Produženje trajanja privremene mere zabrane prilaska

Produženje trajanja privremene mere zabrane prilaska

 

Iz obrazloženja:

„Rešenjem Višeg suda u P, K.br.80/13 od 4.2.2014.godine prema okrivljenom … produžena je mera zabrane prilaženja oštećenoj … na razdaljini na kojoj može ostvariti fizički kontakt sa oštećenom koja je okrivljenom određena rešenjem sudije za prethodni postupak Ki.br.42/13 od 9.9.2013. godine i po navedenom rešenju može trajati najduže tri meseca, to jest do 9.5.2014. godine.

Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio branilac okrivljenog …, advokat J. Ć., zbog bitne povrede iz člana 189. stav 3. i člana 198. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku (dalje: ZKP).

Apelacioni sud u B. je održao sednicu veća shodno članu 467. stav 2. ZKP, nalazeći da prisustvao stranaka istoj nije neophodno za razjašnjenje stvari, na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem i žalbom, pa je nakon ocene žalbenih navoda i predloga, našao:

– žalba je neosnovana.

Po oceni ovog suda prvostepeni sud je pravilno postupio kada je okrivljenom … produžio meru zabrane prilaska oštećenoj … na razdaljinu na kojoj može ostvariti fizički kontakt sa oštećenom i za takvu svoju odluku dao je adekvatne razloge koje je jasno i detaljno obrazložio, a koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

U žalbi branioca okrivljenog se ističe da je od izrečene mere prošlo šest meseci, da za to vreme okrivljeni nijednom nije pokušao da priđe oštećenoj, niti da razgovara sa njom, da okrivljeni i oštećena imaju dvoje maloletne dece kojima treba svakodnevna briga i dogovor o njihovom vaspitanju da su deca odlukom Osnovnog suda u P. privremeno poverena na čuvanje i vaspitanje okrivljenom, pri čemu je zbog vaspitanja i odrastanja dece neophodna međusobna komunikacija između oštećene i okrivljenog, te da izrečena zabrana predstavlja smetnju za vršenje roditeljskog prava, pri čemu iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra dr. B. Đ. proizlazi da je okrivljeni duševno potpuno zdrava osoba, da nije opasan po okolinu i da ne postoji bojazan da bi mogao da ponovi krivično delo, niti da na bilo koji drugi način ugrozi oštećenu, te da zbog toga ne postoji više potreba za izrečenom merom zabrane prilaska.

Po oceni ovog suda, žalbeni navodi branioca okrivljenog nisu osnovani, obzirom da je u konkretnom slučaju neophodno dalje produženje mere zabrane prilaska oštećenoj na način kako je to navedeno u izreci prvostepenog rešenja, obzirom da se okrivljenom stavlja na teret da je izvršio krivično delo silovanje iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, na štetu oštećene …, da je oštećena tom prilikom zadobila niz povreda između ostalog i tešku telesnu povredu, pri čemu iz iskaza oštećene proizilazi da to nije prvi put da je okrivljeni prema njoj primenio fizičko nasilje, da je tukao i veče pre samog kritičnog događaja, da se isto desilo i godinu i po dana pre kritičnog događaja, kao i 6-7 godina unazad kada je zbog fizičkog nasilja napustila porodičnu kuću i neko vreme boravila kod svojih roditelja, da okrivljeni i oštećena imaju maloletnu decu zbog koje po prirodi stvari postoji potreba da kontaktiraju i komuniciraju, te je prvostepeni sud pravilno zaključio da postoji opasnost da u ovakvoj situaciji okrivljeni ponovi krivično delo koje mu se stavlja na teret, zbog čega je neophodno produženje trajanja mere zabrane prilaska oštećenoj na udaljenosti na kojoj može ostvariti fizički kontakt i to najduže do pravnosnažnosti presude, a po navedenom rešenju do 9.5.2014. godine.

Imajući u vidu navedeno, Apelacioni sud u B. je našao da navodi i tvrdnje koje su iznete u žalbi branioca okrivljenog nisu osnovane, pri čemu se podnetom žalbom ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja, a nije konkretizovana ni jedna povreda zbog koje bi isto moralo biti ukinuto.

Zbog napred navedenih razloga, Apelacioni sud u B.je na osnovu člana 467. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci rešenja.“

 Rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 310/2014 od 18.02.2014. godine