Samo odluka o prestanku radnog odnosa sačinjena u pismenom obliku proizvodi pravno dejstvo
Samo odluka o prestanku radnog odnosa sačinjena u pismenom obliku proizvodi pravno dejstvo
„Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima.
Naime, odredbama čl. 175. do 196. Zakona o radu (dalje: Zakon), koji je je bio na snazi u momentu saznanja tužioca za prestanak radnog odnosa aprila 2005. godine, je uređen prestanak radnog odnosa i ostvarivanje i zaštita prava zaposlenog. Prema navedenim odredbama, radni odnos može prestati na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog, otkazom od strane zaposlenog, kao i otkazom od strane poslodavca. Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) do 6) Zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (član 180. st. 1. i 2. Zakona). Poslodavac je dužan da upozorenje iz člana 180. Zakona dostavi na mišljenje sindikatu čiji je zaposleni član (član 181. Zakona). Prema odredbi člana 184. stav 1. Zakona, otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1), 2), 3), 5) i 6) Zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenice koje su osnov za davanje otkaza. Odredbama člana 185. Zakona, predviđeno je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pisanom obliku i obavezno sadži obrazloženje i pouku o pravnom leku, kao i način dostavljanja navedenog akta.
Prema tome, neosnovani su navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, imajući u vidu da tužiocu nije na zakonit način prestao radni odnos kod tuženog.
Pre svega, što u konkretnom slučaju iako je tužilac bio u stalnom radnom odnosu kod tuženog, od strane tuženog nije doneta odluka u pisanom obliku o prestanku radnog odnosa tužiocu, niti izvršena isplata zarade i naknade zarade iz člana 186. Zakona ili eventualno otpremnine iz člana 190. Zakona, odnosno doneta pravilna i zakonita odluka o prestanku radnog odnosa.
Pri tome, imajući u vidu da je tužilac od svog neposrednog rukovodioca generalnog direktora dobio saznanje da postoji mogućnost da mu radni odnos prestane uz isplatu otpremnine a da prestanku radnog odnosa nije prethodio bilo kakav postupak niti donošenje odgovarajuće odluke, što praktično znači da tužiocu radni odnos nije ni prestao, jer nije ni utvrđen prestanak radnog odnosa i osnov po kome mu je radni odnos prestao.“
Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1686/2008 od 11.12.2008. godine
