Evropska Konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o ponovnom uspostavljanju odnosa staranja
Zakon o potvrđivanju Evropske Konvencije o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o ponovnom uspostavljanju odnosa staranja
Sl.list SRJ – Međunarodni ugovori br. 1/2001
ČLAN 1
Potvrđuje se Evropska konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o ponovnom uspostavljanju odnosa staranja, usvojena 20. maja 1980. godine u Luksemburgu, u originalu na francuskom i engleskom jeziku.
ČLAN 2
Tekst Konvencije u originalu na engleskom jeziku i u prevodu na srpski jezik glasi:
EVROPSKA KONVENCIJA
O PRIZNANJU I IZVRŠENJU ODLUKA O STARANJU O DECI I O PONOVNOM USPOSTAVLJANJU ODNOSA STARANJA
Države članice Saveta Evrope, potpisnice ove konvencije;
Priznajući da je u državama članicama Saveta Evrope uzimanje u obzir interesa deteta od odlučujućeg značaja u donošenju odluka o njegovom staranju;
Smatrajući da će institucionalizovanje mera kojima treba da se olakša priznanje i izvršenje odluka o staranju o detetu obezbediti bolju zaštitu interesa dece;
Smatrajući da je poželjno, u ovom cilju, da se istakne da je pravo roditelja na viđenje s detetom normalna posledica prava na staranje;
Konstatujući rastući broj slučajeva u kojima su deca bespravno premeštena preko međunarodne granice i teškoće koje se javljaju u adekvatnom rešavanju problema prouzrokovanih ovim slučajevima;
U želji da se uvedu odgovarajući propisi koji omogućavaju ponovno uspostavljanje odnosa staranja o deci kada je ovo staranje samovoljno prekinuto;
Uvereni u svrsishodnost da se, u tom cilju, preduzmu mere prilagođene različitim potrebama i različitim uslovima;
U želji da uspostave pravnu saradnju između svojih organa,
Dogovorile su se o sledećem:
U svrhe ove Konvencije:
a) dete označava svako lice, bez obzira na njegovo državljanstvo, koje još nije napunilo 16 godina i koje nema pravo da samo određuje svoje prebivalište prema zakonu zemlje njegovog uobičajenog boravišta, zakonu zemlje njegovog državljanstva ili prema domaćem zakonu zamoljene države;
b) organ označava svaki sudski ili upravni organ;
c) odluka o staranju označava svaku odluku organa ukoliko se odnosi na staranje o ličnosti deteta, uključujući pravo da se odredi njegovo prebivalište, ili se odnosi na pravo na viđenje s njima;
d) bespravno odvođenje, označava odvođenje deteta preko međunarodne granice uz kršenje odluke o njegovom staranju koja je doneta u jednoj državi ugovornici i u toj državi je izvršna; takođe se smatra bespravnim odvođenjem:
(i) nevraćanje deteta preko međunarodne granice, posle isteka vremena vršenja prava na viđenje sa detetom ili na kraju svakog drugog privremenog boravka na teritoriji van teritorije na kojoj se vrši staranje;
(ii) odvođenje koje je kasnije proglašeno nezakonitim u smislu člana 12.
CENTRALNI ORGANI
1. Svaka država ugovornica će odrediti centralni organ koji će obavljati funkcije predviđene ovom konvencijom.
2. Federalne države i države u kojima je na snazi više od jednog pravnog sistema moći će da odrede više centralnih organa i utvrde njihovu nadležnost.
3. Svako određivanje izvršeno u skladu sa ovim članom biće prijavljeno Generalnom sekretaru Saveta Evrope.
1. Centralni organi država ugovornica će međusobno sarađivati i podsticati saradnju između nadležnih organa svojih država. Ovi organi će delovati sa svom neophodnom revnošću.
2. Radi lakšeg sprovođenja ove konvencije, centralni organi država ugovornica:
a) prosleđuju zahteve za dobijanje obaveštenja koji dolaze od nadležnih organa, a koji se tiču pravnih pitanja ili činjenica vezanih za postupke koji su u toku;
b) dostavljaju na zahtev jedni drugima obaveštenja koja se odnose na njihovo pravo na staranje o deci i njegove izmene;
c) međusobno se obaveštavaju o teškoćama koje mogu da se jave prilikom primene Konvencije i koliko je god moguće, otklanjaju prepreke u njenoj primeni.
