Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece

Zakon o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece

Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori br. 20/2015

ČLAN 1

Potvrđuje se Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, koja je pod okriljem Haške konferencije za međunarodno privatno pravo zaključena u Hagu 19. oktobra 1996. godine, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.

ČLAN 2

Tekst Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:

KONVENCIJA O NADLEŽNOSTI, MERODAVNOM PRAVU, PRIZNANJU I IZVRŠENJU ODLUKA I SARADNJI U MATERIJI RODITELJSKE ODGOVORNOSTI I MERA ZA ZAŠTITU DECE

Zaključena 19. oktobra 1996. godine.

Države potpisnice ove konvencije,

Polazeći od potrebe unapređenja zaštite dece u situacijama sa međunarodnim elementom,

U želji da izbegnu sukobe pravnih sistema u materiji nadležnosti, merodavnog prava, priznanja i izvršenja mera za zaštitu dece,

Svesne značaja međunarodne saradnje u oblasti zaštite dece,

Potvrđujući da najbolji interes deteta treba da bude od najveće važnosti,

Konstatujući neophodnost da se izmeni Konvencija od 5. oktobra 1961. godine o nadležnosti organa i merodavnom pravu u materiji zaštite maloletnika,

U želji da u tom cilju ustanove zajedničke odredbe, vodeći računa o Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima deteta od 20. novembra 1989. godine,

Saglasile su se o sledećim odredbama:

Glava I

OBIM PRIMENE KONVENCIJE

Član 1

(1) Ciljevi ove konvencije su:

1. a) određivanje države čiji su organi nadležni za preduzimanje mera za zaštitu ličnosti ili imovine deteta;
2. b) određivanje prava koje će ti organi primenjivati u vršenju svoje nadležnosti;
3. v) određivanje merodavnog prava za roditeljsku odgovornost;
4. g) obezbeđivanje priznanja i izvršenja tih mera zaštite u svim državama ugovornicama;
5. d) uspostavljanje saradnje između organa država ugovornica koja je neophodna za ostvarivanje ciljeva Konvencije.

(2) Za potrebe ove konvencije, izraz „roditeljska odgovornost“ obuhvata roditeljsko pravo, kao i svaki drugi sličan odnos kojim se određuju prava, ovlašćenja i odgovornosti roditelja, staratelja ili drugih zakonskih zastupnika prema ličnosti i imovini deteta.

Član 2

Konvencija se primenjuje na decu od trenutka njihovog rođenja do navršenih 18 godina.

Član 3

Mere predviđene u članu 1. mogu se, između ostalog, odnositi na:

1. a) sticanje, vršenje, prestanak ili ograničenje roditeljske odgovornosti, kao i na njeno prenošenje;
2. b) pravo na staranje, uključujući pravo na staranje o ličnosti deteta i naročito pravo na određivanje boravišta deteta, kao i pravo na viđanje deteta, koje obuhvata i pravo da se dete na određeno vreme odvede van mesta svog uobičajenog boravišta;
3. v) starateljstvo, tutorstvo i slične pravne ustanove;
4. g) određivanje lica ili organa nadležnih za staranje o ličnosti ili imovini deteta, zastupanje i pružanje pomoći detetu, kao i njihovih funkcija;
5. d) smeštaj deteta u hraniteljsku porodicu ili u ustanovu za zaštitu dece ili pružanje zaštite putem ustanove kafala ili neke druge slične ustanove;

đ) nadzor javnih organa ovlašćenih za staranje o detetu nad svakim licem kome je dete povereno na staranje;

1. e) upravljanje, zaštitu ili raspolaganje imovinom deteta.

Član 4

Konvencija se ne primenjuje na:

1. a) utvrđivanje ili osporavanje očinstva, odnosno materinstva;
2. b) odluke o usvojenju, mere koje prethode usvojenju, kao i poništaj ili raskid usvojenja;
3. v) lično ime deteta;
4. g) emancipaciju;
5. d) obaveze izdržavanja;

đ) trast i nasleđivanje;

1. e) socijalno osiguranje;

ž) javne mere opšteg karaktera u oblasti obrazovanja ili zdravlja;

1. z) mere koje su određene prema detetu kao izvršiocu krivičnog dela;
2. i) odluke o pravu na azil i useljavanje.

Glava II

NADLEŽNOST

Član 5

(1) Sudski ili upravni organi države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište nadležni su da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta.

(2) Ako dete zasnuje uobičajeno boravište u drugoj državi ugovornici, nadležni su organi države novog uobičajenog boravišta deteta, osim u slučaju iz člana 7.

Član 6

(1) Za decu izbeglice i decu koja su, usled događaja u njihovoj zemlji, međunarodno raseljena, nadležnost predviđenu u stavu 1. člana 5. vrše organi države ugovornice na čijoj se teritoriji ta deca nalaze usled raseljavanja.

(2) Odredba prethodnog stava primenjuje se i na decu čije se uobičajeno boravište ne može utvrditi.

