Građanski zakonik kraljevine Srbije (1844 god.) sa kasnijim izmenama

SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK IZ 1844. GODINE

Pojedine odredbe Zakonika iz 1844. godine, kao što su odredbe o ugovoru o poklonu, o odbeglom roju pčela i o promeni vlasništva prilikom odrona zemljišta, još uvek se primenjuju u Srbiji, jer ta materija nije regulisana novim zakonima

Pojedine odredbe Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine još uvek se primenjuju u Srbiji, jer ta materija nije regulisana novim zakonima, potvrdilo je agenciji Beta više pravnika i advokata.

Srpski građanski zakonik se de fakto primenjivao sve do 1978. godine, kada je donet novi Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja – prim. red), koji ipak nije regulisao celokupnu materiju, pa se Srpski građanski zakonik i danas koristi u pojedinim odredbama.

On se i danas koristi kada je u pitanju ugovor o poklonu. Koristi se i kada je u pitanju odbegli roj pčela i predviđa da ukoliko vlasnik ne pronađe odbegli roj u roku od 24 sata, on pripada onome koji ga je našao.

„Roj od tvoga preseda tvoj je, i ti imaš vlasti ustopce vijati ga, i gde god nađeš, uzeti ga. No ako ti njega za 24 sata vijati prenebregneš, prestaje biti tvoj, i pripada kao i druga divljač onome, koji ga uhvati“, navodi se u tom zakoniku iz polovine 19. veka.

Takođe, ovim zakonikom se određuje i promena vlasništva prilikom odrona zemljišta. Srpski građanski zakonik pisao je pravnik i književnik Jovan Hadžić, po ugledu na Austrijski građanski zakonik, uz unošenje delova iz „Zakonopravila“ svetog Save i iz srpskog običajnog prava.

Rad na donošenju tog zakonika inicirao je knez Miloš Obrenović, koji je Hadžića angažovao uz pomoć austrijskih vlasti, jer je Vojvodina u to vreme pripadala Habsburškoj Monarhiji.

Zakonik je interesantan i jer ga je Hadžić pisao jezičkim stilom kakvim se pričalo u Vojvodini u 19. veku. Jovan Hadžić, poznat i pod pseudonimom Miloš Svetić, rođen je u Somboru 1799. godine a umro u Novom Sadu 1869. godine. Bio je književnik, prvi predsednik Matice srpske, dopisni član Društva srpske slovesnosti i Srpskog učenog društva. Hadžić je bio i jedan od najistaknutijih boraca protiv reforme srpskog jezika, koju je predvodio Vuk Stefanović Karadžić.

GRAĐANSKI ZAKONIK ZA KRALJEVINU SRBIJU (tekst Zakona od 11. marta 1844. godine, sa izmenama i dopunama)

UVOD

A) O GRAĐANSKIM ZAKONIMA UOPŠTE

Knjaz u saglasiju sa Savetom, osnivajući se na Ustavu zemaljskom izdaje ovaj Građanski zakonik za pravac svima žiteljima i sudovima Srbije.

U Zakoniku ovom propisani su zakoni građanski kao postojana pravila radi pravde i pravice, koja se od svakog Srbina prema bratu svome Srbinu u uzajamnim svojim posebnim pravima i dužnostima iziskuje.

Zakoni ovi od onoga časa, kako su svojim putem obnarodavani, imaju silu i važnost u narodu i u sudu, i ovu zadržavaju donde, dokle ih zakona vlast propisanim načinom preinačila ne bi.

Samo Knjaz sa saglasijem Saveta moći će ovaj Zakonik ili pojedine u njemu zakone u slučaju potrebe preinačiti, dopuniti ili drugima zameniti.

Svaki žitelj Srpski, bio on u Srbiji ili van Srbije, imaće se ovih zakona držati.

I sam inostranac u poslovima sa srpskim žiteljima, ili sa inostrancem u Srbiji, naći će pravicu po ovim zakonima; osim ako on nije posao u tuđoj zemlji zaključio, ili naročito za tuđe zakone vezao, ili se on zakonim sledstvima u tuđoj zemlji nadati ima.

Zakoni ovi nemaju povratne sile; oni se prostiru samo za unapredak. No prava iz pređašnjih dela ili postupaka po uobičajenom načinu utvrđenih proističuća, u koliko sudskim putem ne bi konačnom presudom rešena bila, sudiće se po ovim zakonima, u onim događajima, gde dosad propisanoga zakona bilo nije.

Smisao zakona niko da ne izvrće, i krivo da ne tumači. Svaki da pazi na reči, i njihovo pravo značenje, pa ako mu se ne bi tako razumeti dalo, onda neka pogleda na druge ovde izložene podobne zakone, i neka ispita nameru zakonodavca, pa sravnivši ga s ovima neka ga tako protumači, kako da se sa osnovima zdravoga razuma i prirodne pravice slaže.

Tumačenje zakona samo će ono imati silu zakona, koje bi se putem vlasti zakonodavne, to jest od Knjaza sa saglasijem Saveta učinilo.

Ako bi se slučaj kakvi na sudu pojavio, za koji naročitog zakonog propisa ne bi bilo, onda će se isti po opštim u ovom Zakoniku postavljenim osnovima, ili opštepoznatom dosadašnjem običaju razumno i savesno rešavati, nikako ne ispuštajući iz vida zakone propise za podobne slučaje.

Više presuda jednako izrečenih u podobnim slučajevima sačinjavaju postojano sudsko tumačenje, i samo će se kao takvo smatrati, i kao na takvo prizrenje imati, ali sile zakona još zato nema.