1. Svako lice koje je u jednoj državi ugovornici dobilo odluku o staranju o detetu i koje želi da u drugoj državi ugovornici dobije priznanje ili izvršenje ove odluke može, u tom cilju, podneti molbu centralnom organu bilo koje države ugovornice.
2. Uz molbu treba priložiti dokumenta navedena u članu 13.
3. Centralni organ koji je primio molbu, ako nije centralni organ zamoljene države, dostaviće dokumenta neposredno tom centralnom organu bez odlaganja.
4. Centralni organ kome je podneta molba može da odbije svoju intervenciju kada je očigledno da uslovi predviđeni ovom konvencijom nisu ispunjeni.
5. Centralni organ kome je podneta molba obaveštavaće podnosioca o toku postupka po njegovoj molbi bez odlaganja.
1. Centralni organ zamoljene države preduzima ili nalaže da se što pre preduzmu sve mere koje smatra odgovarajućim, i, u slučaju potrebe, pokreće postupak kod svojih nadležnih organa, radi:
a) pronalaženja mesta u kome se dete nalazi;
b) izbegavanja, pre svega, neophodnim privremenim merama, da interesi deteta ili molioca budu oštećeni;
c) obezbeđenja priznanja ili izvršenja odluke;
d) obezbeđenje predaje deteta moliocu kada je izvršenje odluke odobreno;
e) obaveštenja zamolnog organa o preduzetim merama i njihovim rezultatima.
2. Kada centralni organ zamoljene države ima razloga da veruje da se dete nalazi na teritoriji druge države ugovornice, on neposredno i bez odlaganja dostavlja dokumenta centralnom organu te države.
3. Osim troškova repatrijacije, svaka država ugovornica se obavezuje da od podnosioca molbe ne traži nikakvo plaćanje u vezi bilo koje mere koju je preduzeo na osnovu stava 1. ovog člana centralni organ te države uključujući i troškove postupka i, kada je to slučaj, troškove koji su nastali angažovanjem advokata.
4. Ako se priznanje ili izvršenje odbije, i ako centralni organ zamoljene države smatra da treba udovoljiti zahtevu molioca da se u ovoj državi pokrene postupak o suštini spora, ovaj organ preduzima sve kako bi obezbedio zastupanje molioca u ovom postupku u ništa manje povoljnim uslovima od onih koje može da koristi lice koje prebiva u toj državi ili je njen državljanin i, u tom cilju, može pre svega da pokrene postupak kod nadležnih organa.
1. Osim u slučaju posebnih sporazuma zaključenih između odnosnih centralnih organa i odredbi stava 3. ovog člana:
a) saopštenja upućena centralnom organu zamoljene države se sastavljaju na jeziku ili na jednom od zvaničnih jezika te države ili im se prilaže prevod na taj jezik;
b) centralni organ zamoljene države će ipak prihvatiti saopštenja sastavljena na francuskom ili engleskom jeziku ili propraćena prevodom na jedan od ovih jezika.
2. Saopštenja koja dolaze od centralnih organa zamoljene države, uključujući i rezultate obavljenih istraga, mogu da budu sastavljena na zvaničnom jeziku ili na jednom od zvaničnih jezika ove države ili na francuskom ili engleskom jeziku.
3. Država ugovornica može da isključi potpunu ili delimično primenu odredbi stava 1. tačke b. ovog člana. Kada je država ugovornica izrazila ovu rezervu svaka druga država ugovornica može isto tako da je primeni prema toj državi.
PRIZNANJE I IZVRŠENJE ODLUKA I PONOVNO USPOSTAVLJANJE STARANJA O DECI
Odluka o staranju koja je doneta u jednoj državi ugovornici priznaće se, a kada je u zemlji porekla izvršena, izvršiće se u svakoj drugoj državi ugovornici.
