Sudska praksa-Ugovor koji je potpisan od strane neovlašćenog lica ne obavezuje neovlašćeno zastupanog osim ako on takav ugovor nije naknadno odobrio

Servis računara online zakazivanje

Iz obrazloženja:

„Prema stanju u spisima, predmet tužbenog zahteva je tužiočevo potraživanje cene-provizije na ime usluga pribavljanja dokumentacije radi naplate duga od S.S.A.S.C.K.T.C.M.S.A. u vezi sa ugovorima br. 206/87, 214/88 i 251/89 koje je prvotuženi zaključio sa navedenom firmom.

Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 88. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) prilikom ocene dokaza – izjave od 20.1.1992. godine.

Odredbom člana 88. ZOO propisano je da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri.

Prema pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju do zaključenja glavne rasprave, navedenom izjavom od 20.1.1992. godine tužilac je ovlašćen za pregovore u korist i u skladu sa instrukcijama prvotuženog u vezi sa ugovorima koje je prvotuženi zaključio sa S.S.A.S.C.K.T.C.M.S.A. Izjava je potpisana od strane Z.K, koji je u spornom periodu bio direktor drugotuženog, a overena pečatom prvotuženog. Generalni direktor prvotuženog P.D. je obavestio dopisom od 8.4.1992. godine Z.K. da opozove dato ovlašćenje tužiocu, s obzirom da je dato na memorandumu prvotuženog i sa potpisom Z.K. na šta on nije bio ovlašćen. Takođe, dopisom od 22.5.1992. godine prvotuženi je obavestio i tužioca da je generalni direktor prvotuženog P.D. i da je jedino on ovlašćen da imenuje advokate za preduzeće i da je potrebno da tužilac uzdrži od mešanja u arbitražnom postupku koji je prvotuženi vodio protiv firme iz S.A. Prema dopisu od 22.5.1992. godine i zapisniku sa rasprave pred Arbitražom u C. dana 26.5.1992. godine, zatim pismima prvotuženog upućenim firmi iz S.A. i pisma arbitra upućenog tužiocu od 8.4.1992. godine i 15.6.1992. godine ukazano je da tužilac nije ovlašćen da zastupa prvotuženog pred Arbitražom u C, te da mu nije dozvoljen pristup i učešće u istoj, kao i da njegova dokumenta koja je on predao pošto nisu pokrivena odgovarajućim ovlašćenjem prvotuženog nisu prihvaćena i razmatrana. Arbitražna odluka je doneta nakon navedenih dopisa i pisama, dana 31.8.1994. godine i njome je obavezana firma iz S.A. da plati prvotuženom dugovani iznos od 6.027.818,94 USD sa pripadajućom kamatom.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da izjava od 20.1.1992. godine ne obavezuje prvotuženog jer nije potpisana od strane ovlašćenog lica prvotuženog niti je ona kasnije odobrena od strane prvotuženog, u smislu člana 88. ZOO, već je naprotiv tužilac obavešten od strane statutarnog zastupnika prvotuženog i to odmah po saznanju za istu, a više od dve godine pre donošenja arbitražne odluke, da istu neodobrava, a Arbitraža u C. je obaveštena da tužilac nije ovlašćen da prvotuženog zastupa u postupku koji se vodio između prvotuženog i firme iz S.A. Pravna valjanost ugovora koji je potpisan od strane neovlašćenog lica ne može se zasnivati na njegovoj izjavi da to čini u svojstvu ovlašćenog punomoćnika, kako to neosnovano u žalbi navodi tužilac, već samo na odobrenju neovlašćeno zastupanog koga u konkretnom slučaju nije bilo.“

  (Presuda Višeg trgovinskog suda, V Pž. 369/2006 od 24.5.2006. godine)

—————————————————————————————————————————————————–

Iz obrazloženja:

„Iz spisa ove pravne stvari proizlazi da je prvostepeni sud utvrdio da je dana 12.9.1996. godine radnica tuženog P. A. koja je raspoređena na radno mesto finansijskog knjigovođe, potpisala obrazac ugovora-računa broj 000155 za tuženog kao naručioca i svoj potpis overila pečatom tuženog. Navedena radnica tuženog nije bila ovlašćena da zastupa tuženog kod zaključenja ugovora, s obzirom da je opis njenog posla finansijsko knjigovodstvo i usmeravanje finansijskih dokumenata, vođenje evidencije o isplatama i uplatama po instrumentima plaćanja i na osnovu namenskih sredstava, evidentiranje i usmeravanje prihoda i terećenje odgovarajućih troškova, da je odgovorna za ažurno knjiženje formirane dokumentacije i usaglašavanje stanja na dnevniku i na karticama.