Pretpisi i uredbe, kojima se crkvena, vojna, policijska, kaznačejska, zločina i ostala zemaljska dela, upravljaju i svršuju, ne spadaju u ovaj zakonik Građanski.

Volja i naredbe čovečija zastupa zakon, a zakon naknađa volju i naredbu čovečiju. No u onome, što se tiče javnoga poretka i blagonaravija, ne može se ništa izmeniti voljom ili ugovorom.

Neznanje zakona već obnarodovanoga nikome ne pomaže, i niko se neznanjem zakona izviniti ili braniti ne može.

B) OSNOVNE CRTE PRAVDE I PRAVICE U ZAKONIMA GRAĐANSKIM

Svakoga Srbina ličnost i sopstvenost, i sva s ovim skopčana prava jesu nevredima, i stoje pod zaštitom i obranom zakona. Ova se zakonska zaštita prostire i na inostrance.

Svaki ima pravo prilična i zakona sredstva upotrebiti protivu narušitelja svojih prava, i u slučaju narušenja pomoći kod svoje vlasti tražiti, i zahtevati, da se zakonim putem što mu pripada, dade, i narušena prava povrate.

Svaki čovek smatra se kao lice, i kao takvo ima prirodna sebi svojstvena prava, koja se nikom ne ukidaju.

Ropstva u ovoj zemlji nema, to jest niko ne može čoveka u takvoj vlasti imati, da s njim samoproizvoljno kao sa stvarima postupati i raspolagati može.

U prizrenju privatnih prava svi su pred zakonom i sudom ravni. Što je za jednoga pravo mora i za drugoga pravo biti. I prava samoga Knjaza i Praviteljstva, koja u ovom Zakoniku izvor i opredeljenje imaju, hoće se po ovom Zakoniku suditi.

Samo u slučaju nužde ili osobite opštenarodne potrebe i polze dužan će biti ko svoje dobro ustupiti, no Praviteljstvo u tom slučaju dužno je takvome potpunu naknadu dati. Je li slučaj take nužde ili opštenarodne potrebe i polze, rešavaće sam Knjaz u saglasiju sa Savetom.*)

_________________________

Zakon o zauzimanju privatnih nepokretnih dobara za opšte narodne potrebe pored naknade za ista (eksproprijacija) od 15. marta 1866. sa izmenama i dopunama:

Finansijski zakoni:

Zakon o eksproprijaciji za potrebu građenja železnica od 12. juna 1884, sa izmenama i dopunama;

Zakon o državnim putovima od 8. maja 1929. sa izmenama i dopunama;

Zakon o samoupravnim putovima od 8. maja 1929. sa izmenama i dopunama.

Šta je ko dužan, ono dati mora. Ako neće, sud će ga primorati.

Ko ima kakvo pravo, od njega zavisi upotrebiti ga ili ne upotrebiti. I ako ne može ili neće da upotrebi, zato samo isto pravo ne gubi.

Kome pravo, onome i sve polze otuda proističuće pripadaju.

Ko pravo kako uživa, mora i breme s njim skopčano nositi. Više učesnika prava jednoga dele ravnomerno i bremena s njim skopčana, ako zakonom ili ugovorom ili samom prirodom nije protivno opredeljeno.

Što nije ničije, ono pripada onome, koji prvi to zauzme i sebi prisvoji, ako sa štetom drugoga to skopčano nije, ili zakon naročito ne zabranjuje.

Što je svačije, ono svaki ima pravo i uživati, niti iko može pravo imati drugoga od uživanja isključiti.

Što je čije, onaj ima pravo i raspolagati s onim.

Tvoje pravo možeš i drugom ustupiti, i to zavisi od tvoje dobre volje, koja se u sumnji ne pretpolaže, no mora se dokazati. Samovoljstvo, sila i prevara nikome ne pomaže.

Što ko sam nema, ono ne može ni drugome dati; i tako niko ne može drugome više prava ustupiti, nego koliko sam ima; kao ni tuđe.

Ko ustupi drugome pravo svoje, razumeva se, da je i sve s njim skopčane koristi ustupio.

Ko drugome štetu pričini, dužan je za to naknadu učiniti.

Ako dvojica ili više njih jednaka prava imaju, moraju se ista tako upotrebljavati, da jedno pored drugoga i sva skupa u celosti opstati mogu. Ako to nije moguće, onda po količini jedno drugom treba da popušta; ako li i tako ne bi moguće bilo, onda manje većem popustiti mora.

Prava, koja su za ličnost ili osobiti čin ili uslov vezana, s njim zajedno iščezavaju.

Druga prava, koja neograničeno i bezuslovno kao sopstvenost kome pripadaju, sa smrću ili voljom i zakonom prelaze na drugoga.

Zakon će opredeliti, da prava zbog dugotrajućeg neupotrebljenja na štetu drugoga, prestanu i izgube se.

ČEST PRVA

O PRAVIMA LIČNIM

GLAVA I

O LICIMA I PRAVIMA LIČNIM PO SOPSTVENIM SVOJSTVIMA

Pod imenom lica (osobe) uzima zakon svako čovečije stvorenje, bilo ono tek začeto, ili rođeno, malo ili veliko, bilo razumno ili bezumno. I sam zbor i svezu više lica jedinstvenih u prizrenju prava koja ona u zajednini imaju, smatra zakon kao jedno lice moralno, kao što je rodbina, zadruga, opština.

U smotrenju naredbe zakone razlika se čini između mladoletnih i punoletnih lica. Punoletna su lica ona, koja su dvadeset prvu godinu života svoga navršili. Mladoletna su pak ona koja dvadeset prvu godinu života još navršili nisu, i takva su ili mala deca, koja još nisu sedmu godinu, ili deca nedorasla, koja još nisu četrnaestu, ili deca dorasla, koja su prešla četrnaestu godinu, ali dvadeset prvu godinu još navršila nisu.