Član 7

(1) U slučaju nezakonitog odvođenja ili zadržavanja deteta, organi države ugovornice u kojoj je dete imalo uobičajeno boravište neposredno pre zadržavanja odnosno odvođenja zadržavaju nadležnost sve dok dete ne stekne uobičajeno boravište u drugoj državi i:

1. a) svako lice, ustanova ili drugo telo koje ima pravo staranja ne pristane na to odvođenje odnosno zadržavanje, ili
2. b) dete u toj drugoj državi boravi u periodu od najmanje godinu dana od trenutka kada je lice, ustanova ili drugo telo koje ima pravo staranja saznalo ili moralo saznati gde se dete nalazi, nijedan postupak po zahtevu za vraćanje deteta podnet u tom periodu nije u toku, a dete se prilagodilo novoj sredini.

(2) Odvođenje ili zadržavanje deteta smatra se nezakonitim:

1. a) ako je time povređeno pravo na staranje, bilo zajedničko ili samostalno, koje pripada licu, ustanovi ili drugom telu, prema pravu države u kojoj je dete imalo uobičajeno boravište neposredno pre odvođenja odnosno zadržavanja; i
2. b) ako se u trenutku odvođenja ili zadržavanja to pravo stvarno vršilo, bilo zajednički bilo samostalno, ili bi se vršilo da nije došlo do odvođenja odnosno zadržavanja.

Pravo na staranje navedeno u tački a) stava 2. ovog člana, između ostalog, može biti zasnovano na zakonu, na odluci suda ili organa uprave ili na sporazumu koji proizvodi dejstvo po pravu te države.

(3) Sve dok organi navedeni u stavu 1. ovog člana zadržavaju nadležnost, organi države ugovornice u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadržano mogu odrediti samo hitne mere neophodne za zaštitu ličnosti ili imovine deteta, u skladu sa članom 11.

Član 8

(1) Izuzetno, ako organ države ugovornice nadležan na osnovu čl. 5. ili 6. smatra da bi u konkretnom slučaju organ druge države ugovornice bio u boljem položaju da oceni najbolji interes deteta, može:

– zatražiti od tog drugog organa, neposredno ili uz pomoć centralnog organa te države, da preuzme nadležnost za određivanje mera zaštite koje smatra neophodnim, ili

– prekinuti postupak i uputiti stranke da podnesu takav zahtev organu te druge države.

(2) Države ugovornice čijim se organima može podneti zahtev naveden u prethodnom stavu su:

1. a) država čiji je dete državljanin;
2. b) država u kojoj se nalazi imovina deteta;
3. v) država čijim je organima podnet zahtev za razvod ili zakonsku rastavu roditelja deteta ili za poništaj njihovog braka;
4. g) država sa kojom dete ima značajnu vezu.

(3) Organi iz st. 1. i 2. ovog člana mogu da pristupe razmeni mišljenja.

(4) Organ kome je podnet zahtev iz stava 1. ovog člana može preuzeti nadležnost umesto organa nadležnog na osnovu čl. 5. ili 6, ako smatra da je to u najboljem interesu deteta.

Član 9

(1) Ako organi države ugovornice navedeni u članu 8. stav 2. smatraju da su u boljem položaju da u konkretnom slučaju procene najbolji interes deteta, mogu:

– zatražiti od nadležnog organa države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište, neposredno ili uz pomoć centralnog organa te države, da im se dozvoli da zasnuju nadležnost za određivanje mera zaštite koje smatraju neophodnim, ili

– uputiti stranke da takav zahtev podnesu organima države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište.

(2) Organi iz stava 1. ovog člana mogu da pristupe razmeni mišljenja.

(3) Organ koji podnosi zahtev može preuzeti nadležnost umesto organa države ugovornice uobičajenog boravišta deteta samo ako je ovaj drugi organ prihvatio zahtev.

Član 10

(1) Bez uticaja na čl. 5-9, organi države ugovornice nadležni za razvod, zakonsku rastavu ili poništaj braka roditelja deteta koje ima uobičajeno boravište u drugoj državi ugovornici, mogu, ako im pravo njihove države dozvoljava, odrediti mere za zaštitu ličnosti ili imovine tog deteta:

1. a) ako u trenutku pokretanja postupka jedan od roditelja uobičajeno boravi u toj državi i jedan od njih je titular roditeljske odgovornosti u odnosu na to dete, i
2. b) ako su roditelji, odnosno drugo lice koje je titular roditeljske odgovornosti u odnosu na to dete prihvatili nadležnost ovih organa za određivanje mera i ako je takva nadležnost u najboljem interesu deteta.

(2) Nadležnost za određivanje mera za zaštitu deteta iz stava 1. ovog člana prestaje čim odluka kojom se usvaja ili odbija zahtev za razvod, zakonsku rastavu ili poništaj braka postane pravnosnažna ili se taj postupak okonča iz drugog razloga.

