Ostvarivanje prava iz radnog odnosa zaposlenog koji radi kod dva poslodavca koji su matično i zavisno privredno društvo
Ostvarivanje prava iz radnog odnosa zaposlenog koji radi kod dva poslodavca koji su matično i zavisno privredno društvo
„Članom 40. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 – dalje: Zakon) propisano je da zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom ima sva prava iz radnog odnosa srazmerno vremenu provedenom na radu, osim ako za pojedina prava zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno.
Članom 118. tač. 1) i 5) Zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju i za ishranu u toku rada.
U situaciji kada zaposleni radi kod dva poslodavca i kada rad kod oba poslodavca obavlja na istoj adresi, kao i kod činjenice da se radi o matičnom i zavisnom privrednom društvu, opštim aktom i ugovorom o radu mogu se utvrditi način naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada i za ishranu u toku rada, primereno datoj situaciji. U datoj situaciji se opštim aktom i ugovorom o radu visina naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada i za ishranu u toku rada može utvrditi srazmerno vremenu provedenom na radu.
U članu 119. stav 1. tačka 2) Zakona propisano je da je poslodavac dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom zaposlenom naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a članovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog.
Imajući u vidu napred navedeni odnos dva privredna društva, opštim aktom ovih poslodavaca potrebno je regulisati način naknade troškova pogrebnih usluga za navedene zaposlene. Kako se naknada troškova pogrebnih usluga vrši na osnovu dostavljenih računa, opštim aktom je moguće propisati dostavljanje originalnih računa, te bi na taj način zaposleni ostvario naknadu ovih troškova do visine istih kod jednog od svojih poslodavaca. Takođe, isplatom naknade troškova pogrebnih usluga kod jednog poslodavca izvršeno je namirenje ovih troškova, te se na taj način postigla svrha ove odredbe, a svaka sledeća naplata ovih troškova bila bi neosnovano bogaćenje.
Članom 69. Zakona je propisano da u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana. Dalje, članom 75. stav 1. Zakona je propisano da u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog.
Dakle, zaposleni ima pravo na pun godišnji odmor, odnosno na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana, kod oba poslodavca. Potrebno je da se o rasporedu i vremenu korišćenja godišnjeg odmora saglase oba poslodavca u zavisnosti od potrebe posla, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog. Prema tome, zaposleni će da koristi godišnji odmor kod oba poslodavca u istom vremenskom intervalu.
Analogno napred navedenom mišljenju u vezi sa pravom na godišnji odmor, zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo u skladu sa Zakonom.“
Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike br. 011-00-340/2012-02 od 15.01.2013. godine