Punoletnici drže se da su zreli, i oni mogu sami sobom prava svoja držati, s njima rukovati i raspolagati.

Mladoletnici drže se za nedozrele, i oni stoje pod osobitom zaštitom i obranom zakona.

Zakoni uzimaju u zaštitu i one, koji su razuma i slobodne volje ili sasvim ili od česti lišeni, kao što su zgranuti, besomučni, ludi, sumanuti.

Mladoletnima se upodobljavaju od česti i oni, koje sud za raskošnike proglasi, i koji se na strani nalaze, pa im nije moguće prava svoja zaštititi.

Tako i zadruge ili zadružne kuće i opštine po svojoj prirodi i odnošaju zemaljskom imaju osobito pravo na zaštitu zakona.

Dete začeto, ali još nerođeno, smatra se u prizrenju prava kao da je i rođeno, tako da ako se živo rodi, dobija sva pripadajuća prava, i ta na drugog prenaša, ako li se mrtvo rodi, smatra se kao da nikad ni začeto bilo nije. Rođeno drži se svagda za živo; ko se sumnja i protivno navodi, dokazati mora.

Srpskom žitelju pripada potpuno uživanje građanskih prava. Srpsko pak žiteljstvo, t. j. građanstvo ili pripada po samom rođenju ili se dobija prirođenjem; po čemu su svi žitelji srpski, prava građanska uživajući, ili rođeni ili prirođeni Srbi. Kod rođenih Srba prelazi pravo građanstva s roditelja na decu po samoj prirodi, prirođenje pak dobija se onda, kad bi inostranac koji punih sedam godina, bilo u službi državnoj, bilo u vođenju zanata ili zemljoradnji, ili u kakvom drugom poleznom zanimanju ovde proživeo, i za sve to vreme bi pošteno i shodno zakonima zemaljskim živeo, ne učinivši nikakva zločinstva. Inače pak bez opredeljenoga vremena prebivanja, polučivaće se pravo građanstva samo osobitim dozvoljenjem Knjaza sa saglasijem Saveta.

_________________________

Zakon o državljanstvu od 21. septembra 1928.

I strance ovde živeće u prizrenju prava na njihovu ličnost i sopstvenost odnosećih se uzimaju zakoni pod savršenu zaštitu, u koliko se za uživanje kakvog osobitog prava ne bi po opredeljenju traktata ili zemaljskih ustava naročito srpsko građanstvo iziskivalo.

Što god Srbin sa Srbinom u Srbiji preduzimao bude, sudiće se po ovom zakonu; što Srbin sa Srbinom u tuđoj zemlji preduzimao bude sudiće se takođe po ovom Zakoniku, ako ne dokažu da su stran zakon pred očima imali, ili ako kod stranog suda pomoći ne traže zbog zakonih sledstava u tuđoj zemlji na njih proističućih. Ako Srbin sa tuđinom u Srbiji posla imao bude, sudiće se po ovom Zakoniku, ako tuđin ne dokaže, da su tuđezemski zakon za osnov uzeli; ako Srbin sa tuđinom u tuđoj zemlji posla imao bude, sudiće se po tuđezemskom zakonu, ako ne dokažu da su srpski zakon u tuđoj zemlji pred očima imali; ako naposledak tuđin sa tuđinom u Srbiji što preduzme, sudiće se po ovom zakonu u onom slučaju, ako bi iz toga zakona sledstva u Srbiji za njih proisticala, a naročita ugovora nemaju, da su pravo svoje na tuđezemskom zakonu osnovali.

U opšte u svima slučajima, u kojima strana država sa Srbima postupa kao sa svojima, smatraće i ovi zakoni strance kao i svoje. U slučaju sumnje, moraće tuđinac dokazati.

Tuđinka za srpskoga žitelja udata dobija sa samom udajom sva prava srpskoga građanstva, u onim slučajima, u kojima strana država Srpkinji za njihnog podanika udatoj ista prava daje; kao što i Srpkinja za stranog podanika udata sva prava građanstva ovdašnjega gubi, u onima slučajima, u kojima strana država svoju podanicu za Srbina udatu svojih prava građanskih lišava. Žena iz druge oblasti Turske u Srbiju udata smatra se za ovdašnju, kao i što se Srpkinja u drugu Tursku oblast udata u smotrenju prava građanstva za svoju drži.

Srbin ako se na strani nalazi, smatra se kao odsustvujući, ako je mesto prebivanja njegovoga poznato; ako li to poznato nije, drži se za nestaloga. I ako takav ne samo ne gubi svoja prava, no dolazi pod osobitu zaštitu zakona.

Ako takav nestali zastupnika prava svojih ostavio i namestio nije, dužan mu je sud radi odbrane prava njegovih zastupnika ili branitelja postaviti.

Koga je nestalo, pa ga nema i ne zna se za njega, a drugome bi poradi prava svojih za tim stalo, da se zna, je li živ ili mrtav, te bi se toga radi sudu javio; onda će sud takvoga sudski pozvati da dođe, ili da o svome životu izvešće dade. I na to će mu ostaviti rok od jedne godine dana. Ovaj rok ako bez svakoga glasa i traga prođe, onda će sud takvoga nestaloga proglasiti za umrloga, i to u sledujućim slučajevima:

1) Ako je od njegova rođenja prošlo 80 godina, i od 5 godina ne bi se za mesto njegova prebivanja znalo.

2) Ako se za njega za 30 godina ništa znalo nije.

