Konvencija o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja
Zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja
Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori br. 12/2013
ČLAN 1
Potvrđuje se Konvencija o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, koja je pod okriljem Haške konferencije za međunarodno privatno pravo zaključena u Hagu 29. maja 1993. godine, u originalu na engleskom i francuskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:
KONVENCIJA O ZAŠTITI DECE I SARADNJI U OBLASTI MEĐUNARODNOG USVOJENJA
Zaključena 29. maja 1993. godine.
Stupila na snagu 1. maja 1995. godine.
Države potpisnice ove konvencije,
Prihvatajući da je za potpun i harmoničan razvoj ličnosti deteta neophodno da ono odrasta u porodičnoj sredini, u atmosferi sreće, ljubavi i razumevanja,
Podsećajući da svaka država mora na prvom mestu da preduzme odgovarajuće mere kako bi omogućila da dete ostane zbrinuto u svojoj porodici porekla,
Prihvatajući da međunarodno usvojenje može pružiti prednosti stalnog doma detetu za koje se ne može pronaći odgovarajuća porodica u državi njegovog porekla,
Uverene u neophodnost preduzimanja mera kojima se garantuje da će međunarodna usvojenja biti zasnivana u skladu s najboljim interesom deteta i uz poštovanje njegovih osnovnih prava, kao i radi sprečavanja otmice, prodaje ili trgovine decom,
U želji da s tim ciljem uspostave zajedničke odredbe koje vode računa o principima priznatim međunarodnim ugovorima, posebno Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta od 20. novembra 1989. godine i Deklaracijom Ujedinjenih nacija o socijalnim i pravnim načelima zaštite i dobrobiti dece, s posebnim osvrtom na smeštaj u hraniteljske porodice i usvojenje na unutrašnjem i međunarodnom planu (Rezolucija Generalne skupštine 41/85 od 3. decembra 1986. godine),
Saglasile su se o sledećim odredbama:
POLJE PRIMENE KONVENCIJE
Ova konvencija ima za cilj:
a) uspostavljanje garancija radi zasnivanja međunarodnih usvojenja u najboljem interesu deteta i poštovanja osnovnih prava koja su mu priznata međunarodnim pravom;
b) ustanovljavanje sistema saradnje između država ugovornica radi obezbeđenja poštovanja tih garancija i sprečavanja otmice, prodaje ili trgovine decom;
v) obezbeđenje priznanja usvojenja zasnovanih u državama ugovornicama, u skladu sa Konvencijom.
(1) Konvencija se primenjuje ako se dete sa uobičajenim boravištem u jednoj državi ugovornici (državi porekla) preseljava ili treba da bude preseljeno ili je bilo preseljeno u drugu državu ugovornicu (državu prijema) bilo posle njegovog usvojenja u državi porekla od strane supružnika ili lica sa uobičajenim boravištem u državi prijema, bilo s ciljem zasnivanja takvog usvojenja u državi prijema ili u državi porekla.
(2) Konvencija se odnosi samo na usvojenja kojima se zasniva trajan odnos roditelja i deteta.
Konvencija prestaje da se primenjuje ako saglasnosti iz člana 17. tačka v) nisu date pre nego što je dete napunilo osamnaest godina.
USLOVI ZA ZASNIVANJE MEĐUNARODNOG USVOJENJA
Usvojenja na koje se odnosi ova konvencija mogu se zasnovati samo ako su nadležni organi države porekla:
a) utvrdili da je dete podobno za usvojenje;
b) utvrdili da je međunarodno usvojenje u najboljem interesu deteta, nakon valjanog ispitivanja mogućnosti za zbrinjavanje deteta u državi njegovog porekla;
v) obezbedili:
(1) da su licima, institucijama i organima čija je saglasnost potrebna za usvojenje, već dati neophodni saveti i da su valjano obavešteni o posledicama njihove saglasnosti, posebno u pogledu toga da li usvojenjem prestaju prava i dužnosti između deteta i porodice porekla,
(2) da su ta lica, institucije i organi dali svoju saglasnost slobodno, u zakonom predviđenoj formi i da je ona data ili zabeležena u pisanoj formi,
(3) da saglasnosti nisu bile dobijene plaćanjem ili nadoknadom bilo koje vrste i da nisu povučene,
(4) da je saglasnost majke, ukoliko je potrebna, data tek nakon rođenja deteta;
d) da su se, nakon što su u obzir uzeli uzrast i stepen zrelosti deteta, uverili:
(1) da je dete savetovano i da je valjano obavešteno o posledicama usvojenja i njegove saglasnosti za usvojenje, ukoliko je potrebna,
(2) da su želje i mišljenja deteta uzeti u obzir,
(3) da je saglasnost deteta za usvojenje, ukoliko je potrebna, data slobodno, u zakonom predviđenoj formi i da je njegova saglasnost data ili zabeležena u pisanoj formi,
(4) da ta saglasnost nije bila dobijena plaćanjem ili naknadom bilo koje vrste.