Član 11

(1) U svim hitnim slučajevima, organi svake države ugovornice na čijoj teritoriji se nalazi dete ili njegova imovina nadležni su za određivanje neophodnih mera zaštite.

(2) Mere određene na osnovu stava 1. ovog člana u odnosu na dete koje ima uobičajeno boravište u drugoj državi ugovornici, prestaju da važe čim organi nadležni na osnovu čl. 5-10. odrede mere koje zahteva situacija.

(3) Mere određene na osnovu stava 1. ovog člana u odnosu na dete koje ima uobičajeno boravište u državi neugovornici prestaju da važe u svakoj državi ugovornici čim mere koje zahteva situacija, određene od strane organa druge države, budu priznate u državi ugovornici u pitanju.

Član 12

(1) Osim u slučaju iz člana 7, organi države ugovornice na čijoj se teritoriji nalazi dete ili njegova imovina nadležni su za određivanje mera zaštite ličnosti ili imovine deteta privremenog karaktera i čije je dejstvo ograničeno na teritoriju te države, ukoliko one nisu nespojive sa merama koje su već odredili organi nadležni na osnovu čl. 5-10.

(2) Mere određene na osnovu stava 1. ovog člana u odnosu na dete koje ima uobičajeno boravište u državi ugovornici prestaju da važe čim organi nadležni na osnovu čl. 5-10. donesu odluku o merama zaštite koje bi situacija mogla zahtevati.

(3) Mere određene na osnovu stava 1. ovog člana u odnosu na dete koje ima uobičajeno boravište u državi neugovornici prestaju da važe u državi ugovornici u kojoj su te mere određene čim mere koje zahteva situacija, određene od strane organa druge države, budu priznate u državi ugovornici u pitanju.

Član 13

(1) Organi države ugovornice nadležni za određivanje mera zaštite ličnosti ili imovine deteta na osnovu čl. 5-10. dužni su da se uzdrže od odlučivanja ako su u trenutku pokretanja postupka već bile zatražene slične mere od organa druge države ugovornice, nadležnih na osnovu čl. 5-10, a njihovo razmatranje je još uvek u toku.

(2) Odredba stava 1. ovog člana ne primenjuje se ako su se organi kojima je zahtev za određivanje mera prvobitno podnet oglasili nenadležnim.

Član 14

Mere određene na osnovu čl. 5-10. ostaju na snazi u granicama onoga što je njima predviđeno čak i kada, usled promenjenih okolnosti, više ne postoji osnov na kome je nadležnost bila zasnovana, sve dok ih organi nadležni prema ovoj konvenciji ne izmene, zamene ili ukinu.

Glava III

MERODAVNO PRAVO

Član 15

(1) Organi država ugovornica nadležni na osnovu odredaba Glave II primenjuju svoje pravo.

(2) Međutim, ukoliko je to potrebno radi zaštite ličnosti ili imovine deteta, organi iz stava 1. ovog člana mogu izuzetno primeniti ili uzeti u obzir i pravo druge države sa kojom je situacija značajno povezana.

(3) U slučaju promene uobičajenog boravišta deteta u drugu državu ugovornicu, na uslove za sprovođenje mera određenih u državi prethodnog uobičajenog boravišta primenjuje se, od trenutka promene, pravo te druge države.

Član 16

(1) Za sticanje ili prestanak roditeljske odgovornosti neposredno na osnovu zakona, bez učešća suda ili organa uprave, merodavno je pravo države u kojoj dete ima uobičajeno boravište.

(2) Za sticanje ili prestanak roditeljske odgovornosti na osnovu sporazuma ili jednostranog akta, bez učešća suda ili organa uprave, merodavno je pravo države u kojoj dete ima uobičajeno boravište u trenutku kada sporazum ili jednostrani akt proizvode dejstvo.

(3) Roditeljska odgovornost koja postoji prema pravu države uobičajenog boravišta postoji i nakon sticanja novog uobičajenog boravišta u drugoj državi.

(4) Ako se uobičajeno boravište deteta promeni, za sticanje roditeljske odgovornosti neposredno na osnovu zakona od strane lica koje do tada nije bilo njen titular, merodavno je pravo države novog uobičajenog boravišta.

Član 17

Za vršenje roditeljske odgovornosti merodavno je pravo države u kojoj dete ima uobičajeno boravište. Ako se uobičajeno boravište deteta promeni, merodavno je pravo države novog uobičajenog boravišta.

Član 18

Roditeljska odgovornost navedena u članu 16. može prestati ili se uslovi njenog vršenja mogu izmeniti merama određenim na osnovu ove konvencije.

Član 19

(1) Punovažnost pravnog posla zaključenog između trećeg lica i lica koje bi po pravu države u kojoj je pravni posao zaključen imalo svojstvo zakonskog zastupnika deteta, ne može se osporavati, niti se treće lice može smatrati odgovornim samo zato što to drugo lice nije bilo ovlašćeno da deluje kao zakonski zastupnik deteta prema pravu određenom odredbama ove glave, osim ako je treće lice znalo ili moralo znati da je za roditeljsku odgovornost merodavno to pravo.