1. U slučaju bespravnog odvođenja, centralni organ zamoljene države odmah će preduzeti mere za vraćanje deteta:
a) kada su, u trenutku pokretanja postupka u državi u kojoj je doneta odluka ili u vreme bespravnog odvođenja, ako je do njega ranije došlo, dete i njegovi roditelji imali samo državljanstvo ove države i kada je dete imalo svoje uobičajeno boravište na teritoriji pomenute države, i
b) kada je zahtev za vraćanje podnet centralnom organu u roku od šest meseci od dana bespravnog odvođenja.
2. Ako se, u skladu sa zakonom zamoljene države, ne može udovoljiti odredbama iz stava 1. ovog člana bez pribegavanja sudskom organu, nijedan od razloga za odbijanje koje predviđa ova konvencija neće se primenjivati na sudski postupak.
3. Kada postoji dogovor koji je zvanično potvrdio nadležni organ, između lica koje se stara o detetu i drugog lica, kojim se drugom licu odobrava pravo na viđenje, i ako po isteku dogovorenog vremena dete, pošto je odvedeno u inostranstvo, nije vraćeno licu koje se o njemu stara, pravo na staranje će biti ponovo uspostavljeno u skladu sa stavom 1. tačka b. i stavom 2. ovog člana. Isto se primenjuje u slučaju odluke nadležnog organa kojom se ovo isto pravo daje licu koje se ne stara o detetu.
1. U slučajevima bespravnog odvođenja osim slučajeva iz člana 8. i ako je zahtev podnet centralnom organu u roku od šest meseci od dana odvođenja, priznanje i izvršenje se mogu odbiti samo:
a) ako, kada je reč o odluci koja je doneta u odsustvu tužene strane ili njegovog zakonskog zastupnika, tužena strana nije uredno i blagovremeno primila akt o pokretanju postupka ili neki drugi odgovarajući akt kako bi mogla da pripremi odbranu; međutim, ovo nedostavljanje ne može da bude razlog za odbijanje priznanja ili izvršenja kada to dostavljanje nije došlo, jer je tužena strana sakrila mesto u kome se nalazi od lica koje je pokrenulo postupak u zemlji porekla;
b) ako se, kada je reč o odluci koja je doneta u odsustvu tužene strane ili njegovog zakonskog zastupnika, nadležnost organa koji je doneo odluku ne zasniva na:
(i) uobičajenom boravištu tužene strane, ili
(ii) na poslednjem zajedničkom uobičajenom boravištu roditelja deteta ili ukoliko bar jedan roditelj tu i dalje ne prebiva, ili
(iii) na uobičajenom boravištu deteta;
c) ako je odluka u suprotnosti sa odlukom o staranju o detetu koja je postala izvršna u zamoljenoj državi pre odvođenja deteta, osim ako dete nije imalo svoje uobičajeno boravište na teritoriji države molilje godinu dana pre odvođenja.
2. Ako zahtev nije podnet ni jednom centralnom organu, odredbe stava 1. ovog člana se primenjuju i ako su priznanje i izvršenje traženi u roku od šest meseci od dana bespravnog odvođenja.
3. Ni u kom slučaju sadržina odluke ne može biti predmet preispitivanja.
1. U slučajevima osim slučajeva iz čl. 8. i 9. priznanje i izvršenje mogu da se odbiju ne samo iz razloga koji su predviđeni u članu 9. već i zbog jednog od sledećih razloga:
a) ako se konstatuje da su posledice odluke očigledno nespojive sa osnovnim principima porodičnog prava u zamoljenoj državi;
b) ako se konstatuje da, zbog promena okolnosti uključujući proticanje vremena, ali isključujući samo promenu boravišta deteta posle bespravnog odvođenja, posledice prvobitne odluke očigledno više nisu u skladu sa interesom deteta;
c) ako je, u trenutku pokretanja postupka u državi porekla:
(i) dete imalo državljanstvo zamoljene države ili svoje uobičajeno boravište u toj državi, a da nijedna od ovih veza nije postojala sa državom porekla;
(ii) dete istovremeno imalo državljanstvo države porekla i zamoljene države i svoje uobičajeno boravište u zamoljenoj državi;
d) ako je odluka nespojiva sa odlukom koja je doneta u zamoljenoj državi, ili sa odlukom donetom u nekoj trećoj državi koja je postala izvršna u zamoljenoj državi na osnovu postupka koji je pokrenut pre donošenja zahteva za priznanje ili izvršenje, i ako je odbijanje u skladu sa interesom deteta.
