Da li ugovor o kratkoročnom kreditu između banke i pravnog lica može da bude tretiran kao zelenaški ugovor

Da li ugovor o kratkoročnom kreditu između banke i pravnog lica može da bude tretiran kao zelenaški ugovor

Iz obrazloženja:

„Prema stanju u spisima predmet tužbenog zahteva banke u stečaju je da sud utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom u utuženom iznosu, a na ime obračunate kamate, te pratećih troškova, a po osnovu zaključenih Ugovora o kratkoročnom kreditu. Prvostepeni sud je tužbeni zahtev usvojio. Žalbeni navod tuženog da se u konkretnom slučaju radi o zelenaškim ugovorima iz čl.141. ZOO, jer je istima predviđena obaveza tuženog da plaća revalorizacije, provizije, troškove obrade i kontrole kredita, neosnovan je. Naime, Zakonom o bankama i drugim finanasijskim organizacijama (važio u vreme zaključivanja ugovora), uređeno je osnivanje, organizovanje, poslovanje i način upravljanja istima odnosno svrha postojanja i poslovanja banaka kao finansijskih organizacija. Čl. 20. ovog zakona propisano je da banka obavlja delatnost radi ostvarivanja dobiti. Čl. 21. i 22. ovog zakona propisano je kojim se poslovima banka može baviti, a čl. 24. da se aktima poslovne politike banke utvrđuju bliži uslovi i način obavljanja poslova iz čl. 21. i 22. ovog zakona. Saglasno navedenim, te ostalim odredbama Zakona o bankama, kao i važećim odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu bankarsko poslovanje, a posebno odredbama iz čl. 1065. i čl.1066, sledi da odredba iz čl. 2. predmetnih Ugovora zaključenim među parničnim strankama nije suprotna prinudnim propisima. Ugovoreno plaćanje revalorizacije iznosa datog na ime kredita, zapravo je metodologija kojom se održava tržišna vrednost novčanih sredstava koje je banka, ovde tužilac, dala korisniku, ovde tuženom, na ime kredita. Ugovoranje plaćanja kamate proizlazi iz odredbe čl. 1065. ZOO i predstavlja ostvarivanje dobiti banke, ovde tužioca, saglasno odredbi iz čl. 20. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Ugovoreno plaćanje ostalih naknada iz čl. 2. predmetnih Ugovora je pokrivanje troškova poslovanja banke.

Da bi ugovor bio ništav saglasno odredbi iz čl. 141. st. 1. ZOO potrebno je da pored teškog materijalnog položaja nekog lica, to lice bude nedovoljno iskusno, lakomisleno ili zavisno u odnosu prema licu koje koristi njegovu situaciju radi ostvarivanja koristi ugovaranjem uzajamnih davanja u očiglednoj nesrazmeri. Međutim, u konkretnoj situaciji, to ne može biti slučaj, s obzirom da je tuženi pravno lice i kao takav ne može se legitimisati kao nedovoljno iskusan ili lakomislen u odnosu prema tužiocu. Težak materijalni položaj tuženog mogao je biti samo motiv tuženog za zaključenje Ugovora o kratkoročnom kreditu sa tužiocem, jer je na taj način mogao sebi da obezbedi u datom trenutku neophodna novčana sredstva, a ovaj motiv ne utiče na punovažnost zaključenih ugovora.“

Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 10482/2005 od 10.03.2006. godine – Sudska praksa trgovinskih sudova – Bilten br. 2/2006