izjave o prihvatanju.
Bilo koja država može u vreme potpisivanja, ratifikovanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja izjaviti da će se Konvencija primenjivati na svim teritorijama za čije je međunarodne odnose odgovorna ili na jednu ili više njih. Takva izjava će postati punovažna u vreme stupanja Konvencije na snagu za tu državu.
Takva izjava, kao i svako dalje proširivanje primene će se proslediti Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Holandije.
Ako država ugovornica ima dve ili više teritorijalnih jedinica u kojima se primenjuju različiti pravni sistemi u odnosu na pitanja iz delokruga ove konvencije, može u vreme potpisivanja, ratifikovanja, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja izjaviti da će se ova konvencija primenjivati na sve njene teritorijalne jedinice ili samo na jednu ili više njih i može izmeniti ovu izjavu podnošenjem druge izjave u bilo koje vreme. O svim izjavama ove vrste biće obavešteno Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Holandije i u njima će se eksplicitno odrediti teritorijalne jedinice u kojima će se primenjivati Konvencija.
U slučaju da država ugovornica ima politički sistem po kome su izvršna, sudska i zakonodavna ovlašćenja podeljena između centralne i drugih vlasti u okviru te države, njeno potpisivanje ili ratifikovanje, prihvatanje ili odobravanje ili pristupanje ovoj konvenciji ili njene izjave u smislu člana 40. neće imati nikakve implikacije na unutrašnju podelu ovlašćenja u okviru te države.
Svaka država može, najkasnije u vreme ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja ili u vreme davanja izjave u smislu čl. 39. ili 40, izraziti jednu ili obe rezerve predviđene u članu 24. i članu 26. stav 3. Neće biti dopuštene druge rezerve.
Svaka država može u bilo koje vreme povući rezervu koju je dala. Povlačenje će se proslediti Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Holandije.
Rezerva će prestati da bude punovažna prvog dana trećeg kalendarskog meseca od obaveštenja pomenutog u prethodnom stavu.
Konvencija će stupiti na snagu prvog dana trećeg kalendarskog meseca od polaganja trećeg instrumenta ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja pomenutih u čl. 37. i 38.
Posle toga, Konvencija će stupiti na snagu:
1) za svaku državu koja ratifikuje, prihvata, odobrava ili pristupa Konvenciji prvog dana trećeg kalendarskog meseca od polaganja instrumenta ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja;
2) za svaku teritoriju ili teritorijalnu jedinicu na koju je proširena primena Konvencije u skladu sa čl. 39. ili 40, prvog dana trećeg kalendarskog meseca posle obaveštenja pomenutog u tom članu.
Konvencija će biti na snazi pet godina od dana stupanja na snagu u skladu sa članom 43. stav 1. čak i za države koje su naknadno ratifikovale, prihvatile, odobrile ili pristupile Konvenciji.
Ako nema pismenih izjava o protivnom, Konvencija će se automatski obnavljati svakih pet godina.
Sve izjave ove vrste će se dostavljati Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Holandije najmanje šest meseci pre isteka petogodišnjeg perioda. One mogu biti ograničene na određene teritorije ili teritorijalne jedinice na koje se primenjuje Konvencija.
Ovakve izjave će biti punovažne samo u odnosu na državu koja je o tome dostavila obaveštenja. Konvencija će ostati na snazi za druge države ugovornice.
Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Holandije će obavestiti države članice Konferencije i države koje su pristupile u skladu sa članom 38. o sledećem:
1) potpisima i ratifikacijama, prihvatanjima i odobrenjima navedenim u članu 37;
2) pristupanjima navedenim u članu 38;
3) datumu stupanja Konvencije na snagu u skladu sa članom 43;
4) proširivanju primene navedenom u članu 39;
5) izjavama navedenim u čl. 38. i 40;
6) rezervama navedenim u članu 24, članu 26. stav 3. i povlačenjima navedenim u članu 42;
7) izjavama navedenim u članu 44.
Potvrđujući navedeno, potpisnici za to propisno ovlašćeni, potpisali su Konvenciju.
Sačinjeno u Hagu 25. oktobra 1980. godine, na engleskom i francuskom jeziku, od čega su oba teksta podjednako autentična u jednom primerku koji će biti položen u arhivu Vlade Kraljevine Holandije i čiji će primerak biti dostavljen, diplomatskim putem, svakoj državi članici Haške konferencije o međunarodnom privatnom pravu koja je učestvovala na XIV zasedanju.
ČLAN 3
Centralni izvršni organi, u smislu člana 6. Konvencije, jesu nadležni organi republika: Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije, Slovenije i Srbije.
Centralni izvršni organ kome se mogu upućivati molbe radi prosleđivanja nadležnom centralnom izvršnom organu iz stava 1. ovog člana je savezni organ uprave nadležan za poslove pravosuđa.
ČLAN 4
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom listu SFRJ – Međunarodni ugovori“.