3) Ako bi se dokazalo, da je on u samrtnoj opasnosti bio od onoga se doba za 10 godina za njega pročulo nije. No ako bi se takav i preko svega toga docnije pojavio, on stupa u sva svoja pređašnja prava, samo svaku otuda sebi pričinjenu štetu ili izgubljenu polzu sam sebi pripisati mora.

Samo onaj, koji preživi drugoga, može u ovoga prava, na slučaj smrti njemu pripadajuća, stupiti. Kad dvojica zajedno u isti trenutak umru, onda ne može reči o prenašanju prava s jednoga na drugoga biti. U slučaju neizvesnosti drži se da je onaj pre umro, koji je u ranijoj opasnosti bio; ako su pak u jednovremenoj opasnosti bili, onda se uzima, da je mlađi starijega, i muška glava žensku preživela; dokle se god protivno ne dokaže.

Zakoni ovi uzimaju i prava žitelja srpskih i inostranaca drugoga veroispovedanja u zaštitu i dopuštaju im i uživanje građanskih prava u toliko, u koliko ne bi oni zakonom naročito ograničeni bili.

Članovi jedne rodbine po razlici stepena i odnošaja, kao i članovi zadruge i zadružne kuće po prirodi svojoj, imaju osobita među sobom prava, koja će se na svom mestu opredeliti.

Pod imenom rodbine (porodice, familije), razumeju se pretci sa svima svojim potomcima, bili oni u zajednini ili odeljeni. Oni se zovu među sobom rod; sveza, kojom su vezani, jest srodstvo, lica su pak takva srodna ili srodnici i rođaci. Oni mogu biti u bližem ili daljem srodstvu, po broju stepena, u kojima jedan od drugoga odstoje. Ovo su srodnici po krvi; no bivaju i postaju srodni i po braku, koje se srodstvo zove tazbina; i to je srodstvo između muža ili žene sa srodnima ženina ili muževljeva roda po krvi.

Stepen srodstva između dva lica bilo u pravoj bilo u pobočnoj ili kosoj lozi, opredeljuje se po broju lica od jednoga pretka rođenih, tako da su dva lica u onom stepenu srodna, koliko lica ima, ne brojeći prvoga pretka, sledstveno manje jednoga.

To se isto razumeva i o tazbini. Usvojeni za sina ili kćer kako stupaju u srodstvo poočima i pomajke svoje opredeliće se na svom mestu.

Pod zadrugom ili zadružnom kućom razumeva se više lica punoletnih, samih ili sa svojim potomstvom u zajednini živećih. Oni su u odnošaju međusobnom zadružni. Gde takva zajedninskoga života nema, zovu se inokosni.

Zadruge smatraju se u prizrenju spoljnih odnošaja kao jedno lice moralno, i uživaju u skupu sva prava kao i inokosni. Zadruga može u sebi zaključavati prava inokosnosti i rodbini pripadajuća. Inokosnost razrešava odnošaje zadružne ali ne rodbinske.

Opština jedna smatra se u prizrenju privatnih prava kao jedno moralno lice, kome sva ona prava pripadaju, koja jedinstvenim licima, u koliko to po unutrašnjem ustrojstvu ne bi se osobito opredelilo.

GLAVA II

O PRAVIMA I DUŽNOSTIMA SUPRUŽNIKA

Prava i dužnosti supružnika proističu iz braka, koji se između dva lica raznoga pola zaključuje i venčanjem črez sveštenika po propisu pravoslavne crkve svršuje, počem se ona pred dva ili tri svedoka izjasne, da žele nerazlučno živeti, zavetujući se ujedno na vekovečitu ljubav i nenarušivu vernost.

Pre venčanja bivaju obično razgovori i dogovori između mladoženje i devojke, i njegova i njenoga roda, sa ugovaranjem poradi braka u koji su radi stupiti; a pokraj ovoga ili za ovim biva obeležje, darovi i uzdarje.

Razgovori ovi i darovi nemaju istina nikakva sledstva na brak, ako se ne bi zaključio; no ovako darivani ne mogu s drugim licem u pregovore bračne upustiti se, dok primljeni dar odstupajuća strana ne vrati.

Za tim sleduje propisani ispit, koji biva pred svojim sveštenikom, određenim od duhovne vlasti načinom.

I ovako učinjeni ispit ostaje snažan, niti koja ispitana strana u nove pregovore bračne upuštati se može donde, dokle se duhovnom vlašću svojim putem od ovoga ispita ne razreši.

U slučaju odustanka nevina strana dobija troškove poradi braka učinjene, i naknadu za pretrpljeni uštrb natrag.

Naterati se ona strana, koja odustaje, da mora u isti brak stupiti, ako dragovoljno neće, ne može.

Ako su obe strane nevine, onda svaka svoju štetu nosi.

Iz kojih uzroka crkva brak i venčanje zakonom zabranjuje, iz onih istih, ako bi se pređe pojavili, ne mogu onakva lica zakono ispitivana biti, ako li su ispitana, ispit ništa ne važi, i kriva strana ne može od druge odustavše naknadu za pričinjenu štetu tražiti.

U brak zakono stupiti i venčani biti ne mogu:

1) Ako čovek ženu venčanu i ne po zakonu puštenu, ili žena muža nepuštena po zakonu ima.

2) Ako mladoženja nije navršio 17. a devojka 15. godinu, osim slučaja razrešenja od nadležnog Arhijereja učinjenog.

3) Bez pitanja i dopuštenja očina ili materina ili tutorskog, osim po dobivenoj dozvoli od nadležne vlasti u slučaju navršene 18. godine momka i devojke.

4) Koji su nesposobni i nemoćni za dužnosti bračne.

5) Ludi i besomučni.

6) Otmicom naterani ako oslobođeni nisu, ili ako su zaplašeni i strahom nagnani.

