Obaveza plaćanja poreza apsolutnih prava na prenos svojine na stanu po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju

Obaveza plaćanja poreza apsolutnih prava na prenos svojine na stanu po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju

 

„Prema odredbi člana 23. stav 1. tačka 1) Zakona o porezima na imovinu („Sl. glasnik RS“, br. 26/2001, „Sl. list SRJ“, br. 42/2002 – odluka SUS i „Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 80/2002 – dr. zakon, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011 i 78/2011 – dalje: Zakon), porez na prenos apsolutnih prava plaća se kod prenosa uz naknadu prava svojine na nepokretnosti.

Kad se apsolutno pravo prenosi po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, obveznik poreza je davalac izdržavanja (član 25. stav 4. Zakona).

Odredbom člana 29. stav 5. propisano je da ako se prenos apsolutnih prava vrši po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, poreska obaveza nastaje danom smrti primaoca izdržavanja, odnosno danom smrti saugovorača ako je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, a ugovorom nije određeno da svojina prelazi na davaoca izdržavanja u trenutku smrti trećeg lica.

Prema odredbi člana 31. stav 1. tačka 6) Zakona, porez na prenos apsolutnih prava ne plaća se kad se pravo svojine na nepokretnosti prenosi na davaoca doživotnog izdržavanja – supružnika, odnosno lice koje se u odnosu na primaoca izdržavanja nalazi u prvom naslednom redu, na deo nepokretnosti koji bi davalac izdržavanja po zakonu nasledio u momentu zaključenja ugovora.

Prema članu 194. st. 1. i 2. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95 i 101/2003 – dalje: Zakon o nasleđivanju), ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje se primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora.

Prema odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005 i 72/2011 – dalje: Porodični zakon), imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu.

Odredbom člana 177. Porodičnog zakona propisano je da se deobom zajedničke imovine, u smislu tog zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Dakle, ugovor o doživotnom izdržavanju je teretni pravni posao tj. svaka ugovorna strana dobija naknadu za ono što drugoj strani daje: primalac izdržavanja – izdržavanje, a davalac izdržavanja – pravo svojine na ugovorom određenim stvarima i/ili pravima.

Prema tome, na prenos prava svojine na nepokretnosti po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju porez na prenos apsolutnih prava se plaća, osim kada se pravo svojine na nepokretnosti prenosi na davaoca doživotnog izdržavanja – supružnika, odnosno na lice koje se u odnosu na primaoca izdržavanja nalazi u prvom naslednom redu – na deo nepokretnosti koji bi davalac izdržavanja po zakonu nasledio u momentu zaključenja ugovora.

Imajući u vidu da je u momentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju između ćerke kao davaoca izdržavanja, s jedne strane, i njene majke i majčinog supružnika (ćerkinog očuha) – kao primalaca izdržavanja, s druge strane, vlasnik stana na kome se pravo svojine prenosi na davaoca izdržavanja na ime naknade za doživotno izdržavanje, nominalno bio majčin supružnik (s obzirom na to da je on kao kupac otkupio predmetni stan po osnovu ugovora o otkupu stana), na prenos prava svojine na (celom) predmetnom stanu na davaoca izdržavanja se porez na prenos apsolutnih prava plaća.

Naime, davalac izdržavanja nije u prvom naslednom redu sa primaocem izdržavanja (svojim očuhom) koji je, nominalno, bio isključivi vlasnik stana u trenutku zaključenja predmetnog ugovora, te ga po zakonu ne bi nasledio u momentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju – zbog čega nema osnova da se na pravo svojine na stanu koji od tog lica stiče ostvari pravo na poresko oslobođenje.

Nadležni poreski organ, u svakom konkretnom slučaju, ceni činjenice od uticaja na postojanje i visinu poreza na prenos apsolutnih prava, kao i na postojanje osnova propisanog Zakonom za oslobođenje od tog poreza.“

Mišljenje Ministarstva finansija br. 430-03-00495/2011-04 od 09.11.2011. godine