Usvojenje na koje se odnosi ova konvencija može se zasnovati samo ako su nadležni organi države prijema:
a) utvrdili da su potencijalni usvojitelji podobni da usvoje;
b) ustanovili da su potencijalni usvojitelji dobili neophodne savete;
v) utvrdili da je detetu odobren ili da će mu biti odobren ulazak i stalan boravak u toj državi.
CENTRALNI ORGANI I AKREDITOVANA TELA
(1) Svaka država ugovornica određuje centralni organ za izvršavanje obaveza koje su predviđene ovom konvencijom.
(2) Savezna država, država u kojoj važi više pravnih sistema ili država koja se sastoji iz autonomnih teritorijalnih jedinica može odrediti više od jednog centralnog organa i precizirati teritorijalni ili personalni obim njihovih ovlašćenja. Država koja je iskoristila ovu mogućnost, određuje centralni organ kome se upućuju svi podnesci s ciljem njihovog dostavljanja odgovarajućem centralnom organu u državi.
(1) S ciljem zaštite dece i postizanja drugih ciljeva ove konvencije, centralni organi treba međusobno da sarađuju i unapređuju saradnju nadležnih organa svojih država.
(2) Oni neposredno preduzimaju sve odgovarajuće mere za:
a) davanje obaveštenja o zakonodavstvu svojih država u materiji usvojenja i drugim opštim informacijama, kao što su statistički podaci i standardizovani obrasci;
b) međusobno obaveštavanje o primeni Konvencije i otklanjanje prepreka za njenu primenu, u meri u kojoj je to moguće.
Centralni organi preduzimaju, bilo neposredno bilo uz pomoć javnih organa, sve odgovarajuće mere za sprečavanje sticanja nedozvoljene materijalne koristi u vezi sa usvojenjem i svake prakse suprotne ciljevima Konvencije.
Centralni organi preduzimaju, bilo neposredno bilo uz pomoć javnih organa ili tela valjano akreditovanih u svojoj državi, sve odgovarajuće mere, posebno radi:
a) prikupljanja, čuvanja i razmenjivanja informacija o situaciji u kojoj se nalaze dete i potencijalni usvojitelji, u meri u kojoj je to neophodno za zasnivanje usvojenja;
b) olakšavanja, praćenja i pokretanja postupka za zasnivanje usvojenja;
v) unapređenja razvoja savetovališta i postadoptivnih službi u svojim državama;
g) razmenjivanja opštih izveštaja o oceni iskustava u pogledu međunarodnog usvojenja;
d) odgovaranja na obrazložene zahteve drugih centralnih organa ili javnih organa za dostavljanje informacija o konkretnoj situaciji u pogledu usvojenja, u meri u kojoj to dozvoljavaju zakoni njihove države.
Akreditaciju mogu da dobiju i zadrže samo tela koja se pokažu sposobnim da valjano izvršavaju zadatke koji bi im mogli biti povereni.
Akreditovano telo treba da:
a) ostvaruje samo neprofitne ciljeve pod uslovima i u granicama koje su utvrdili nadležni organi države akreditacije;
b) bude rukovođeno od strane lica koja za to kvalifikuje njihov moralni integritet i njihova stručna osposobljenost ili iskustvo za rad u materiji međunarodnog usvojenja, kao i da zapošljava takva lica;
v) bude nadzirano od strane nadležnih organa te države u pogledu svog sastava, rada i finansijske situacije.
Telo akreditovano u jednoj državi ugovornici može da postupa u drugoj državi ugovornici samo ako su ga za to ovlastili nadležni organi obe države.
Svaka država ugovornica obaveštava Stalni biro Haške konferencije za međunarodno privatno pravo o određivanju centralnih organa i, ako je to potrebno, o obimu njihovih funkcija, kao i o nazivu i adresi akreditovanih tela.