7) Ako je prevarom drugo lice podmetnuto.

8) Zločinci na robiju ili zatočenje osuđeni, za vreme kazne.*)

9) Između hrišćana i nehrišćana.

10) Između srodnika u stepenima crkvom zabranjenim.

11) Koji su zbog brakolomstva međusobnog, i svom suprugu o glavi radenja osuđeni.

_________________________

Izmena od 5. januara 1862.

Ima i drugih uzroka, koji ako se dogode, ostavljena strana ne može nikako tražiti naknadu štete zbog ispita prouzrokovane, kao:

1) Ako se primeti osobiti sajuz i naklonost k drugome licu.

2) Zbog trudnoće od drugoga.

3) Zbog bludnog i razvratnog vladanja.

4) Zbog javno poznatog i osvedočenog pijanstva.

5) Zbog prilepčive opasne bolesti.

6) Zbog dugog odlaganja venčanja.

Ko pokraj žive žene zakone drugu uzme, i venča se, moraće ovu drugu otpustiti, koja, ako to nije znala, dobija naknadu za sve troškove, za uštrb i sramotu podnesenu. Preko toga muž potpada pod sud i kaznu, kao što će i sveštenik, ako je znao, pa venčao, ili mogao znati, da je upotrebio pristojnu pažnju, ili ako propisani red nabljudavao nije, duhovnoj vlasti za to odgovarati.

Ako mladoženja pri venčanju nije bio navršio 17. a devojka 15. godinu, onda će snažnost takvog braka ispod ovih propisanih godina vlasti duhovnoj donesenoga, zavisiti od oproštaja Arhijerejskog. A sveštenik venčavši ako je znao, da nemaju propisani za brak godina, dolazi pod sud, kao i sami roditelji, i drugi, koji bi sveštenika prevarom na savršenje venčanja ovakvih lica naveli.

Ako sveštenik bez dopuštenja roditeljska ili tutorska venča momka i devojku pre navršenja njihove 18. godine, brak istina stoji, no sveštenik ovakav potpada pod odgovor suda duhovnoga zbog nenabljudavanog propisa.

Brak sa besomučnima i ludima nema sile ni važnosti, i prestaje kao da nije ni bio; a sveštenik sa znanjem takve venčavši pada pod sud i kaznu.

Brak sa onim, koji je nesposoban i nemoćan bio dužnosti bračne izvršivati, prestaje i uništava se, pošto se onakva nesposobnost savršeno osvedoči, kao da nije ni bio. Sveštenik takvoga venčavši pod odgovor ne dolazi; jer niti je dužan, niti mu se pristoji, u takav ispit upuštati se.

Ako sveštenik silom otetu i neoslobođenu ili velikim strahom primoranu devojku venča, takav brak prestaje, kao da nije ni bio. Sveštenik venčavši, kum i stari svat padaju pod sud i kaznu, a tako i otmičari kazniće se strogo za učinjenu otmicu kao prestupnici.

Prevaren, koji je drugo želeo, a drugo mu je lice podmetnuto, nije dužan zadržati ga. Ako se ne tuži, no se svojevoljno skloni, neka mu bude, i brak neka je tvrd. I ako doznavši da je drugo lice, on ne prestane, no u dužnosti braka zaostane, da mu se posle tužba ne prima, počem je znao i dragovoljno se sklonio.

Sa zločincem na robiju ili zatočenje osuđenim za vreme kazne zaključeni brak ima pravo nevina strana zahtevati da se razreši, i naknada njoj da. Sveštenik dolazi pod odgovor sudski.*)

_________________________

Izmena od 5. januara 1862.

Brak između hrišćana i nehrišćana nema sile ni važnosti, i uništava se kao da nije ni bio. Sveštenik pak venčavši dolazi pod odgovor i potpada pod kaznu duhovnoga suda.

Brak između srodnika u stepenima crkvom zabranjenima, ako je sa znanjem, prestaje i uništava se, i oni, koji su znali, dolaze pod odgovor i kaznu srazmernu dužnosti prestupljenoj i blizosti stepena srodstva. Ako li je u neznanju zaključen, onda se supružnici od zajedničkog života odmah razlučavaju i snažnost takvoga braka zavisiće od razrešenja Arhijerejskog.

Brak između onih koji su zbog brakolomstva međusobnog, ili toga radi što su suprugu o glavi radili, osuđenim bili, prestaje i uništava se kao da nije ni bio.

Brak sa onim koji je sa drugom ispitan, ili brak sa devojkom pod prstenom za drugoga, stoji u svojoj sili i važnosti. Ispit pak rečeni pada i razrešava se, i strana postojana zaostavša dobija potpunu naknadu za troškove učinjene i sramotu nanesenu.

Pre venčanja dužan je sveštenik parohijalni momka i devojku načinom od duhovnog načelstva propisanim u tri jedno za drugim sledujuća praznična dana u crkvi oglasiti ili navesti, t. j. javiti hrišćanima poimence, koji se momak ženiti, i koju nevestu za suprugu uzeti namerava, ako ne bi isti zaručnici od Arhijereja od oglašenja oprošteni bili.

Oni zaručnici, koji bi u čiju parohiju sa strane došli, niti će moći ispitani niti oglašeni biti, dokle se ne bi onde postojano stanili i dokle ne bi na njihove iz pređašnjeg mesta prebivanja nabavljene dovoljne isprave od duhovne vlasti nadležno k tome odobrenje posledovalo.

Svaki, koji bi za kakvu prepreku, koja bi oglašenom braku preponu činila, znao, dužan je to nadležnom svešteniku bez odlaganja javiti.