2. U istim slučajevima, postupci za priznanje ili izvršenje mogu da se obustave iz jednog od sledećih razloga:
a) ako je započet redovan postupak preispitivanja prvobitne odluke;
b) ako je postupak u vezi staranja o detetu koji je započet u zamoljenoj državi pre nego što je pokrenut postupak u državi porekla, u toku;
c) ako je neka druga odluka o staranju o detetu predmet postupka izvršenja ili bilo kog drugog postupka za priznanje te odluke.
1. Odluke o pravu na viđenje i odredbe odluka o staranju koje se odnose na pravo na viđenje priznaju se i izvršavaju pod istim uslovima kao i druge odluke koje se odnose na staranje.
2. Međutim, nadležni organ zamoljene države može da utvrdi modalitete sprovođenja i vršenja prava na viđenje vodiće pre svega računa o obavezama koje su stranke preuzele po tom pitanju.
3. Kada se nije odlučivalo o pravu na viđenje ili kada je priznanje ili izvršenje odluke o staranju odbijeno, centralni organ zamoljene države može da iznese predmet pred svoje nadležne organe radi donošenja odluke o pravu na viđenje ako to zahteva lice koje se poziva na pravo na viđenje.
Ako u vreme kada je dete odvedeno preko međunarodne granice ne postoji izvršna odluka o staranju o detetu doneta u nekoj državi ugovornici, odredbe ove konvencije se primenjuju na svaku kasniju odluku vezanu za staranje o tom detetu, kojom se odvođenje proglašava nezakonitim, donetu u državi ugovornici na zahtev bilo kog zainteresovanog lica.
POSTUPAK
1. Uz zahtev za priznanje ili izvršenje odluke o staranju u drugoj državi ugovornici treba priložiti:
a) dokumenat kojim se ovlašćuje centralni organ zamoljene države da deluje u ime molioca ili da u tom cilju odredi drugog predstavnika;
b) otpravak odluke koji ispunjava potrebne uslove za utvrđivanje njene verodostojnosti;
c) kada je reč o odluci koja je doneta u odsustvu tužene strane ili njenog zakonskog zastupnika, dokumenat koji potvrđuje da je akt kojim se pokreće postupak ili drugi odgovarajući akt uredno dostavljen tuženoj strani;
d) u slučaju potrebe, svaki dokumenat koji potvrđuje da je, prema zakonu države porekla, odluka izvršna;
e) ako je moguće, podnesak sa naznakom mesta gde se ili gde bi moglo da se nalazi dete u zamoljenoj državi;
f) predloge o načinima ponovnog uspostavljanja odnosa staranja o detetu.
2. Uz gore pomenuta dokumenta će se, u slučaju potrebe, priložiti prevod prema pravilima koja su utvrđena u članu 6.
Svaka država ugovornica će na priznanje i izvršenje odluke o staranju o detetu primenjivati običan i brz postupak. U tom cilju, obezbediće da zahtev za izvršenje može da se podnese na osnovu obične molbe.
1. Pre donošenja odluke na osnovu stava 1. tačka b člana 10. organ zamoljene države:
a) upoznaće se sa gledištem deteta, osim ako je to praktično nemoguće, s obzirom pre svega na njegov uzrast i sposobnost rasuđivanja; i
b) može da zatraži sprovođenje odgovarajuće istrage.
2. Troškove istraga obavljenih u bilo kojoj državi ugovornici snosi država u kojoj su one obavljene.
3. Zahtevi za sprovođenje istrage i rezultati istrage mogu da se upute odnosnom organu posredstvom centralnih organa.
U svrhe ove konvencije, nikakva legalizacija niti slična formalnost ne može da se zahteva.
REZERVE
1. Svaka država ugovornica može da izrazi rezervu prema kojoj će, u slučajevima koji su predviđeni u čl. 8. i 9. ili u jednom od ovih članova, priznanje ili izvršenje odluke o staranju moći da se odbiju iz razloga sadržanih u članu 10. koji će biti naznačeni u rezervi.