(2) Stav 1. ovog člana se primenjuje samo ako je pravni posao zaključen između lica koja se nalaze na teritoriji iste države.

Član 20

Odredbe ove glave primenjuju se čak i ako ukazuju na pravo države neugovornice.

Član 21

(1) U smislu ove glave, reč „pravo“ označava pravo koje je na snazi u državi, uz isključenje njegovih kolizionih normi.

(2) Međutim, ako je na osnovu člana 16. merodavno pravo države neugovornice i ako kolizione norme te države ukazuju na primenu prava neke druge države neugovornice koja bi primenila svoje pravo, primenjuje se pravo te druge države. Ako ta druga država neugovornica ne bi primenila svoje pravo, merodavno je pravo na koje upućuje član 16.

Član 22

Primena prava merodavnog na osnovu odredaba ove glave može se odbiti samo ako bi bila očigledno suprotna javnom poretku, uzimajući u obzir najbolji interes deteta.

Glava IV

PRIZNANJE I IZVRŠENJE

Član 23

(1) Mere koje su odredili organi države ugovornice priznaju se neposredno na osnovu zakona u svim drugim državama ugovornicama.

(2) Međutim, priznanje se može odbiti:

1. a) ako je meru odredio organ čija nadležnost nije bila zasnovana na odredbama Glave II;
2. b) ako je mera određena u sudskom ili upravnom postupku, u kome, suprotno osnovnim procesnim načelima države priznanja, detetu nije pružena mogućnost da bude saslušano, osim u hitnim slučajevima;
3. v) na zahtev svakog lica koje tvrdi da se tom merom krši njegova roditeljska odgovornost, ako je takva mera određena a da tom licu nije bila pružena mogućnost da bude saslušano, osim u hitnim slučajevima;
4. g) ako je priznanje očigledno suprotno javnom poretku države priznanja, uzimajući u obzir najbolji interes deteta;
5. d) ako je mera nespojiva sa kasnijom merom određenom u državi uobičajenog boravišta deteta koja nije ugovornica, a ta kasnija mera ispunjava uslove za priznanje u državi u kojoj je zatraženo priznanje;

đ) ako nije sproveden postupak predviđen članom 33.

Član 24

Bez uticaja na član 23. stav 1, svako zainteresovano lice može zahtevati od nadležnih organa države ugovornice da odluče o priznanju odnosno nepriznanju mere određene u drugoj državi ugovornici. Postupak se uređuje pravom države u kojoj je zahtev podnet.

Član 25

Organ države u kojoj je zahtev podnet vezan je činjenicama na osnovu kojih je organ države u kojoj je mera određena zasnovao svoju nadležnost.

Član 26

(1) Ako mere određene u jednoj državi ugovornici koje su u njoj postale i izvršne, zahtevaju izvršenje u drugoj državi ugovornici, one će, na zahtev svakog zainteresovanog lica, biti oglašene izvršnim ili registrovane za potrebe izvršenja u toj drugoj državi, po postupku koji predviđa njeno zakonodavstvo.

(2) Svaka država ugovornica na oglašavanje izvršnosti tih mera ili na njihovu registraciju primenjuje jednostavan i brz postupak.

(3) Oglašavanje izvršnosti ili registracija mogu se odbiti samo iz razloga navedenih u članu 23. stav 2.

Član 27

Osim ako je neophodno za primenu prethodnih članova, organ države priznanja neće razmatrati (preispitivati) sadržinu mere koja je određena.

Član 28

Mere određene u jednoj državi ugovornici koje su oglašene izvršnim ili su registrovane u cilju izvršenja u drugoj državi ugovornici, izvršavaju se u toj drugoj državi kao da su ih odredili njeni sopstveni organi. Izvršenje se sprovodi u skladu sa pravom države u kojoj se podnosi zahtev, u granicama koje predviđa njeno pravo, uzimajući u obzir najbolji interes deteta.

Glava V

SARADNJA

Član 29

(1) Svaka država ugovornica određuje centralni organ za izvršavanje obaveza koje su mu naložene ovom konvencijom.

(2) Federalna država, država u kojoj važi više pravnih sistema ili država koja se sastoji iz autonomnih teritorijalnih jedinica može odrediti više od jednog centralnog organa i precizirati teritorijalni ili personalni obim njihovih ovlašćenja. Država koja je iskoristila ovu mogućnost, određuje centralni organ kome se mogu uputiti svi podnesci radi njihovog dostavljanja odgovarajućem (nadležnom) centralnom organu unutar države.

Član 30

(1) Centralni organi međusobno sarađuju i unapređuju saradnju nadležnih organa svojih država, radi ostvarivanja ciljeva Konvencije.

(2) Oni, u vezi sa primenom Konvencije, preduzimaju odgovarajuće korake za davanje obaveštenja o zakonodavstvu i raspoloživim uslugama u njihovim državama u materiji zaštite dece.