Ako bi se za vreme učinjenoga oglašenja, ili i posle pri samom venčanju otkrila kakva pravilna prepreka, koja bi zaručnicima zabranjivala u brak stupiti, to će sveštenik prestati od svršavanja braka, i javljaće slučaj takav svojoj duhovnoj vlasti.

Sveštenika na svršavanje braka pravilima crkvenim nedozvoljenoga naterivati, ili inače primoravati da se niko ne usudi; i koji bi to činio podleći će strogoj kazni.

Brak ne može zakono zaključen biti bez uzajamnog i neprinuđenog saglasija sačetavajućih se lica; zato roditelji i svi drugi decu i mlađe stupiti u brak protiv svoje volje da ne prinuđavaju, koje se naročito pod odgovorom strogim zabranjuje.

Otimanje devojaka radi stupanja s njima u brak smatra se kao prestupljenje, koje će se strogo suditi i kazniti.

Ako sveštenik neimajući Arhijerejskog oproštaja prenebregne navestiti, pa bi se posle venčanja pojavile prepone neoprostive, onda brak pada i uništava se, a sveštenik dolazi pod odgovor i kaznu; i sami zaručnici, ako im je prepona poznata bila, kao i svedoci pri venčanju, ako su za nju znali, dolaze pod odgovor i kaznu; ako li se kod duhovnih vlasti prepona oprostiva pokaže, brak ostaje po dobivenom Arhijerejskom blagoslovu u važnosti, a krivci dolaze pod odgovor.

Zakoni brak svršuje se u crkvi, u vreme crkvom za to propisano, pred dva ili tri svedoka, zajedno sa obručenjem, i u svemu shodno pravilima i obredima pravoslavne crkve. Samo po nuždi može se venčanje izvan crkve svršiti na drugom pristojnom mestu.

Po venčanju dužan je sveštenik svaki brak u knjigu venčanih uvesti, zabeleživši ime i prezime venčanih, njihovih roditelja, i kuma, njihovo stanje i mesto obitavanja, dan venčanja, s dodatkom, koji im je brak, i sa potpisom sveštenika koji je njih venčao.

Brak zakonim načinom zaključeni, osim smrti jednoga supruga, kojom sam po sebi prestaje, samo se iz osobitih važnih crkvom propisanih uzroka uništiti, ili razvesti može. Ovi su uzroci u knjizi Kormčiji, koja duhovnim vlastima za upravljanje služi, izloženi, od kojih se ovde navode:

A) Uzroci, zbog kojih se brak uništava:

1) Ako je u vreme venčanja muž imao živu ženu neraspuštenu, ili žena živoga muža neraspuštenoga.

2) Ako momak 15. ili devojka 13. godinu u vreme venčanja navršila nije.

3) Ako je brak učinjen sa besomučnima ili ludima; na zahtevanje nevine strane.

4) Ako je sa nesposobnim i nemoćnim za izvršavanje bračne dužnosti; na zahtev druge strane.

5) Ako je sa devojkom otetom i neoslobođenim ili neodoljivim strahom primoranom; na zahtevanje primorane strane, ili njenih najbližih.

6) Ako je drugo lice podmetnuto, i nevina strana dokaže, da znati nije mogla, i da je odmah, kako je doznala, tužila se.

7) Ako je sa zločincem na robiju ili zatočenje osuđenim zaključen brak za vreme kazne, pa nevina strana zahteva.

Tako isto ako je brak zaključen s licem, koje je učinilo zločinstvo pre braka, ali je posle ovoga za isto osuđeno na robiju ili zatočenje, ako nevina strana zahteva.*)

8) Ako je između hrišćana i nehrišćana zaključen brak.

9) Između srodnika u stepenima crkvom strogo zabranjenima.

10) Brak između onih, koji su suprugu svome o glavi radili, bilo pre bilo posle presude toga radi nad njima izrečene, zaključeni.

_________________________

Izmena od 5. januara 1862.

B) Uzroci, zbog kojih se brak razvodi:

1) Preljuba dokazana, kojom je vernost supružanska narušena.

2) Radenje o glavi svome suprugu i dejstvovanje svirepim i ubitačnim sredstvima protivu života njegovog; kao i onda, ako je samo znala jedna strana o takvom zlom umišljaju i dejstvovanju drugoga protiv života supruga, i otkrila nije.

3) Zločinstvo suprugom jednim učinjeno, zbog kog je kazna uzakonjena i sudom nad njim izrečena na robiju ili zatočenje duže od 8 godina, ako nevina strana za vreme dok te kazne traju ište razvod; a ako ga za to vreme ne ište ostaje brak u svojoj sili.*)

4) Ako jedna strana od hrišćanskog zakona odstupi.

5) Neizvesno ili zlokovarno odsustvo.

_________________________

Izmena od 5. januara 1862.

Ako bi koji suprug ili u ropstvo pao, ili bi po svome delu sa znanjem vlasti kuda otišao, pa bi ga nestalo, niti bi se dokazalo, da je sa zlom namerom supruga svoga izneveriti kuda tumario, onda će ostavši drugi suprug tek po istečenju punih 6 godina od vremena odsustva druga svog moći dati molbu duhovnome sudu poradi razvedenja braka svog, koji će sud, počem i sredstvom novina i inače sredstvom zemaljskih vlasti otsustvujućeg potraži, i ovaj se za jednu godinu ne nađe, niti mu se javi ili predstane, k razvedenju braka pristupiti, i ostavljenoj strani dozvoljenje za drugi brak dati. No pri svem tom, ako se posle ovakvoga dozvoljenja i zaključenja drugoga braka suprug odsustvujući povrati, ima vlast druga svoga, ako hoće, u brak uzeti, ako li neće, a on dobija dozvoljenje s drugim licem u brak stupiti, kao što će to u prvom slučaju dobiti i onaj, koji je inače nevin našavši se, sa supružnikom ovoga u brak stupio, i s njim živeo.