PROCEDURALNI ZAHTEVI MEĐUNARODNOG USVOJENJA
Lica sa uobičajenim boravištem u jednoj državi ugovornici, koja žele da usvoje dete sa uobičajenim boravištem u drugoj državi ugovornici treba da se obrate centralnom organu države svog uobičajenog boravišta.
(1) Ako centralni organ države prijema smatra da su podnosioci zahteva podobni da usvoje, sastavlja izveštaj koji sadrži podatke o njihovom identitetu, njihovoj podobnosti, ličnom, porodičnom i zdravstvenom stanju, društvenoj sredini, motivima kojima su se rukovodili, sposobnosti da zasnuju međunarodno usvojenje, kao i o osobinama dece o kojoj bi oni bili podobni da se staraju.
(2) Taj organ dostavlja izveštaj centralnom organu države porekla.
(1) Ako smatra da je dete podobno za usvojenje, centralni organ države porekla:
a) sastavlja izveštaj koji sadrži podatke o njegovom identitetu, njegovoj podobnosti za usvojenje, društvenoj sredini, ličnim i porodičnim prilikama, zdravstvenom stanju deteta i njegove porodice, kao i o njegovim posebnim potrebama;
b) sa dužnom pažnjom vodi računa o uslovima obrazovanja deteta, kao i o njegovom etničkom, verskom i kulturološkom poreklu;
v) utvrđuje da su dobijene saglasnosti predviđene članom 4;
g) ocenjuje, posebno na osnovu izveštaja o detetu i potencijalnim usvojiteljima, da li je planirani smeštaj u najboljem interesu deteta.
(2) Centralni organ države porekla dostavlja centralnom organu države prijema svoj izveštaj o detetu, dokaz o potrebnim saglasnostima i razlozima određivanja smeštaja, vodeći računa da ne otkrije identitet majke i oca, ukoliko u državi porekla njihovi identiteti ne smeju biti otkriveni.
U državi porekla, svaka odluka da se dete poveri potencijalnim usvojiteljima može biti doneta samo:
a) ako je centralni organ te države uveren da postoji sporazum budućih usvojitelja;
b) ako je centralni organ države prijema odobrio takvu odluku, a to odobrenje je potrebno prema pravu te države ili ga zahteva centralni organ države porekla;
v) ako su centralni organi obe države saglasni da se može pokrenuti postupak zasnivanja usvojenja;
g) ako je u skladu sa članom 5. utvrđeno da su potencijalni usvojitelji podobni da usvoje i da je dete dobilo ili će dobiti dozvolu za ulazak i stalni boravak u državi prijema.
Centralni organi obeju država preduzimaju sve potrebne mere da bi dete dobilo dozvolu napuštanja države porekla, kao i ulaska i stalnog boravka u državi prijema.
(1) Preseljenje deteta u državu prijema moguće je izvršiti samo ako su ispunjeni uslovi predviđeni članom 17.
(2) Centralni organi obeju država obezbeđuju da se to preseljenje izvrši potpuno bezbedno i pod odgovarajućim uslovima i, ako je moguće, u pratnji usvojitelja ili potencijalnih usvojitelja.
(3) Ako ne dođe do preseljenja deteta, izveštaji predviđeni čl. 15. i 16. vraćaju se organima koji su ih dostavili.
Centralni organi se međusobno obaveštavaju o postupku usvojenja i merama preduzetim za njegovo okončanje, kao i o odvijanju postupka uzajamnog prilagođavanja ukoliko je on bio potreban.
(1) Ukoliko usvojenje treba da se zasnuje nakon preseljenja deteta u državu prijema i ako centralni organ te države smatra da ostanak deteta kod potencijalnih usvojitelja nije više u njegovom najboljem interesu, taj organ preduzima neophodne mere za zaštitu deteta, a posebno:
a) oduzimanje deteta od potencijalnih usvojitelja i organizovanje privremenog staranja o njemu;
b) hitno organizovanje novog smeštaja deteta s ciljem njegovog usvojenja u dogovoru sa centralnim organom države porekla, ili, ako to nije moguće, organizovanje dugoročnog alternativnog smeštaja; usvojenje može biti zasnovano samo ako je centralni organ države porekla propisno obavešten o novim potencijalnim usvojiteljima;
v) organizovanje povratka deteta, kao poslednje mere, ako je to u njegovom interesu.
(2) Imajući u vidu naročito uzrast i stepen zrelosti deteta ono će biti konsultovano, a ukoliko je potrebno, biće pribavljena njegova saglasnost o merama koje treba preduzeti u skladu sa ovim članom.