Član 31

Centralni organ države ugovornice, bilo neposredno ili uz pomoć javnih organa i drugih tela, preduzima sve odgovarajuće korake kako bi:

8. a) olakšao komunikaciju i ponudio pomoć predviđenu čl. 8. i 9. i u ovoj glavi;
9. b) olakšao, putem medijacije, mirenja ili sličnih metoda, sprovođenje dogovorenih rešenja u pogledu zaštite ličnosti ili imovine deteta u slučajevima na koje se Konvencija primenjuje;
10. v) pružio pomoć, na zahtev nadležnog organa druge države ugovornice, u pronalaženju deteta kada se pretpostavlja da se ono nalazi na teritoriji zamoljene države i da mu je potrebna zaštita.

Član 32

Na obrazloženi zahtev centralnog organa ili drugog nadležnog organa države ugovornice sa kojom dete ima značajnu vezu, centralni organ države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište i u kojoj se ono nalazi može, bilo neposredno ili uz pomoć javnih organa i drugih tela:

1. a) sačiniti izveštaj o situaciji u kojoj se dete nalazi;
2. b) zatražiti od nadležnog organa svoje države da razmotri potrebu za određivanjem mera za zaštitu ličnosti ili imovine tog deteta.

Član 33

(1) Ako organ nadležan na osnovu čl. 5-10. razmatra mogućnost smeštaja deteta u hraniteljsku porodicu, ili u neku ustanovu za zaštitu dece ili pružanje zaštite putem kafale ili sličnog instituta, i ako taj smeštaj, odnosno pružanje zaštite treba da se sprovedu u drugoj državi ugovornici, taj organ će se prethodno konsultovati sa centralnim organom ili drugim nadležnim organom te druge države. U tom cilju on će dostaviti izveštaj o detetu i obrazloženje svog predloga za smeštaj ili pružanje zaštite.

(2) Odluka o smeštaju ili pružanju zaštite detetu može biti doneta u državi molilji samo ako se centralni organ ili drugi nadležni organ zamoljene države saglasi sa takvim smeštajem ili pružanjem zaštite, uzimajući u obzir najbolji interes deteta.

Član 34

(1) Kada se razmatra mera zaštite, nadležni organi na osnovu Konvencije mogu, ako to nalaže situacija u kojoj se nalazi dete, zatražiti od svakog organa druge države ugovornice koji poseduje informacije od značaja za zaštitu deteta, da im te informacije dostavi.

(2) Svaka država ugovornica može dati izjavu da se zahtevi predviđeni u stavu 1. ovog člana dostavljaju samo preko njenog centralnog organa.

Član 35

(1) Nadležni organi države ugovornice mogu zatražiti od organa druge države ugovornice pomoć u sprovođenju mera zaštite određenih na osnovu ove konvencije, naročito da bi se obezbedilo delotvorno vršenje prava na viđanje deteta i prava na održavanje redovnih ličnih odnosa sa detetom.

(2) Organi države ugovornice u kojoj dete nema uobičajeno boravište mogu, na zahtev jednog od roditelja koji ima boravište u toj državi i koji želi da stekne ili zadrži pravo na viđanje, prikupiti informacije ili dokaze i utvrditi podobnost tog roditelja za vršenje prava na viđanje i uslove pod kojima bi to pravo trebalo da se vrši. Organ nadležan za odlučivanje o pravu na viđanje deteta na osnovu čl. 5-10. će, pre nego što donese odluku, primiti i razmotriti te informacije, dokaze i zaključke.

(3) Organ koji je na osnovu čl. 5-10. nadležan za odlučivanje o pravu na viđanje može prekinuti postupak u očekivanju ishoda po zahtevu predviđenom u stavu 2. ovog člana naročito ako razmatra zahtev za izmenu ili oduzimanje prava na viđanje koje su dodelili organi države ranijeg uobičajenog boravišta deteta.

(4) Ostale odredbe ovog člana ne sprečavaju organ nadležan na osnovu čl. 5-10. da odredi privremene mere u očekivanju ishoda po zahtevu predviđenom u stavu 2. ovog člana.

Član 36

U slučaju kada je dete izloženo ozbiljnoj opasnosti, nadležni organi države ugovornice u kojoj su određene mere za zaštitu deteta ili u kojoj se razmatra određivanje takvih mera, ako budu obavešteni da se boravište deteta promenilo ili da se dete nalazi u drugoj državi, obavestiće organe druge države o toj opasnosti i o merama koje su određene, odnosno koje se razmatraju.

Član 37

Nadležni organ ne sme zahtevati niti davati bilo kakve podatke na osnovu ove glave ako smatra da bi se time mogli dovesti u opasnost ličnost ili imovina deteta ili da bi to predstavljalo ozbiljnu pretnju za slobodu ili život člana njegove porodice.

Član 38

(1) Ne dovodeći u pitanje mogućnost određivanja naknade razumnih troškova za pružanje usluga, centralni organi i drugi javni organi država ugovornica snosiće sopstvene troškove koji nastanu primenom odredaba ove glave.