Ako li koji suprug, bez znanja i dopuštenja vlasti, iz otačastva pobegne, i neznano kuda tumari, ili šta više i dovoljno bude pričine uveriti se, da je s namerom druga svog izneveriti udalio se, onda će ostavši suprug u prvom slučaju po isteku 4 godine, a u drugom posle 3 godine od vremena onog udaljenja moći dati duhovnoj vlasti molbu poradi razvedenja braka, koji će sud, počem odsustvujućeg i sredstvom novina i sredstvom zemaljskih vlasti potraži, i ovaj mu se za jednu godinu dana ne javi niti predstane, baš da bi se mesto njegova zadržavanja znalo, k razvedenju braka pristupiti, i ostavšoj strani, ako se dokaže da je nevina, i suprugu svome uzroka k udaljenju njegovom ne dala, dozvoljenje dati u drugi brak stupiti; niti će protivna strana, ako bi se posle toga pojavila, ovaj brak narušiti i druga svog natrag zahtevati moći.

Ako se žena u slučaju ovakvog odsustva muževa bez nabljudavanja ovih pravila i bez dopuštenja vlasti preuda, i muž se prvi posle pojavi, onda muž nju ako hoće, uzima natrag, ili na svoje zahtevanje, ako se nevin nađe, on se od istoga braka razvodi, i dobija pravo nanovo ženiti se. To biva i sa mužem, ako bi mu žena u ropstvo pala, ili inako odsustvovala.

U slučaju uzroka za razvod braka svagda će se strane svom svešteniku prijaviti, koji će dužan biti, njih primirivati, i ako u tome ne uspe, protojereju onog okružja uputiti ih. Ovog će dužnost biti, u triput, i to ne jedno za drugim, no u nekom srazmernom rastojanju vremena, primirenje među njima pokušavati, opomenuvši ih kako na svečano obećanje pri venčanju uzajamno dano, tako i na žalosna i štetna sledstva razvoda bračnog. Ako ih i on ne primiri, to se onda upućuje s tužbom na duhovni sud, koji će i sam najpre primirenje pokušati, pa ako ne uspe, tek onda o razvodu suditi, pošto svi dokazi toga rada navedeni budu.

Sva dela sporna u smotrenju braka prinadleže sudu duhovnom, a tako i parnice poradi uništenja i razvoda preduzimaće se, raspravljati i rešavati od suda duhovnog propisanim toga radi redom i načinom.

_________________________

Bračni pravilnik Srpske pravoslavne crkve od 29. maja 1933.

Postupak za sudove u Srpskoj pravoslavnoj crkvi od 12. juna 1933.

Da se opšti građanski sudovi ne samo za raspru bračnih parnica, no i za sama pitanja o važnosti ili razvodu braka, za lica nepravoslavna odrede, te da oni po postojećem sudoredu i postupku za građanske parnice propisanom, ne samo i ta pitanja isleđuju i sude, no i presude o njima glaseće, po nezadovoljstvu strane velikom sudu na rešenje i presuđenje podnose; a što se materijalnog zakona tiče, međutim, dok se naročiti zakon ne propiše za katolike u duhu crkve katoličke, a za luterane u duhu njihove crkve, da sudovi naši sude ove stvari po osnovima, primljenim u zakonima one crkve kojoj supruzi prinadleže; a ako je brak smešan, po zakonima one crkve, u kojoj je brak blagosloven, gde bi im god strane zakon svoje crkve autentično same pokazati mogle, a inače gde to strane ne budu bile u stanju učiniti, ili u slučaju sumnje, da se obraćaju popečiteljstvu pravosudija za nastavljenje, koje će se za to imati sa upravom prosvete sporazumeti, koja će i onako moći preko sveštenika dotične veroispovesti ne samo zakon crkve za dani slučaj stojeći, no i za objašnjenje smisla njegovog pribaviti. U ostalom, razume se, da oni smešani brakovi, gde je ma koje lice pravoslavno, i o kojima osobeno zakonodavno naređenje postoji, pod ovo naređenje ne spadaju.

Uredba No 2444, od 7. decembra 1861. Zbornik XIV strana 202.

Parnice bračne u smešanim brakovima t. j. gde je ma koja strana pravoslavne vere, spadaju pod nadležnost zemaljskih pravoslavnih duhovnih sudova.

Zakonodavno rešenje od 9. septembra 1853. No 359 (Zbornik VII strana 80).

Ustav Reformovane hrišćanske crkve od 11. maja 1933.

Zakon o verskoj zajednici Jevreja u Kraljevini Jugoslaviji od 14. decembra 1929.

100

Za vreme trajanja parnice bračne, dužnost će biti suda duhovnog napred opredeliti, pripada li nevoljnoj strani pristojan užitak, koji će se po mogućstvu i imanju muževlju svetskim sudom izmeriti. Takođe ako bi dece bilo, postaraće se o međuvremenom njihovom snabdevanju i vaspitanju.

101

U slučaju, ako su obe strane pod krivicom, nijedna ne dobija dopuštenje u drugi brak stupiti; ako li je jedna strana nevina, njoj će se dozvoliti u drugi brak stupiti. Nevinoj strani presudiće se sve koristi bračne po zakonu, po prirodi braka, ili po ugovoru njoj pripadajuće.

102

Razlučenje samo od zajedničkog življenja, koje bi se po nuždi i na duže vreme sa užitkom ili bez užitka opredelilo, smatra se kao i drugi pokušaj primirenja između supružnika, koji, ako bi se opet sastali, javljaju to samo svome svešteniku, a ovaj isto dostavlja svojoj duhovnoj vlasti.

