Usmeni ugovor o deobi predstavlja pravno valjani osnov za sticanje svojine

Usmeni ugovor o deobi predstavlja pravno valjani osnov za sticanje svojine

 

Iz obrazloženja:

„Iz stanja u spisima proizilazi da je tuženi ustupio suvlasnički udeo tužiocu uz naknadu, tako da ovaj isplati ostaloj njegovoj deci, sinu i kćeri novčanu protivvrednost po 1/4 idealnih delova, da bi stranke raskinule svoje imovinsko-pravno učešće u kupovini stana.

Samim tim, pravo svojine tužioca na delu predmetnog stana nižestepeni sudovi nisu mogli da ocenjuju sa aspekta pravne valjanosti ugovora o raspodeli imovine za života čija je forma propisana Zakonom o nasleđivanju, već sa mogućnošćusuvlasnika da svoj udeo ustupi drugom suvlasniku.

Prema odredbi člana 16 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa suvlasnik ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari, koja se može vršiti vansudskim putem na osnovu sporazuma suvlasnika ili na osnovu odluke suda. Deoba imovine u smislu ove zakonske odredbe porazumeva deobu na fizičke delove, tako da svaki od suvlasnika postane vlasnik realnog dela ili ustupanje suvlasničkog udela drugom suvlasniku, na koji način ovaj dobija u svojinu celu stvar. Na ovaj način, izvršnom deobom odnosno raskidom imovinske zajednice između suvlasnika utvrđuju se odnosi i određuje pravo svojine na delu nepokretnosti odnosno celoj nepokretnosti, i zato se ovakvom deobom ne vrši promet, pa se pravna valjanost izvršene deobe ne ceni sa stanovišta prinudnih propisa koji u slučaju prometa predviđaju zakonom određenu formu.

To znači da i usmeni ugovor o deobi predstavlja pravno valjani osnov za sticanje prava svojine koji se zbog tako stečenog prava ne može da raskine voljom jedne ugovorene strane, kako zaključuju nižestepeni sudovi.“

Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1795/93 od 01.06.1993. godine