(2) Država ugovornica može zaključivati sporazume o raspodeli troškova sa jednom ili više drugih država ugovornica.

Član 39

Svaka država ugovornica može zaključivati sa jednom ili više država ugovornica sporazume u cilju unapređenja primene ove glave u njihovim međusobnim odnosima. Države koje su zaključile takav sporazum, dostaviće njegovu kopiju depozitaru Konvencije.

Glava VI

OPŠTE ODREDBE

Član 40

(1) Organi države ugovornice uobičajenog boravišta deteta ili države ugovornice u kojoj je određena mera zaštite, mogu izdati potvrdu na zahtev titulara roditeljske odgovornosti ili lica kome je poverena zaštita ličnosti ili imovine deteta u kome se navode njegovo svojstvo i ovlašćenja koja su mu data.

(2) Smatra se da lice iz stava 1. ovog člana ima svojstvo i ovlašćenja navedena u potvrdi, ukoliko se suprotno ne dokaže.

(3) Svaka država ugovornica odrediće organe koji su nadležni za izdavanje potvrde.

Član 41

Lični podaci pribavljeni ili dostavljeni u skladu sa Konvencijom mogu se koristiti samo u svrhu zbog koje su pribavljeni ili dostavljeni.

Član 42

Organi kojima se podaci dostavljaju obezbeđuju čuvanje tajnosti podataka u skladu sa pravom svoje države.

Član 43

Sve isprave, izdate ili prosleđene na osnovu Konvencije, oslobođene su legalizacije ili bilo koje slične formalnosti.

Član 44

Svaka država ugovornica može odrediti organe kojima se upućuju zahtevi predviđeni čl. 8, 9. i 33.

Član 45

(1) Obaveštenja o određivanju organa navedenih u čl. 29. i 44. dostavljaju se Stalnom birou Haške konferencije za međunarodno privatno pravo.

(2) Izjava iz člana 34. stav 2. daje se depozitaru Konvencije.

Član 46

Država ugovornica u kojoj se na zaštitu ličnosti ili imovine deteta primenjuju različiti pravni sistemi ili grupe pravnih normi nije obavezna da primenjuje pravila Konvencije na sukobe koji se tiču samo tih različitih sistema ili grupa pravnih normi.

Član 47

U odnosu na državu u kojoj se na pitanja regulisana ovom Konvencijom u različitim teritorijalnim jedinicama primenjuju dva ili više pravnih sistema ili grupe pravnih normi:

(1) svako upućivanje na uobičajeno boravište u toj državi ukazuje na uobičajeno boravište u određenoj teritorijalnoj jedinici;

(2) svako upućivanje na prisutnost deteta u toj državi ukazuje na prisutnost u određenoj teritorijalnoj jedinici;

(3) svako upućivanje na mesto nalaženja imovine deteta u toj državi ukazuje na mesto nalaženja imovine deteta u određenoj teritorijalnoj jedinici;

(4) svako upućivanje na državu čiji je dete državljanin ukazuje na teritorijalnu jedinicu određenu pravom te države ili, ako odgovarajućih normi nema, na teritorijalnu jedinicu sa kojom je dete u najbližoj vezi;

(5) svako upućivanje na državu čijim je organima podnet zahtev za razvod ili zakonsku rastavu roditelja deteta ili za poništaj njihovog braka ukazuje na teritorijalnu jedinicu čijim je organima podnet takav zahtev;

(6) svako upućivanje na državu sa kojom dete ima značajnu vezu ukazuje na teritorijalnu jedinicu sa kojom dete ima takvu vezu;

(7) svako upućivanje na državu u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadržano ukazuje na teritorijalnu jedinicu u koju je dete odvedeno odnosno u kojoj je zadržano;

(8) svako upućivanje na tela ili organe te države, osim centralnih organa, ukazuje na tela ili organe ovlašćene da deluju u odnosnoj teritorijalnoj jedinici;

(9) svako upućivanje na pravo, postupak ili organ države u kojoj je neka mera određena ukazuje na pravo, postupak ili organ teritorijalne jedinice u kojoj je ta mera određena;

(10) svako upućivanje na pravo, postupak ili organ države u kojoj se zahteva priznanje ili izvršenje ukazuje na pravo, postupak ili organ teritorijalne jedinice u kojoj se zahteva priznanje ili izvršenje.

Član 48

Za određivanje merodavnog prava na osnovu Glave III unutar države koja se sastoji od dve ili više teritorijalnih jedinica od kojih svaka ima sopstveni pravni sistem ili grupe pravnih normi u pogledu materije regulisane ovom konvencijom, primenjuju se sledeća pravila:

1. a) ako u toj državi postoje važeće norme koje određuju teritorijalnu jedinicu čije je pravo merodavno, primenjuje se pravo te jedinice;
2. b) ako takvih normi nema, primenjuje se pravo teritorijalne jedinice na koje ukazuje član 47.