Tužilac je tuženom poslao račun broj 000155 od 16.9.1996. godine kojim ga zadužuje za iznos od 7.800,00 dinara na ime cene publikacije na CD, na osnovu ugovora od 12.9.1996. godine. Tužilac je dostavio tuženom i opomenu na iznos od 3.900,00 dinara sa pozivom na isti ugovor.

Prvostepeni sud je takođe utvrdio da je ugovor-račun za tuženog potpisalo lice koje nema ovlašćenje za zastupanje tuženog, a ni prema opisu poslova njenog radnog mesta, da nema ovlašćenje-punomoćje za zaključenje ugovora, pa kako tako zaključeni ugovor nije naknadno odobrilo lice ovlašćeno za zastupanje tuženog ni izričito, ni konkludentnim radnjama, to se ne može smatrati da je ugovor sačinjen.

Odredbom člana 26. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor sačinjen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora, a članom 39. stav 1. istog zakona propisano je da je ponuda prihvaćena kad ponudilac primi izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.

Kako u konkretnom slučaju pri zaključenju ovog spornog ugovora nije bilo prave volje stranaka, a odnosno takva volja od strane tuženog nije izjavljena od strane ovlašćenog lica, a nije naknadno odobrena u smislu člana 29. navedenog zakona, to ovakav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.“

(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 4769/2006 od 19.4.2007. godine)

—————————————————————————————————————————————————–

Iz obrazloženja:

„Pobijanom presudom odbijen je smanjeni tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 980,00 dinara sa zateznom kamatom, počev od 16.4.1997. godine do isplate. Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da su se stranke nalazile u poslovnom odnosu na osnovu narudžbenice – otpremnice broj 000164, na osnovu koje je tužilac isporučio tuženom imenike dana 8.10.1998. godine, a da su isti od strane tuženog vraćeni tužiocu 18.12.1998. godine. Takođe iz spisa predmeta proizlazi da je tuženi dana 14.1.1998. godine u vidu dopisa koji se smatra zvaničnim pismenim otkazom, otkazao tužiocu dalji prijem telefonskih imenika, što je učinio u skladu sa uslovima predviđenim u predmetnoj narudžbenici – otpremnici. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak prvostepenog suda da tuženi nije u obavezi da tužiocu na ime vraćenih telefonskih imenika plati cenu po ispostavljenom računu. Pored toga, u toku prvostepenog postupka na nesumnjiv način je utvrđeno da je narudžbenica – otpremnica potpisana od strane lica koje nije bilo za to ovlašćeno, obzirom da je to lice u spornom periodu obavljalo poslove i radne zadatke samostalnog referenta propagande i istraživanja, iz čega proizilazi da nije bio ovlašćen za otpis ugovora, odnosno prijem robe. Kako je sporni ugovor na kome se zasniva tužiočevo potraživanje potpisalo neovlašćeno lice, takav ugovor ne obavezuje tuženog, a bez uticaja na pravnu valjanost ugovora je činjenica da je ugovor snabdeven pečatom tuženog. Polazeći od odredbi člana 88 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, kojim je predviđeno da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanje samo ako on ugovor naknadno odobri, kao i od činjenice da je tuženi u predviđenom roku otkazao usluge po navedenom ugovoru, jasno proizilazi da je donoseći odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo. Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, to se u ovom slučaju imaju primeniti odredbe člana 467 Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) kojima je predviđeno da se presuda ili rešenje kojim se završava spor u postupku u sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354 stav 2 ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Iz navedenog jasno proizilazi da u toku prvostepenog postupka nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354 stav 2 ZPP, te da je materijalno pravo u konkretnom slučaju pravilno primenjeno. Stoga ovaj sud nalazi da su bez uticaja navodi žalbe tužioca na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.“

(Iz presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. 2310/2002 od 3.7.2002. godine)

—————————————————————————————————————————————————–

Iz obrazloženja:

„Prvostepenom presudom odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati dug i ukinuto rešenje o izvršenju Privrednog suda u B. Iv. broj 4431/99 od 9.7.1999. godine.