2. Priznanje i izvršenje odluka koje su donete u državi ugovornici koja je izrazila rezervu predviđenu u stavu 1. ovog člana mogu da se odbiju u svakoj drugoj državi ugovornici zbog jednog od dodatnih razloga koji su naznačeni u ovoj rezervi.
Svaka država ugovornica može da izrazi rezervu prema kojoj nije vezana odredbama člana 12. Odredbe ove konvencije neće ce primenjivati na odluke iz člana 12. koje su donete u državi ugovornici koja je izrazila ovu rezervu.
DRUGI INSTRUMENTI
Ova konvencija ne sprečava pozivanje na neki drugi međunarodni instrument koji je na snazi između države porekla i zamoljene države ili na bilo koji propis zamoljene države koji ne počiva na međunarodnom ugovoru radi dobijanja priznanja ili izvršenja odluke.
1. Ova konvencija ne dira u obaveze koje jedna država ugovornica može da ima prema državi neugovornici na osnovu nekog međunarodnog instrumenta koji se odnosi na pitanja regulisana ovom konvencijom.
2. Kada su dve ili više država ugovornica utvrdile jedinstveno zakonodavstvo u oblasti staranja o deci ili poseban sistem priznanja ili izvršenja odluka u ovoj oblasti, ili to učine u budućnosti moći će da primenjuju između sebe to zakonodavstvo ili taj sistem umesto ove konvencije ili nekog njenog dela. Da bi iskoristile ovu odredbu, ove države će morati da prijave svoju odluku Generalnom sekretaru Saveta Evrope. Svaka promena ili opoziv ove odluke mora takođe da se prijavi.
ZAVRŠNE ODREDBE
Ova konvencija je otvorena za potpis državama članicama Saveta Evrope. Ona podleže ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju. Instrumenti o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju biće položeni kod Generalnog sekretara Saveta Evrope.
1. Ova konvencija će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od tri meseca od dana kada su tri države članice Saveta Evrope dale svoju saglasnost da budu vezane Konvencijom u skladu sa odredbom člana 21.
2. Za svaku državu članicu koja kasnije da svoju saglasnost da bude vezana Konvencijom, ona će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od tri meseca od dana polaganja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju ili odobrenju.
1. Posle stupanja na snagu ove konvencije, Komitet ministara Saveta Evrope može da pozove svaku državu koja nije članica Saveta da pristupi ovoj konvenciji odlukom donetom većinom glasova kako je predviđeno u članu 20d Statuta i uz jednoglasnost predstavnika zemalja ugovornica koje imaju pravo da zasedaju u Komitetu.
2. Za svaku državu koja pristupa Konvenciji ona će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od tri meseca od dana polaganja instrumenta o pristupanju kod Generalnog sekretara Saveta Evrope.
1. Svaka država može, u trenutku potpisivanja ili polaganja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju da odredi teritoriju ili teritorije na kojima će se primenjivati ova konvencija.
2. Svaka država može, u svakom trenutku da kasnije, u izjavi upućenoj Generalnom sekretaru Saveta Evrope, proširi primenu ove konvencije na svaku drugu teritoriju naznačenu u izjavi. U pogledu ove teritorije Konvencija će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od tri meseca od dana prijema izjave od strane Generalnog sekretara.
3. Svaka izjava data na osnovu dva prethodna stava može da se povuče, u pogledu svake teritorije koja je naznačena u izjavi, putem izjave upućene Generalnom sekretaru. Povlačenje će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od šest meseci od dana prijema izjave od strane Generalnog sekretara.
1. Država koja ima dve ili više teritorijalnih jedinica u kojima se primenjuju različiti pravni sistemi u oblasti staranja o deci i priznanja i izvršenja odluka o staranju može, u vreme potpisivanja ili polaganja instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju da izjavi da će se ova konvencija primenjivati na sve teritorijalne jedinice ili na jednu ili više njih.
2. Takva država može, u svakom trenutku kasnije da, u izjavi upućenoj Generalnom sekretaru Saveta Evrope, proširi primenu ove konvencije na svaku drugu teritorijalnu jedinicu naznačenu u izjavi. U pogledu ove teritorijalne jedinice Konvencija će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od tri meseca od dana prijema izjave od strane Generalnog sekretara.
