Odgovornost direktora za poslovne odluke i štetu nanetu privrednom društvu

Odgovornost direktora za poslovne odluke i štetu nanetu privrednom društvu

Iz obrazloženja:

„Na osnovu činjenice da je u vreme naplate novčane kazne tuženi bio generalni direktor i zastupnik akcionarskog društva, te da spada u krug lica iz člana 31. Zakona o privrednim društvima (dalje: Zakon), prvostepeni sud zaključuje da je tuženi, kao u odgovorno lice, prouzrokovao štetu i odgovoran je za istu, jer nije postupao po donetim sudskim odlukama, odnosno da je postupao suprotno dužnosti predviđenoj članom 32. Zakona.

Prema članu 32. navedenog zakona koji nosi naslov „Dužnost pažnje i pravilo poslovne procene (prosuđivanje)“, predviđeno je da su lica iz člana 31. stav 1. ovog zakona, dužna da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu privrednog društva. Stavom 2. ovog člana predviđeno je da su ova lica dužna da svoju procenu zasnivaju na informacijama i mišljenjima lica stručnih za odgovarajuću oblast za koju veruju da su u tom pogledu savesna i kompetentna. Saglasno članu 32. stav 3. navedenog zakona, lice koje postupa u skladu sa stavom 1. i 2. ovog člana, nije odgovorno za štetu koja iz takve procene nastane za privredno društvo. Iz navedene odredbe jasno proizlazi da aktivno legitimisani tužioci protiv lica određenih članom 31. mogu podneti derivativnu tužbu sa zahtevom da se naknadi šteta koja je prouzrokovana privrednom društvu od strane tih lica povredom dužnosti koju imaju prema društvu, što znači da se radi o subjektivnoj odgovornosti, odnosno odgovornosti po osnovu krivice. Tačno je da tuženi spada u krug lica koji imaju dužnost prema društvu, tačno je da naplata novčane kazne izrečene u izvršnom postupku sa računa privrednog društva predstavlja umanjenje imovine privrednog društva, ali u ovoj stvari nije dokazano da između radnji ili propuštanja ovde tuženog i nastalog umanjenja imovine privrednog društva, čiji je on generalni direktor, postoji uzročno-posledična veza. Nije odredbama Zakona uspostavljena objektivna odgovornost lica koja imaju dužnost prema društvu, pa se odgovornost za nastalu štetu zasniva samo na određenom svojstvu, u konkretnom slučaju na svojstvu lica koje ima dužnost prema društvu, odnosno zastupnika društva. Potrebno je da je to lice postupalo suprotno članu 32. Zakona, da je takvo postupanje predstavljalo uzrok posledice u vidu umanjenja imovine privrednog društva koja se manifestuje kao stvarna šteta, da bi ono kao odgovorno lice imalo obavezu da po tužbi akcionara snosi obavezu naknade te štete privrednom društvu kome je ista prouzrokovana.

Tuženi u ovom sporu je na okolnost da na njegovoj strani nema krivice i da je postupao u svemu u skladu sa svojom dužnošću, predlagao izvođenje određenih dokaza, i nisu jasni i nisu razumljivi razlozi prvostepenog suda da ove dokazne predloge smatra suvišnim. Sasvim suprotno, tuženi je predlažući adekvatna dokazna sredstva predložio izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenica koje su bitne u smislu člana 32. stav 3. Zakona, jer, ako tuženi dokaže da je postupao u skladu sa članom 32. st. 1. i 2. Zakona, onda nema na njegovoj strani odgovornosti za štetu koja je nastala za privredno društvo. Navedeno prvostepeni sud nije razmatrao, o tim bitnim činjenicama nije dao razloge. Naprotiv, nejasni su razlozi za odbijanje dokaznih predloga radi utvrđivanja bitnih činjenica za odlučivanje o odgovornosti tuženog u smislu člana 31. Zakona kao suvišnih. Suvišno je izvoditi dokaze radi utvrđivanja nebitnih ili nespornih činjenica, ali ne i bitnih. Nemoguće je izvoditi dokaze radi utvrđivanja bitnih činjenica ako ti dokazi nisu podobni, ali je nejasno postupanje prvostepenog suda da ne ocenjuje pisane dokaze o postupanju tuženog u toku vanparničnog, odnosno izvršnog postupka (a oni su sadržani u priloženom izvršnom spisu u koji je vršen uvid), kao što je nejasno odbijanje predloga za saslušanje lica koja su u reviziji učestvovala, a izostanak njihovog revizorskog izveštaja je rezultirao novčanim kažnjavanjem privrednog društva. Sve to je rezultiralo da pobijana, presuda ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati.“

Rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 1253/2010(2) od 22.04.2010. godine