Član 49

Za određivanje merodavnog prava na osnovu Glave III unutar države koja primenjuje dva ili više pravnih sistema ili grupe pravnih normi na različite kategorije lica u pogledu materije regulisane ovom konvencijom, primenjuju se sledeća pravila:

1. a) ako u toj državi postoje norme koje određuju koje je od ovih prava merodavno, primenjuje se to pravo;
2. b) ako takvih normi nema, primenjuje se pravni sistem ili grupa pravnih normi sa kojom je dete u najbližoj vezi.

Član 50

Ova konvencija ne utiče na primenu Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980. godine u odnosima između država ugovornica obeju konvencija. Međutim, ništa ne sprečava mogućnost pozivanja na odredbe ove Konvencije radi povratka nezakonito odvedenog ili zadržanog deteta ili radi organizovanja prava na viđanje.

Član 51

U odnosima između država ugovornica, ova konvencija zamenjuje Konvenciju o nadležnosti organa i merodavnom pravu u materiji zaštite maloletnika od 5. oktobra 1961. godine i Konvenciju o starateljstvu nad maloletnicima potpisanu u Hagu 12. juna 1902. godine, pri čemu ne utiče na priznanje mera određenih na osnovu navedene Konvencije od 5. oktobra 1961. godine.

Član 52

(1) Ova konvencija ne utiče na primenu drugih međunarodnih ugovora čije su članice države ugovornice i koji sadrže odredbe o materiji regulisanoj ovom konvencijom, osim ako države obavezane takvim ugovorima daju suprotnu izjavu.

(2) Ova konvencija ne utiče na mogućnost da jedna ili više država ugovornica zaključe sporazume koji sadrže odredbe o pitanjima regulisanim ovom konvencijom u pogledu dece sa uobičajenim boravištem u bilo kojoj od država ugovornica tih sporazuma.

(3) Sporazumi koje zaključe jedna ili više država ugovornica o pitanjima regulisanim ovom konvencijom ne utiču, u odnosima tih država sa drugim državama ugovornicama, na primenu odredaba ove konvencije.

(4) Prethodni stavovi se, takođe, primenjuju na jednoobrazne zakone zasnovane na posebnim vezama regionalne i druge prirode koje postoje između država u pitanju.

Član 53

(1) Konvencija se primenjuje samo na mere koje su određene u državi posle stupanja na snagu Konvencije u odnosu na tu državu.

(2) Konvencija se primenjuje na priznanje i izvršenje mera određenih nakon njenog stupanja na snagu između države u kojoj su mere određene i države u kojoj se traži priznanje i izvršenje.

Član 54

(1) Svaki podnesak koji se šalje centralnom organu ili drugom organu države ugovornice sastavlja se na izvornom jeziku i propraćen je prevodom na službeni jezik ili na jedan od službenih jezika te države ili, ukoliko to nije moguće, prevodom na francuski ili na engleski jezik.

(2) Međutim, država ugovornica se može stavljanjem rezerve u skladu sa članom 60. usprotiviti upotrebi bilo francuskog bilo engleskog jezika.

Član 55

(1) Država ugovornica može u skladu sa članom 60:

1. a) zadržati nadležnost svojih organa za određivanje mera za zaštitu imovine deteta koja se nalazi na njenoj teritoriji;
2. b) zadržati pravo da ne prizna roditeljsku odgovornost ili meru koja je nespojiva sa merom određenom od strane njenih organa u pogledu te imovine.

(2) Rezerva se može ograničiti na određene vrste imovine.

Član 56

Generalni sekretar Haške konferencije za međunarodno privatno pravo povremeno saziva Specijalnu komisiju radi ispitivanja praktične primene Konvencije.

Glava VII

ZAVRŠNE ODREDBE

Član 57

Konvencija je otvorena za potpisivanje državama koje su bile članice Haške konferencije za međunarodno privatno pravo u vreme njenog osamnaestog zasedanja.

Ona se ratifikuje, prihvata ili odobrava i instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju ili odobravanju deponuju se u Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Holandije, depozitaru Konvencije.

Član 58

(1) Svaka druga država može pristupiti Konvenciji nakon njenog stupanja na snagu u skladu sa članom 61. stav 1.

(2) Instrument o pristupanju deponuje se kod depozitara.

(3) Pristupanje ima dejstvo samo u odnosima između države koja pristupa i država ugovornica koje nisu istakle prigovor u pogledu njenog pristupanja u roku od šest meseci nakon prijema obaveštenja predviđenog članom 63. tačka b). Takav prigovor može istaći i svaka država u trenutku ratifikacije, prihvatanja ili odobravanja Konvencije nakon pristupanja. Ti prigovori dostavljaju se depozitaru.

Član 59

(1) Država sastavljena od dve ili više teritorijalnih jedinica u kojima se primenjuju različiti pravni sistemi u materiji regulisanoj ovom konvencijom može, u trenutku potpisivanja, ratifikacije, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, izjaviti da se ova konvencija primenjuje na sve teritorijalne jedinice ili samo na jednu ili više njih i može da izmeni ovu izjavu podnošenjem druge izjave u bilo kom trenutku.

