Uvođenje video nadzora u poslovnim prostorima u Srbiji nije pitanje lične procene poslodavca niti tehničke odluke koju donosi IT sektor.
Reč je o oblasti koja je zakonski regulisana zato što neposredno utiče na prava zaposlenih, klijenata, posetilaca i drugih lica koja se mogu naći u prostoru pod nadzorom.
Zakonodavac video nadzor ne posmatra kao neutralnu tehničku meru, već kao oblik obrade podataka i meru bezbednosti koja zahteva jasno definisanu svrhu, kontrolu i odgovornost.
Mnogi poslodavci u Srbiji veruju da je za uvođenje video nadzora dovoljno kupiti opremu i angažovati bilo koje stručno lice za montažu.
Međutim, prema Zakonu o privatnom obezbeđenju, video nadzor spada u poslove tehničke zaštite, što podrazumeva strogo definisane procedure koje kontroliše Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP).
Morate poznavati Zakon o video nadzoru u firmama, da ne biste firmu doveli u ozbiljan prekršaj, bez obzira na to koliko je sama oprema kvalitetna.
Da li vaša firma poštuje Zakon o privatnom obezbeđenju?
Vaša firma poštuje Zakon o privatnom obezbeđenju samo ako:
- je video nadzor uveden radi dozvoljene svrhe,
- ga sprovodi ovlašćeni subjekt,
- su ispunjene obaveze prema zaposlenima i trećim licima
- se snimci obrađuju i čuvaju u skladu sa propisima.
Veliki broj firmi ne ispunjava sve ove uslove istovremeno.
Najčešći problemi nastaju kada poslodavci samostalno organizuju video nadzor, angažuju neovlašćene izvođače ili postavljaju kamere bez jasne procene zakonitosti.
Čak i kada postoji dobra namera, izostanak formalnog usklađivanja sa Zakonom o privatnom obezbeđenju znači da firma objektivno ne poštuje propise.
Zakon se primenjuje bez obzira na veličinu preduzeća ili vrstu delatnosti.
Kada je video nadzor dozvoljen prema zakonu
Video nadzor je dozvoljen samo kada postoji jasno definisana i zakonita svrha.
Zakon o privatnom obezbeđenju dozvoljava primenu video nadzora radi zaštite ljudi, imovine i poslovnog prostora, kao i radi kontrole pristupa i sprečavanja ugrožavanja bezbednosti.
Nadzor ne može biti uveden proizvoljno niti kao opšta mera kontrole ponašanja zaposlenih.
Da bi video nadzor bio zakonit, mora postojati procena potrebe i srazmernosti. To znači da se nadzor uvodi samo ako se ista svrha ne može postići blažim merama.
Posebno je važno da kamere ne budu usmerene ka prostorijama u kojima se očekuje visok stepen privatnosti, kao što su toaleti ili prostorije za presvlačenje.
Zakon zahteva da svrha video nadzora bude unapred određena i dokumentovana.
Naknadna promena svrhe ili korišćenje snimaka za druge ciljeve predstavlja kršenje propisa, čak i ako je osnovni razlog uvođenja bio zakonit.
Ko ima pravo da uvede i sprovodi video nadzor
Uvođenje i sprovođenje video nadzora nije slobodna odluka svakog pravnog lica, već zakonski regulisana delatnost.
Zakon o privatnom obezbeđenju jasno razlikuje korisnika video nadzora od subjekta koji obavlja poslove tehničke zaštite.
Vaša firma može biti korisnik sistema, ali ne može samostalno obavljati poslove tehničke zaštite ukoliko za to nema propisanu licencu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Pravo na obavljanje video nadzora imaju isključivo subjekti koji ispunjavaju zakonom propisane uslove, što znači sledeće:
- poslove tehničke zaštite može obavljati samo pravno lice ili preduzetnik sa važećom licencom MUP-a za tehničku zaštitu
- montažu, puštanje u rad i održavanje sistema ne može vršiti neovlašćeno lice, bez obzira na tehničku stručnost
- licencirani subjekt je dužan da primenjuje propisane procedure i vodi obaveznu dokumentaciju
Angažovanjem licencirane firme za privatno obezbeđenje ne prenosi se u potpunosti odgovornost.
Vaša firma, kao naručilac i korisnik video nadzora, zadržava odgovornost za zakonitost njegove primene, naročito u pogledu svrhe nadzora, obaveštavanja zaposlenih i trećih lica, kao i načina korišćenja i dostupnosti snimaka.
Neusklađenost u bilo kom od ovih segmenata može dovesti do prekršajne odgovornosti, nezavisno od toga ko je tehnički realizovao sistem.
Obaveze pravnih lica pre uvođenja video nadzora
Pre nego što se video nadzor uvede u rad, pravno lice ima niz obaveza koje se često zanemaruju. Ove obaveze imaju za cilj da se primena nadzora zasnuje na zakonitim osnovama i da se spreče zloupotrebe.
Pre uvođenja sistema, potrebno je obezbediti sledeće uslove, uz jasno dokumentovanje svake stavke:
- definisanje svrhe video nadzora u internim aktima
- angažovanje licenciranog subjekta za tehničku zaštitu
- izradu plana postavljanja kamera u skladu sa zakonom
- procenu uticaja na prava zaposlenih i trećih lica
Izostanak bilo koje od ovih radnji može dovesti do prekršajne odgovornosti.