Naime, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je sporni ugovor, na kome se zasniva potraživanje tužioca, potpisalo neovlašćeno lice. Takav ugovor ne obavezuje tuženog, a bez uticaja na pravnu valjanost ugovora je činjenica da je ugovor snabdeven pečatom tuženog, na koju tužilac ukazuje u žalbi. Pravilno je prvostepeni sud ocenio i dopis tuženog iz koga nesumnjivo proizlazi da tuženi nije naknadno odobrio zaključenje spornog ugovora, kao i činjenica da su dostavljeni registri stavljeni na raspolaganje tužiocu. Kod izričite izjave tuženog da ne odobrava zaključeni ugovor, bez značaja je činjenica da li se registri nalaze kod tuženog, tim pre što je tuženi pozvao tužioca da preuzme registre sam ili da mu ih dostavi poštom.“

(Iz rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. 6859/01 od 5.4.2002. godine – Sudska praksa trgovinskih sudova – Časopis za privredno pravo, br. 2/2002 – strana 68)

—————————————————————————————————————————————————–

Iz obrazloženja:

„Prvostepeni sud je utvrdio da je po ugovoru broj 000162 tuženi – protivtužilac naručio od tužioca – protivtuženog da mu u registru žiro-računa SRJ 1996/97 objavi njegov matični broj, šifru delatnosti a tužilac da mu po izlasku isporuči pomenutu publikaciju na CD, kao i narednih deset izdanja ove publikacije. Na strani tuženog ugovor je potpisao i overio pečatom P.J. radnik knjigovođa koji po priloženim normativnim aktima tuženog nije bilo ovlašćeno lice.

Usvajajući tužbeni zahtev tužioca nižestepeni sudovi nalaze da su stranke potpisale predmetni ugovor čime su se po članu 26 Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) saglasile o njegovim bitnim elementima. Da je tužilac saglasno zaključenom ugovoru objavio i isporučio predmetne publikacije tuženom za 1996, 1997, 1998, 1999, 2000. i 2001. godinu i u potpunosti ispunio svoju ugovornu obavezu. Sudovi zaključuju ovu činjenicu na osnovu fotokopije izvoda sa CD i potvrde PTT o prijemu paketa. Sudovi smatraju da je tuženi zadržavanjem isporučenih publikacija naknadno odobrio predmetni ugovor, te su shodno tome obavezali tuženog na plaćanje kupoprodajne cene za isporučene publikacije a odbili protivtužbeni zahtev tuženog za poništaj tako zaključenog ugovora.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog i zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da su odluke nižestepenih sudova zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje ostalo neutvrđeno. Nesporna je činjenica da radnik tuženog J.P. nije ovlašćeno lice za zastupanje tuženog. Utvrđeno je i da zakonski zastupnik tuženog nije dao naknadno odobrenje zaključenjem spornog ugovora. U toku postupka tuženi je isticao da je radnik tuženog doveden u zabludu da popunjava statističke podatke, a ne da zaključuje ugovor. Iz istih razloga je tuženi i osporio tužbeni zahtev tužioca. Stoga se dovodi u sumnju zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, tj, da je navedeni ugovor punovažan, iako nije potpisan od ovlašćenog lica tuženog. Takođe se postavlja kao sporno da li su se stranke potpisivanjem ugovora saglasile u skladu sa članom 26 ZOO, o njegovim bitnim elementima. Tuženi osporava da je primio publikacije, čime se dovodi u sumnju da li je predmetni ugovor odobren.

U ponovljenom postupku otkloniće se propusti na koje je ukazano ovim rešenjem. Prvostepeni sud će utvrditi da li je sporni odnos rezultat nesporazuma, s obzirom na to da su akviziteri tužioca kako je to navedeno u toku postupka od strane tuženog, da su potpis izdejstvovali na način što su potpisnika doveli u zabludu da potpisuje drugu vrstu pismena a ne ugovor. Sem toga, sudovi nisu na nesumnjiv način utvrdili, da li je tuženom isporučena navedena publikacija, jer je tuženi osporio priloženu fotokopiju prijema na pošti koju je priložio tužilac od 30.12.1996. godine. U vezi s tim sud će saglasno odredbi člana 88 stav 1 ZOO oceniti da je odobren ugovor pa samim tim i da li su se stekli zakonom propisani uslovi za obavezivanje tuženog po osnovu ugovora zaključenog od strane neovlašćenog lica. Ukoliko je tuženi odbio da primi štampanu publikaciju za 1996. godinu, nema mesta zaključivanju nižestepenih sudova da je tuženi docnijim postupcima konvalidirao sporni pravni posao. Ovo iz razloga, što naknadno slanje novih izdanja registra žiro-računa tuženom ne može voditi zasnivanju novog dužničko poverilačkog odnosa u situaciji kada nema pravnog osnova za tako ponašanje tužioca. Ukoliko je tuženi izričito odbio da po tom osnovu stupi u ugovorni odnos sa tužiocem, njegovim docnijim ćutanjem o naknadno izvršenoj isporuci registra žiro-računa ne može smatrati prihvatanjem nove ponude, kao ni konvalidacijom ranije pravnog posla. To proizlazi iz odredbe člana 42 stav 1 ZOO.“