(1) Funkcije poverene centralnom organu ovim poglavljem mogu obavljati javni organi ili tela akreditovana u skladu sa trećim poglavljem u obimu predviđenom pravom njihove države.
(2) Država ugovornica može dati izjavu depozitaru Konvencije da u njoj funkcije poverene centralnom organu čl. 15-21. mogu obavljati, u obimu koji predviđa pravo te države i pod kontrolom njenih nadležnih organa, takođe i tela ili lica koja:
a) ispunjavaju uslove predviđene pravom te države u pogledu moralnog integriteta, stručnosti, iskustva i odgovornosti;
b) su prema svojim moralnim kvalitetima, obrazovanjem ili iskustvom kvalifikovana za rad u materiji međunarodnog usvojenja.
(3) Država ugovornica koja daje izjavu predviđenu stavom 2. ovog člana redovno obaveštava Stalni biro Haške konferencije za međunarodno privatno pravo o nazivima, odnosno imenima i adresama tih tela i lica.
(4) Država ugovornica može dati izjavu depozitaru Konvencije da usvojenja dece koja imaju uobičajeno boravište na njenoj teritoriji mogu biti zasnovana samo ako su funkcije poverene centralnim organima vršene u skladu sa stavom 1. ovog člana.
(5) U svakom slučaju, za sastavljanje izveštaja predviđenih čl. 15. i 16. odgovorni su centralni organ, drugi organi ili tela u skladu sa stavom 1. ovog člana, bez obzira na bilo koju izjavu datu u skladu sa stavom 2. ovog člana.
PRIZNANJE I DEJSTVA USVOJENJA
(1) Usvojenje potvrđeno u skladu sa Konvencijom od strane nadležnih organa države ugovornice u kojoj je zasnovano, priznaje se neposredno na osnovu zakona u drugim državama ugovornicama. U potvrdi se navode datum i lica od kojih su pribavljene saglasnosti predviđene članom 17. tačka v).
(2) Prilikom potpisivanja, ratifikacije, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja svaka država ugovornica obaveštava depozitara Konvencije o nazivu i funkcijama organa, jednog ili više njih, koji su u toj državi nadležni za izdavanje potvrde. Takođe, ona ga obaveštava i o svakoj promeni u pogledu određivanja tih organa.
Priznanje usvojenja u drugoj državi ugovornici može se odbiti samo ako je usvojenje očigledno suprotno njenom javnom poretku, uzimajući u obzir najbolji interes deteta.
Svaka država ugovornica može dati izjavu depozitaru da je Konvencija neće obavezivati u pogledu priznanja usvojenja zasnovanih na osnovu sporazuma zaključenih primenom člana 39. stava 2.
(1) Priznanje usvojenja obuhvata i priznanje:
a) roditeljskog odnosa između deteta i njegovih usvojitelja;
b) roditeljskog prava usvojitelja prema detetu;
v) prestanka prethodnih prava i dužnosti zasnovanih na roditeljskom odnosu između deteta i njegove majke i oca, ukoliko usvojenje proizvodi takvo dejstvo u državi ugovornici u kojoj je zasnovano.
(2) U slučaju da usvojenje ima za dejstvo prestanak prethodnog roditeljskog odnosa, dete uživa u državi prijema i u svakoj državi ugovornici u kojoj je usvojenje priznato, prava jednaka onima koja proizlaze iz usvojenja koja imaju isto dejstvo u svakoj od tih država.
(3) Prethodni stavovi ne utiču na primenu bilo koje odredbe povoljnije za dete na snazi u državi ugovornici koja priznaje usvojenje.
(1) Ukoliko usvojenje zasnovano u državi porekla nema za dejstvo prekid prethodnog roditeljskog odnosa, ono može biti u državi prijema koja priznaje usvojenje u skladu sa Konvencijom, pretvoreno u usvojenje sa takvim dejstvom:
a) ako pravo države prijema to dozvoljava;
b) ako su saglasnosti predviđeni članom 4. stav 1. tač. v) i g) date ili se daju s ciljem takvog usvojenja;
(2) Član 23. se primenjuje na odluku o konverziji usvojenja.
OPŠTE ODREDBE
Konvencija ne utiče na propise države porekla prema kojima usvojenje deteta sa uobičajenim boravištem u toj državi mora biti zasnovano u njoj ili na propise koji ne dozvoljavaju smeštaj ili preseljenje deteta u državu prijema pre njegovog usvojenja.