(2) Ove izjave se dostavljaju depozitaru i u njima se izričito navode teritorijalne jedinice na koje se Konvencija primenjuje.

(3) Ako država ne da izjavu predviđenu ovim članom, Konvencija se primenjuje na celokupnu teritoriju te države.

Član 60

(1) Svaka država ugovornica može najkasnije u trenutku ratifikacije, prihvatanja ili odobravanja, ili davanja izjave u skladu sa članom 59. staviti jednu ili obe rezerve predviđene članom 54. stav 2. i članom 55. Nijedna druga rezerva nije dopuštena.

(2) Svaka država može u svakom trenutku povući rezervu koju je stavila. O povlačenju rezerve obaveštava se depozitar.

(3) Dejstvo rezerve prestaje prvog dana trećeg kalendarskog meseca nakon obaveštenja navedenog u prethodnom stavu.

Član 61

(1) Konvencija stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi nakon isteka perioda od tri meseca posle deponovanja trećeg instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju, predviđenih članom 57.

(2) Nakon toga, Konvencija stupa na snagu:

1. a) za svaku državu koja je ratifikuje, prihvati ili naknadno odobri, prvog dana meseca koji sledi nakon isteka perioda od tri meseca posle deponovanja njenog instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju;
2. b) za svaku državu koja joj pristupi, prvog dana meseca koji sledi nakon proteka tri meseca od isteka perioda od šest meseci predviđenog članom 58. stav 3;
3. v) za teritorijalne jedinice na koje je, u skladu sa članom 59. proširena primena Konvencije, prvog dana meseca koji sledi nakon isteka perioda od tri meseca posle obaveštenja predviđenog tim članom.

Član 62

Svaka država ugovornica može otkazati Konvenciju pisanim saopštenjem depozitaru. Otkazivanje se može ograničiti na pojedine teritorijalne jedinice na koje se Konvencija primenjuje.

Otkazivanje proizvodi dejstvo prvog dana meseca nakon isteka dvanaest meseci od dana prijema saopštenja od strane depozitara. Kada je u saopštenju preciziran duži period, otkazivanje će proizvesti dejstvo po isteku tok dužeg perioda.

Član 63

Depozitar obaveštava države članice Haške konferencije za međunarodno privatno pravo kao i države koje su pristupile Konvenciji u skladu sa odredbama člana 58. o sledećem:

1. a) potpisivanju, ratifikaciji, prihvatanju i odobrenju predviđenim članom 57;
2. b) pristupanjima i prigovorima protiv pristupanja predviđenim članom 58;
3. v) datumu stupanja na snagu Konvencije u skladu sa članom 61;
4. g) izjavama navedenim u članu 34. stav 2. i članu 59;
5. d) sporazumima navedenim u članu 39;

đ) rezervama navedenim u članu 54. stav 2. i članu 55, i o povlačenju navedenom u članu 60. stav 2;

62. e) otkazivanjima predviđenim članom 62.

Kao potvrdu, dole navedeni, kao propisno ovlašćeni, potpisali su ovu konvenciju.

Sačinjeno u Hagu, 19. oktobra 1996. godine, na francuskom i engleskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna, u jednom primerku koji će biti deponovan u arhivama Vlade Kraljevine Holandije i čija će overena kopija biti dostavljena diplomatskim putem svakoj državi koja je bila članica Haške konferencije za međunarodno privatno pravo u vreme održavanja njenog osamnaestog zasedanja.

ČLAN 3

Određuje se ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu da postupa kao centralni organ Republike Srbije nadležan za izvršavanje obaveza iz Konvencije.

Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu nadležno je i za prijem zahteva predviđenih u čl. 8, 9. i 33. Konvencije i za izdavanje potvrda iz člana 40. stav 3. Konvencije.

ČLAN 4

Prilikom deponovanja ratifikacionog instrumenta, nadležni organ Republike Srbije će depozitara, Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije, u skladu sa članom 34. stav 2. i članom 45. stav 2. Konvencije, obavestiti da je za prijem zahteva drugih država ugovornica za dostavljanje informacija od značaja za zaštitu deteta nadležno ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.

ČLAN 5

Prilikom deponovanja ratifikacionog instrumenta, u skladu sa članom 60. stav 1. Konvencije, nadležni organ Republike Srbije će depozitara, Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije, obavestiti da Republika Srbija, u skladu sa članom 55. stav 1. Konvencije, zadržava nadležnost svojih organa za određivanje mera za zaštitu imovine deteta koja se nalazi na njenoj teritoriji i zadržava pravo da ne prizna roditeljsku odgovornost ili meru koja je nespojiva sa merom određenom od strane njenih organa u pogledu te imovine.

ČLAN 6

O izvršavanju odredaba ovog zakona stara se ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.

ČLAN 7

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori“.