Ispitivanje zakonitosti akta o prestanku radnog odnosa u pogledu zastarelosti donošenja
Ispitivanje zakonitosti akta o prestanku radnog odnosa u pogledu zastarelosti donošenja
„Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je primenjeno materijalno pravo.
Odredbom člana 179. stav 1. tač. 2) i 3) Zakona o radu (dalje: Zakon) predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.
Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je pobijano rešenje tuženog nezakonito, s obzirom da je utvrđeno da je tužilac radno mesto 18. i 19.5.2006. godine napustio pre isteka radnog vremena iz opravdanih razloga, a osim toga, u odnosu na ove povrede radne obaveze nastupila je i zastarelost, jer je pobijano rešenje doneto 21.8.2006. godine, odnosno po proteku roka od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, u smislu člana 184. stav 1. Zakona. Pored toga, utvrđeno je da je tužilac 8.8.2008. godine iz opravdanih razloga 25 minuta u roku radnog vremena duže ostao na pauzi. U odnosu na radnju izvršene povrede radne obaveze 12.7.2006. godine utvrđeno je da tužilac nije napuštao radno mesto za vreme rada (što je utvrđeno iz evidencije tuženog o prisustvu zaposlenih na radu za jul 2006. godine).
Osim toga, u obrazloženju pobijanog rešenja se navodi da tužilac nije poštovao radnu disciplinu na taj način što je bez poziva i odobrenja ulazio u kancelariju VD direktora i na nepristojan način tražio razna objašnjenja bez ikakvog osnova, pri čemu je ometao proces rada, jer je vređao ostale zaposlene. Naime, ove radnje nepoštovanje radne discipline nisu konkretizovane od strane tuženog u odnosu na vreme izvršenja, što je od značaja za ispitivanje zakonitosti pobijanog rešenja i nastupanja zastarelosti. Kako je, i pored toga, utvrđeno da tužilac nije vređao ostale zaposlene, niti je otvarao prozor na kancelariji 30.6.2006. godine, na način kako je to navedeno u obrazloženju pobijanog rešenja, pravilan je zaključak sudova da je tužilac poštovao radnu disciplinu i da njegovo ponašanje nije takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.
Tužiocu je otkazan ugovor o radu i iz razloga što nije poštovao radnu disciplinu propisanu članom 13. ugovora o radu, jer je 22.6. i 23.6.2006. godine neopravdano izostao sa posla. Po odredbi člana 13. stav 1. tačka 2. ugovora o radu, koji su stranke zaključile, zaposleni imaju obavezu da u slučaju sprečenosti da dođu na posao iz opravdanih razloga o tome blagovremeno obaveste poslodavca. Kako je tužilac odsustvom sa posla 22.6. i 23.6.2006. godine samoinicijativno produžio korišćenje godišnjeg odmora, bez odobrenja direktora tuženog, pravilan je zaključak sudova da se u konkretnom slučaju nije radilo o tužiočevoj sprečenosti da dođe na posao iz opravdanih razloga (u kom slučaju bi imao obavezu da o tome blagovremeno obavesti poslodavca), već je neopravdano izostao s posla dva radna dana uzastopno, što u smislu odredbe člana 15. stav 1. tačka 1. ugovora o radu nije dovoljno za davanje otkaza tužiocu. Ovom odredbom propisano je da zaposlenom može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ako zaposleni izostane sa posla neopravdano tri radna dana uzastopno ili pet radnih dana sa prekidima u toku tri meseca u tekućoj godini.“
Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1630/2008 od 25.02.2009. godine