Nikakav kontakt između potencijalnih usvojitelja i roditelja deteta ili bilo kog drugog lica koje ima pravo staranja nad detetom ne sme se ostvariti sve dok ne budu ispunjeni uslovi iz člana 4. tač. a) – v) i člana 5. tačka a), osim ukoliko se usvojenje zasniva između članova iste porodice ili ukoliko su ispunjeni uslovi koje je odredio nadležni organ države porekla.
(1) Nadležni organi države ugovornice čuvaju pribavljene podatke o poreklu deteta, posebno one o identitetu njegovih roditelja, kao i o zdravstvenom stanju.
(2) Oni omogućavaju pristup tim podacima detetu ili njegovom zastupniku i daju odgovarajuće savete, u meri u kojoj je to dopušteno pravom njihove države.
Bez uticaja na član 30. lični podaci pribavljeni ili dostavljeni u skladu sa Konvencijom, posebno oni predviđeni čl. 15. i 16. mogu se koristiti samo iz razloga zbog kojih su prikupljeni ili dostavljeni.
(1) Niko ne može sticati neodgovarajuću materijalnu ili drugu korist od aktivnosti preduzetih s tim ciljem zasnivanja međunarodnog usvojenja.
(2) Mogu se zahtevati i isplaćivati samo troškovi, uključujući i razumne naknade licima uključenim u usvojenje.
(3) Direktori, administratori ili zaposleni u telima koji su učestvovali u usvojenju ne smeju primiti naknadu koja nije srazmerna pruženim uslugama.
Svaki nadležni organ koji ustanovi da neka od odredaba Konvencije nije bila primenjena ili da postoji ozbiljan rizik da neće biti primenjena, hitno obaveštava o tome centralni organ svoje države. Taj centralni organ odgovoran je za preduzimanje svih odgovarajućih mera.
Ako nadležni organ države prijema dokumenta to zahteva, mora se dostaviti overen prevod. Osim ako nije drugačije predviđeno, troškovi prevoda padaju na teret potencijalnih usvojitelja.
U postupcima usvojenja, nadležni organi država ugovornica postupaju hitno.
U pogledu države koja u materiji usvojenja ima dva ili više pravnih sistema koji važe u različitim teritorijalnim jedinicama:
a) svako upućivanje na uobičajeno boravište u toj državi ukazuje na uobičajeno boravište u teritorijalnoj jedinici te države;
b) svako upućivanje na pravo te države ukazuje na pravo koje je na snazi u određenoj teritorijalnoj jedinici;
v) svako upućivanje na nadležne organe ili javne organe te države ukazuje na organe ovlašćene da postupaju u određenoj teritorijalnoj jedinici;
g) svako upućivanje na akreditovana tela te države ukazuje na tela koja su akreditovana u određenoj teritorijalnoj jedinici.
U pogledu države koja u materiji usvojenja primenjuje dva ili više pravnih sistema na različite kategorije lica, svako upućivanje na pravo te države ukazuje na pravni sistem određen pravom te države.
Država u kojoj različite teritorijalne jedinice imaju sopstvene propise u pogledu usvojenja nije obavezna da primenjuje Konvenciju ukoliko ni država sa jedinstvenim pravnim sistemom ne bi bila obavezna da je primenjuje.
(1) Konvencija ne utiče na primenu međunarodnih ugovora čije su članice države ugovornice i koji sadrže odredbe o materiji regulisanoj ovom konvencijom, osim ako države vezane takvim ugovorima daju suprotnu izjavu.
(2) Svaka država ugovornica može zaključiti sporazum sa jednom ili više drugih država ugovornica s ciljem unapređenja primene Konvencije u svojim međusobnim odnosima. Ti sporazumi mogu isključiti primenu samo odredaba čl. 14-16. i čl. 18-21. Države koje su zaključile takav sporazum, dostavljaju kopiju depozitaru Konvencije.
Nije dopuštena nijedna rezerva na ovu konvenciju.
Konvencija se primenjuje uvek kada je zahtev predviđen članom 14. primljen nakon stupanja na snagu Konvencije u državi prijema i državi porekla.
Generalni sekretar Haške konferencije za međunarodno privatno pravo povremeno saziva Specijalnu komisiju radi ispitivanja praktične primene Konvencije.
ZAVRŠNE ODREDBE
(1) Konvencija je otvorena za potpisivanje državama koje su bile članice Haške konferencije za međunarodno privatno pravo u vreme sedamnaestog zasedanja i drugim državama koje su učestvovale na tom zasedanju.