Zakon ne prepoznaje neznanje ili tehničku improvizaciju kao olakšavajuću okolnost. Upravo zato je faza pripreme jednako važna kao i sama primena video nadzora.
Obaveštavanje zaposlenih i trećih lica
Jedna od ključnih zakonskih obaveza odnosi se na obaveštavanje svih lica koja se nalaze u prostoru pod video nadzorom.
Zaposleni moraju biti unapred informisani o postojanju nadzora, njegovoj svrsi i osnovnim pravilima obrade snimaka. Isto važi i za posetioce i druga treća lica.
Obaveštavanje se ne svodi samo na postavljanje nalepnice ili table. Potrebno je obezbediti da informacije budu jasne, vidljive i razumljive.
Zaposleni, pored opšteg obaveštenja, treba da budu upoznati i kroz interne akte ili pisanu informaciju.
Video nadzor se može primenjivati samo ako su lica na koja se odnosi na jasan i nedvosmislen način obaveštena o njegovom postojanju i svrsi.
Ova obaveza proizlazi iz više propisa i predstavlja osnovnu pretpostavku zakonite primene nadzora. Njeno zanemarivanje često je prvi razlog za utvrđivanje prekršaja.
Čuvanje snimaka i pristup podacima
Snimci dobijeni video nadzorom smatraju se podacima koji podležu posebnim pravilima obrade.
Zakon o privatnom obezbeđenju propisuje da se snimci mogu čuvati samo onoliko dugo koliko je neophodno za ostvarenje svrhe zbog koje su prikupljeni.
U praksi, to znači da trajno ili neograničeno čuvanje snimaka nije dozvoljeno.
Pristup snimcima mora biti strogo ograničen. Samo ovlašćena lica, određena internim aktima, mogu imati uvid u sadržaj. Svaki pristup treba da bude opravdan i dokumentovan.
U nastavku je prikazan pregled osnovnih obaveza u vezi sa snimcima:
| Oblast | Zakonski zahtev |
| Trajanje čuvanja | Ograničeno na svrhu |
| Pristup | Samo ovlašćena lica |
| Korišćenje | Isključivo u dozvoljene svrhe |
Neusklađeno rukovanje snimcima često predstavlja teži prekršaj od same nepropisne instalacije kamera.
Odnos sa propisima o zaštiti podataka
Primena video nadzora ne može se posmatrati izolovano od propisa o zaštiti podataka o ličnosti. Iako Zakon o privatnom obezbeđenju uređuje tehničku zaštitu, snimci koji omogućavaju identifikaciju lica predstavljaju podatke o ličnosti.
To znači da vaša firma mora voditi računa o osnovnim principima obrade podataka, kao što su zakonitost, srazmernost i ograničenje svrhe.
Obaveze iz ovog propisa se dopunjuju, a ne isključuju.
Problemi nastaju kada se video nadzor uvodi bez razumevanja ove veze. Čak i ako je tehnička zaštita pravilno organizovana, nepoštovanje pravila obrade podataka može dovesti do dodatnih sankcija.
Zato je važno sagledati video nadzor kao deo šireg regulatornog okvira.
Najčešće greške koje dovode do prekršaja
Iskustvo iz prakse pokazuje da se prekršaji najčešće ne čine namerno, već zbog pogrešnih pretpostavki i nepotpunih informacija.
Određene greške se ponavljaju u različitim sektorima i kod firmi različite veličine.
Najčešće uočene greške uključuju sledeće situacije:
- angažovanje nelicenciranih izvođača
- postavljanje kamera bez dokumentovane svrhe
- neadekvatno obaveštavanje zaposlenih
- neograničeno čuvanje snimaka
Svaka od ovih grešaka pojedinačno može biti osnov za pokretanje postupka.
Kada se pojave zajedno, posledice po firmu mogu biti ozbiljne. Zakon ne pravi razliku između namernog i nenamernog kršenja kada su u pitanju osnovne obaveze.
Inspekcijski nadzor i kontrola zakonitosti video nadzora
Mnogi poslodavci nisu upoznati sa činjenicom da inspekcijski nadzor nad primenom Zakona o privatnom obezbeđenju sprovodi MUP.
Kontrole se ne odnose samo na firme koje pružaju usluge obezbeđenja, već i na pravna lica koja koriste video nadzor u svom poslovanju.
Takođe, u praksi se proverava kompletna dokumentacija, a ne samo fizičko postojanje kamera.
Nedostatak pisanih akata ili ugovora često je dovoljan osnov za utvrđivanje nepravilnosti, čak i kada sistem nije aktivno korišćen.
Ova činjenica dodatno potvrđuje da se video nadzor ne tretira kao tehnička oprema, već kao regulisana mera bezbednosti sa jasno propisanim pravilima.
Zaključna razmatranja o obavezama firmi
Zakon o privatnom obezbeđenju postavlja jasne okvire za uvođenje i primenu video nadzora u poslovnim prostorima.
Vaša firma poštuje zakon samo ako je svaki korak, od odluke o uvođenju do svakodnevnog rukovanja snimcima, u skladu sa propisima.
Tehnička ispravnost sistema nema značaj ako izostane pravna usklađenost.
Redovno preispitivanje postojećih rešenja, provera dokumentacije i razumevanje zakonskih zahteva predstavljaju osnov odgovornog postupanja.
Propisi se menjaju, a praksa nadzornih organa se razvija. Upravo zato je važno da video nadzor ostane u okviru dozvoljenog, uz stalnu pažnju prema pravima svih lica koja se njime obuhvataju.
