Visina naknade štete zaposlenog kome poslodavac nije omogućio da radi
Visina naknade štete zaposlenog kome poslodavac nije omogućio da radi
Iz obrazloženja:
„Žalbeni navodi tuženog kojima se ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužilji utvrdio potraživanje na ime minimalnih zarada u situaciji kada iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da efektivnog rada nije bilo, a da shodno važećem Zakonu o radu (dalje: Zakon) u takvim okolnostima tužilji ne pripada minimalna zarada, bez uticaja su na drugačiju odluku.
Stoji činjenica kako je prvostepeni sud pravilno utvrdio, da tužilja nije efektivno obavljala rad kod tuženog iz razloga što je od samog tuženog bila prinuđena, dovođenjem u zabludu, da je jedini mogući način da se sporna situacija razreši potpisivanjem ugovora kojim se tužena odriče zarade i zahteva nedolazak na posao zbog bolesti. Tako zaključen ugovor je ništav. Prema odredbi člana 111. Zakona zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, pa tužilja u kontekstu napred navedenog ne bi ostvarila pravo na minimalnu zaradu.
Međutim, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog koji joj nije omogućio da radi niti joj je otkazao ugovor o radu, zbog čega je tužilja trpela štetu u visini minimalne zarade, tako da je prvostepeni sud pravilno utvrdio visinu zarade, ali je pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužilji dosudio naknadu pripadajuće minimalne zarade, a ne naknadu štete.
Takvo postupanje prvostepenog suda nije od uticaja na zakonitost prvostepene odluke, jer upravo visina štete koju je tužilja trpela zbog toga što joj tuženi, kao poslodavac, nije omogućio da radi, zbog čega nije ostvarila standardni učinak i puno radno vreme, ogleda u visini minimalne zarade za period u kome je bila u radnom odnosu kod tuženog.“
Presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 2809/2014 od 29.05.2014. godine