(2) Ona se ratifikuje, prihvata ili odobrava i instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju ili odobravanju deponuju se u Ministarstvu spoljnih poslova Kraljevine Holandije, depozitaru Konvencije.
(1) Svaka druga država može pristupiti Konvenciji nakon njenog stupanja na snagu, u skladu sa članom 46. stav 1.
(2) Instrument o pristupanju deponuje se kod depozitara.
(3) Pristupanje ima dejstvo samo u odnosima između države koja pristupa i država ugovornica koje nisu istakle prigovor u pogledu njenog pristupanja u roku od šest meseci nakon prijema obaveštenja predviđenog članom 48. tačka b). Takav prigovor može istaći i svaka država u trenutku ratifikacije, prihvatanja ili odobravanja Konvencije nakon pristupanja. Ti prigovori dostavljaju se depozitaru.
(1) Država sastavljena od dve ili više teritorijalnih jedinica u kojima se primenjuju različiti pravni sistemi u materiji regulisanoj ovom konvencijom može, u trenutku potpisivanja, ratifikacije, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, izjaviti da se ova konvencija primenjuje na sve teritorijalne jedinice ili samo na jednu ili više njih i može da izmeni tu izjavu podnošenjem druge izjave u bilo kom trenutku.
(2) Te izjave se dostavljaju depozitaru i u njima se izričito navode teritorijalne jedinice na koje se Konvencija primenjuje.
(3) Ako država ne da izjavu predviđenu ovim članom, Konvencija se primenjuje na celokupnu teritoriju te države.
(1) Konvencija stupa na snagu prvog dana meseca koji sledi nakon isteka perioda od tri meseca posle deponovanja trećeg instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju, predviđenih članom 43.
(2) Nakon toga, Konvencija stupa na snagu:
a) za svaku državu koja je ratifikuje, prihvati, naknadno odobri, ili joj pristupi, prvog dana meseca koji sledi nakon isteka perioda od tri meseca posle deponovanja njenog instrumenata o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju;
b) za teritorijalne jedinice na koje je, u skladu sa članom 45. proširena primena Konvencije, prvog dana meseca koji sledi nakon isteka perioda od tri meseca posle obaveštenja predviđenog ovim članom.
(1) Svaka država ugovornica može otkazati Konvenciju pismenim saopštenjem depozitaru.
(2) Otkazivanje proizvodi dejstvo prvog dana meseca nakon isteka dvanaest meseci od dana prijema saopštenja od strane depozitara. Kada je u saopštenju preciziran duži period, otkazivanje će proizvesti dejstvo po isteku tog dužeg perioda, računajući od dana kada je depozitar primio obaveštenje.
Depozitar obaveštava države članice Haške konferencije za međunarodno privatno pravo, druge države koje su učestvovale na sedamnaestom zasedanju i države koje su pristupile u skladu sa odredbama člana 44. o:
a) potpisivanju, ratifikaciji, prihvatanju i odobrenju predviđenim članom 43;
b) pristupanjima i prigovorima protiv pristupanja predviđenim članom 44;
v) datumu stupanja na snagu Konvencije u skladu sa članom 46;
g) izjavama i određivanjima navedenim u čl. 22, 23, 25. i 45;
d) sporazumima navedenim u članu 39;
đ) otkazivanjima predviđenim članom 47.
Kao potvrdu, dole navedeni, kao propisno ovlašćeni, potpisali su ovu konvenciju.
Sačinjeno na francuskom i engleskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna, u Hagu, 29. maja 1993. godine, u jednom primerku koji će biti deponovan u arhivama Vlade Kraljevine Holandije i čija će overena kopija biti dostavljena diplomatskim putem svakoj državi koja je bila članica Haške konferencije za međunarodno privatno pravo u vreme održavanja njenog sedamnaestog zasedanja, kao i svakoj drugoj državi koja je učestvovala na ovom zasedanju.
ČLAN 3
Prilikom deponovanja ratifikacionog instrumenta, u skladu sa članom 23. stav 2. Konvencije, Republika Srbija će depozitara Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije, obavestiti da je za izdavanje potvrda o usklađenosti međunarodnih usvojenja zasnovanih u Republici Srbiji sa Konvencijom nadležno ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.
ČLAN 4
O izvršavanju odredaba ovog zakona stara se ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu.
ČLAN 5
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori“.