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Prev. 224/2003 i Pzz. 12/2003 od 6.11.2003. godine – Sudska praksa trgovinskih sudova – Časopis za privredno pravo, br. 1/2004 – str. 117)

———————————————————————————————————————————————————–

Iz obrazloženja:

„Tuženi je tvrdio da navedeni ugovori nisu zaključeni, jer je te ugovore od strane tuženog potpisalo neovlašćeno lice. Iz tih razloga tuženi je reagovao čim je saznao da su navedene ugovore potpisala lica koja za to nisu ovlašćena, te je obavestio o tome tužioca, a kada je tužilac fakturisao cenu za navedene publikacije i iste isporučio tuženom, tuženi je uz dopis povratio odmah te publikacije tužiocu i račune navodeći da ne postoji pravno valjan ugovor između parničnih stranaka. Na osnovu izvedenih dokaza u toku prvostepenog postupka niži sudovi su zaključili da ugovori na koje se poziva tužilac ne proizvode nikakvo pravno dejstvo jer su ti ugovori potpisani od strane tuženog od neovlašćenog lica i to prevarnom radnjom predstavnika tužioca. Odmah po saznanju da su ti ugovori potpisani od strane neovlašćenog lica tuženog i po prijemu publikacija tuženi je obavestio o tome tužioca i uz dopis povratio mu publikacije koje je tužilac isporučio na osnovu navedenih ugovora. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu povrati navedene publikacije, kao i da mu plati protivvrednost tih publikacija, a drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu.

Revizijski sud u celosti prihvata pravni zaključak nižih sudova.

Naime, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u toku prvostepenog postupka pravilan je pravni zaključak nižih sudova da navedeni ugovori ne proizvode pravno dejstvo jer nisu potpisani od strane ovlašćenog predstavnika tuženog, niti su ti ugovori kasnije odobreni od strane ovlašćenog predstavnika. Zbog toga tužilac neosnovano traži da mu tuženi plati protivvrednost – cenu za isporučene publikacije.

Sama po sebi činjenica što su ugovori na koje se poziva tužilac bili snabdeveni pečatom tuženog ne znače da su ti ugovori pravno valjani, odnosno da su isti potpisani od strane ovlašćenog lica, pa su zbog toga i navodi u reviziji tužioca u vezi s tim neosnovani.“

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 579/2001 od 12.12.2001. godine – Sudska praksa trgovinskih sudova – Časopis za privredno pravo, br. 1/2002 – str. 88)

——————————————————————————————————————————————————

Iz obrazloženja:

„Presudom Okružnog suda u B. usvojen je tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocima plati autorsku naknadu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe na iznos glavnog duga, zajedno sa troškovima parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da se tužilac po osnovu zaključenih ugovora sa tuženim obavezao da preda pakete pisama navedene u ugovorima, što je on izvršio, s tim da tuženi svoju obavezu isplate autorskog honorara nije izvršio, pa kako nije bilo sporno da je tužilac predao, a tuženi primio pakete pisama koji su predmet ugovora, sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan i obavezao tuženog na isplatu autorskog honorara. Naime, Zakon o autorskom i srodnim pravima u članu 19. propisuje da autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, te da mu za svako iskorišćavanje istog pripada naknada, ako tim zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno.

Kako je tuženi autorskim ugovorom preneo pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela na tuženog, za autorski honorar koji mu nije isplaćen, to je Vrhovni sud i potvrdio prvostepenu presudu, našavši da su neosnovani navodi žalbe da ugovor nije validan, jer nema originalni pečat i potpis ovlašćenog lica. Kako je tuženi prihvatio ponudu za zaključenje ugovora u smislu člana 39. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO) i time odobrio zaključenje ugovora u smislu člana 88. stav 1. ZOO (gde ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog bez njegovog ovlašćenja, obavezuje neovlašćeno zastupanog, samo ako on ugovor naknadno odobri), te kako je radnik tuženog primio pakete pisama i potpisao dostavnicu o prijemu pisama koji su predmet obaveze tužioca po ugovorima i kako je ugovor za tuženog potpisalo lice zaposleno kao rukovodilac grafičke redakcije (i to za direktora tuženog), te kako tuženi koji je primio i zadržao pisma, nije tužioca blagovremeno obavestio da ugovor eventualno ne odobrava, to tužilac koji je u celosti izvršio svoje ugovorne obaveze, ima pravo da od druge strane zahteva izvršenje ugovorne obaveze, bez obzira na pozivanje tuženog da na ugovoru nedostaje originalni pečat i potpis ovlašćenog lica.“

(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Gž. 39/2005 od 7.9.2005. godine)

 

Servis računara online zakazivanje