3. Svaka izjava data na osnovu dva prethodna stava može da se povuče u pogledu teritorijalne jedinice naznačene u ovoj izjavi, putem izjave upućene Generalnom sekretaru. Povlačenje će stupiti na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od šest meseci od dana prijema izjave od strane Generalnog sekretara.
1. U pogledu države koja, u oblasti staranja o deci, ima dva ili više pravnih sistema koji se primenjuju na njenoj teritoriji:
a) pozivanje na zakon uobičajenog boravišta ili državljanstva jednog lica treba da se shvati kao pozivanje na pravni sistem utvrđen propisima koji važe u toj državi ili, u nedostatku tih propisa, na sistem za koji je dato lice najbliže vezano;
b) pozivanje na državu porekla ili na zamoljenu državu treba da se shvati, prema slučaju, kao pozivanje na teritorijalnu jedinicu u kojoj je odluka doneta ili na teritorijalnu jedinicu u kojoj je traženo priznanje ili izvršenje odluke ili ponovno uspostavljanje odnosa staranja.
2. Stav 1. tačka a ovog člana se primenjuje mutatis mutandis i na države koje, u oblasti staranja o deci, imaju dva ili više pravnih sistema koji se primenjuju na određene kategorije lica.
1. Svaka država može, u trenutku potpisivanja ili polaganja svog instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju da izjavi jednu ili više rezervi koje su predviđene u stavu 3. člana 6, čl. 17. i 18. ove konvencije. Nijedna druga rezerva se ne može izjaviti.
2. Svaka država ugovornica koja je izrazila rezervu na osnovu prethodnog stava može da je povuče u celini ili delimično izjaom upućenom Generalnom sekretaru Saveta Evrope. Povlačenje će stupiti na snagu na dan prijema izjave od strane Generalnog sekretara.
Po isteku treće godine od stupanja na snagu ove konvencije i, na njegovu inicijativu, u svakom trenutku posle tog datuma, Generalni sekretar Saveta Evrope pozvaće predstavnike centralnih organa koje su odredile države ugovornice da se sastanu kako bi proučili i olakšali sprovođenje Konvencije. Svaku državu članicu Saveta Evrope koja nije pristupila Konvenciji može da predstavlja posmatrač. O radu ovih sastanaka biće napravljen izveštaj koji će se uputiti radi informisanja Komitetu ministara Saveta Evrope.
1. Svaka strana može, u svakom trenutku, da otkaže ovu konvenciju saopštenjem upućenim Generalnom sekretaru Saveta Evrope.
2. Otkazivanje stupa na snagu prvog dana narednog meseca po isteku roka od šest meseci od dana prijema saopštenja od strane Generalnog sekretara.
Generalni sekretar Saveta Evrope saopštiće državama članicama Saveta i svakoj državi koja je pristupila ovoj konvenciji:
a) svaki potpis;
b) polaganje svakog instrumenta o ratifikaciji, prihvatanju, odobrenju ili pristupanju;
c) svaki datum stupanja na snagu ove konvencije u skladu sa čl. 22, 23, 24. i 25;
d) svaki drugi akt, saopštenje ili obaveštenje koje se odnosi na ovu konvenciju.
U ime čega, dole potpisani, propisano ovlašćeni u tom cilju, su potpisali ovu konvenciju.
Sačinjeno u Luksemburgu, 20. maja 1980, na francuskom i engleskom jeziku, s tim da su oba teksta verodostojna, u samo jednom primerku koji će biti deponovan u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar Saveta Evrope dostaviće overenu kopiju svakoj državi članici Saveta Evrope i svakoj državi koja je pozvana da pristupi ovoj konvenciji.
ČLAN 3
Centralni organi u smislu člana 2. Konvencije su organi uprave nadležni za poslove pravosuđa Republike Srbije i Republike Crne Gore.
ČLAN 4
Savezna Republika Jugoslavija, u skladu sa članom 6. stav 3, isključuje u potpunosti primenu odredbe člana 6. stav 1. tačka (b) Konvencije.
ČLAN 5
Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom listu SRJ – Međunarodni ugovori“.
