MANUOV ZAKONIK

Izvor : http://sr.wikipedia.org/sr/Мануов_законик

 

MANUOV ZAKONIK

Manuov zakonik ili Manu-smrti (manusmrti poslednji), takođe poznat kao Manu Samhita, Manava darmašastra) (sanskrit) i je sačuvani manuskript drevneindijske književnosti, zbirka indijskih religioznih zakona u obavljanju javnih, verskih i moralnih dužnosti, koji se po indijskoj tradiciji pripisuje prvom ljudskom pretku – Manu.

Prema hinduističkom učenju, Manu je prvi čovek i mitski zakonodavac, prvi od 14 Manua, Svajam bhuva (svajam – sebe, bhuva – biti, tj. samobitni), sin Svajambhua (“samosuštinskog” Brahme). Sa svojih 10 sinova Prađapatija (Maharišija) izrodio je ljudski rod i dao je ljudima zakonik – Manava darmašastra. Iza njega dolazi šest Manua sa višom dušom i velike moći.

  1. Vreme zapisa
  2. Studija i kritika
  3. Struktura teksta
  4. Pravila Manuovog zakonika
  5. Literatura
  6. Spoljašnje veze

VREME ZAPISA

Datiranje spisa je važno za nauku, jer je „Manu Smrti“ napisan u vreme kada je uticaj Bramana bio znčajan zbog pretnje nevedskih pokrete, nakon pada Maurijskog carstva i nastanka socijalne nestabilnosti. Tako su „Manu Smrti “ i drugi spisi tog doba nastali kao Bramanska reakcija na ove pretnje.

U nauci, preovladava mišljenje da je Manuov zakonik formiran u periodu od II veka pre n.e.lj do II veka. U ovom slučaju, nisu svi materijali sadržani u knjizi iz tog perioda. Neke spisi su najverovatnije iz ranijih perioda.

STUDIJA I KRITIKA

Manu je važan sociološki, politički i istorijski spomenik drevne indijske književnosti. On je takođe predmet kritika od strane mnogih modernih istraživača. Veći deo kritika odnosi se na nepoznati nivo uticaja „Manu Smrti“ na indijsko društvo tog vremena.

Postoje dokazi da je „Manu Smriti“ imala snažan uticaj na društvo svoga vremena. Na primer, „Bhagavad Gita“ je u suprotnosti sa mnogim odredbama „Manu Smrti“, uključujući i podelu na kaste ljudi od rođenja. U Severnoj i Južnoj Indiji preovlađujuće religje su bile Višnaizam i Šavizam, dok Manu nije postao preovlađujući.

U srednjem veku su Manuov zakonik je više puta kopiran i komentarisan od strane indijskih autora, što ukazuje na značaj koji je imao u tom dobu. Autori ovih komentara živeli u vreme koje se razlikuje od vremena pisanja zakonika, pa se stavovi u tumačenju pojedinih stihova kod raznih indijskih autora razilaze.

Prvi prevod Manuovog zakonima na engleski jezik je objavljen 1794. od strane Ser Vilijama Džonsa.

Nakon Vilijama Džonsa Manuov zakonik je više puta prevođen na evropskim jezicima i jezicima Indije.

STRUKTURA TEKSTA

„Manu Smrti“ je napisan na sanskritu, sadrži 2684 stihova, koji su podeljeni u 12 poglavlja:

  • Prvo poglavlje opisuje koncept o poreklu univerzuma i podelu na kaste ljudskog društva;
  • Drugo poglavlje opisuju pravila života u periodu obrazovanja;
  • Treće i četvrto poglavlje opisuju pravila porodičnog života;
  • Peto poglavlje – verske norme;
  • Šetso poglavlje – pravila života monaha;
  • Sedmo poglavlje – prava i dužnosti kralja i vlade;
  • Osmo poglavlje – uputstva za sudsku i pravnu praksu;
  • Deveto i deseto poglavlje govori o porodičnim vezama, kaznama za razne prestupe, odgovornosti članova društva;
  • Jedanaesto poglavlje daje savete za pokajanje za oproštenje grehova;
  • Dvanaesto poglavlje – opis posthumne nagrade za dobra i loša dela u ovom životu.

PRAVILA MANUOVOG ZAKONIKA

Manuov zakonik identifikuje četiri kasteBramani, Kšatri, Višlji i Sudri. Prema ovom zakonu Višlji treba da se bave trgovinom, zelenaštvom, stočarstvom i poljoprivredom, a Sudri da služe drugim kastama kao „dvaput rođenima“.

Kralj je imao pravo da ubira poreze, ali je trebalo da bude umeren u svojim dužnostima. Takođe, njemu je poverena sudka vlast pravde, uz pomoć iskusnih Bramana. On je zaštitnik svih mladih, bolesnih i udovica.

Za svako selo kralj imenuje upravitelja.

Zakonik je propisivao zastarelost kod korišćenja i posedovanja neke stvari, što je dovelo do transformacije vlasništva nad imovinom. Ovaj period je bio 10 godina. Bilo je sedam legitimni načina sticanja svojine: nasleđivanjem, prijemom kao poklon, kupovinom, osvajanjem, zajmodavstvom, izvršenjem posla i primanjem milostinje. Prve tri metode bile su dostupne svim kastama, četvrti – samo za Kšatre, peti i šesti – za Višlje, sedmi je bila privilegija Bramana.

Nevažeći transakcije su one koje su počinjene nezakonitim radnjema ili nasiljem, u pijanstvu ili ludilu, ili osoba u stanju ljutnje, tuge ili rob, starac, dete.

Brakovi između različitih kasti nisu preporučeni, ali su mogući, ako muž pripada višoj kasti nego žena. Međutim, njihova deca nisu ravnopravna u svojim pravima na nasleđivanje.

Žena je po zakoniku morala da ceo svoj život bude pod zaštitom jednog muškarca. Njegova glavna uloga je nila rađanje i vaspitanje dece, pogotovu sinova.. Pravni otac deteta je majčin muž, bez obzira sa kim je stvarno začela. Prodaja supruge i dece se smatra mogućim ali i grehom. Ipak i prodata supruga bila je u vlasti njenog muža. Ako žena ne rodila decu, muž može da uzme novu ženu posle 8 godina, ako rodi samo mrtvorođeno dete – posle 10 godina, ako rodi samo devojčice – 11 godina. U slučaju prestupa supruge suprug može uzeti drugu odmah.

Udovice koje su izgubile muževe, nisu mogle da stupe u novi brak, ali ako su bile bezdetne, na zahtev rodbine morale su roditi dete njegovom bratu ili drugom pripadnike familije.

Veliki greh je prema „Manu Smrti“: ubiti bramana, pijanstvo, krađa, preljuba sa ženom jednog gurua (učitelja), i zajednica sa takvom grešnikom. Kazna za ove prestupe su oduzimanje celokupne imovine i proterivanje iz zemlje.

Izuzima se od kazne ubica ako je ubio braneći žrtvene darove, ženu ili bramana. Kao greh se nije uzimalo „ubijanje ubice“.

Kazna je zavisila od pripadnosti kasti prekršioca. Za sudre je postojalo i telesno kažnjavanje – odsecanje jezika, usne, ruke, noge, kastracija.