103

Na razvod braka ne mogu supružnici ugovora činiti, niti se na uništenje ili razvedenje, ni privremeno, saglasiti mogu. No počem je tužba na razvod dana ili presuda izrečena, mogu se u prizrenju imanja svoga, ako s njim neograničeno raspolagati mogu, kao i užitka i snabdevanja i vaspitanja dece poravnati.

104

Ova strana, kojoj je kao nevinoj dozvoljeno u drugi brak stupiti, moći će to bez svake prepone po zakonu činiti.

105

Žena razvedena ili puštenica, ako je trudna ne može pre porođaja, inače ako je trudnoća neizvesna, ne može pre navršenih 9 meseci posle razvoda, preudati se; osim ako po svedodžbi veštaka na sudu dokaže, da trudna nije, u kom slučaju po istečenju 6 meseci moći će u drugi brak stupiti.

_________________________

Udovica, koja bi se po smrti svoga muža naskoro preudavati htela, može to činiti i u onom slučaju, ako bi od umrlog muža trudna ostala, samo i ako ženik na to pristane, o čemu će se pred mesnim kmetom i sveštenikom pismeno načiniti i svešteniku na čuvanje predati. Ako bi trudnoća neizvesna bila, a udovica bi se htela pre 9 meseci od smrti muževljeve preudati, onda se mora vizitirati od mesnih babica ili, ako takvih u mestu nema, od drugih u mestu veštih starih žena, o čemu će se takođe pred mesnim kmetom i sveštenikom pismeno načiniti, na koje se ima i ženik potpisati, koje će se pismeno svešteniku na čuvanje predati. Kako u jednom tako i u drugom slučaju, sveštenik će ova pismena u naročito za to načinjeni protokol zavoditi, koji u slučaju dogodivše se rasprave o familijarnom položenju deteta može za dokazno sredstvo poslužiti.

Zakonodavno tumačenje No 4803 od 22. oktobra 1859. (Zbornik XII strana 72).

106

Ako li žena ne dočekavši istečenje ovoga propisanog vremena preuda se, brak će zadržati svoju snagu, no ona se lišava sviju onih koristi, koje bi od pređašnjeg muža po razvodu, i prestanku braka imala; a muž, koji takvu uzme, gubi pravo zahtevati uništenje braka iz uzroka pređebračne ženine trudnoće. I ako bi se u slučaju rođaja detinja sumnja rodila, da li nije u prvom braku začeto, mora se isto dete i njegova prava sredstvom zastupnika ili branioca pod zaštitu i obranu zakona uzeti.

107

Što se god sa namerenjem i opredeljenjem braka slaže, ono sve pripada supružnicima kao prava i dužnosti, niti se šta protivu ličnih prava ugovorom opredeliti može.

108

Oba supružnika dužna su ljubavno među sobom i nerazdelno živeti, dužnosti bračne izvršivati, jedno drugom verni biti, pristojno jedno drugo predusretati, i u svakom slučaju u pomoći biti.

_________________________

1. Nikome nije slobodno u svoju kuću primiti muža odbeglu ženu, osim njenih roditelja, srodnika, ili mesne vlasti, pa i ovi dužni su odmah, ili najdalje drugi dan, javiti za takav slučaj policijskoj vlasti, i ova da i nju i muža joj bez odlaganja uputi nadležnom parohu radi propisnog mirenja i daljeg postupka.

2. Ovako se ima postupati u svakom, bilo prvom bilo drugom, ili kom mu drago slučaju odbegavanja žene od svog muža.

3. Konzistorijska presuda, koja bi glasila da se odbegla žena ima vratiti mužu da s njim bračno živi, ima tačno i bez svakog izgovora od odbegle žene izvršena biti, i u slučaju ako ne posluša imaju je tome sklanjati i duhovne i mirske vlasti, i to savetovanjem, poučavanjem, pomirivanjem, donde, dokle ona korisnost ovakvog saveta ne uvidi i k bračnom s njime saživljenju ne skloni se. (Uredba od 5. februara 1857, V No 212 Zbornik X strana 11).

109

Osobito pak muž se smatra kao glava i starešina kuće i rodbine, i po tome njegova je dužnost poglavito kućom i imanjem upravljati, za snabdevanje svoje supruge po mogućstvu starati se, nju od svake napasti braniti i na svakom mestu zastupati.

110

Supruga pak dužna je muža svoga slušati, naredbe njegove nabljudavati, za njim ići i gde on za dobro nađe, s njime onde živeti; njemu po silama svojim u otpravljanju domaćih poslova, u pribavljanju, a naročito čuvanju imanja pripomagati, i kućevni red i čistotu nabljudavati, i naročito decu namirivati, u čistoti i blagonaraviju sadržavati i čuvati.

111

U slučaju ako bi supružnici u zadruzi živeli, poglavito pripada pravo kućom i imanjem upravljati, i o snabdevanju starati se, starešini kućnom, koji je u dogovoru sa punoletnim zadrugarima dužan o kući i kućevnim poslovima brigu nositi; kuću pak i kućevne poslove u redu držati i čuvati, pripada naročito starešici, koju su dužne u tom prizrenju ostale ma i punoletne u kući žene slušati.

GLAVA III

O PRAVIMA I DUŽNOSTIMA RODITELjA I DECE

112

Deca ili su bračna ili vanbračna, ili usvojena; i po toj razlici imaju različiti vid i odnošaj pravičan prema roditeljima i hraniteljima svojim.

113

Bračna su deca sva ona, koja se u zakonom braku rode. Za takvu smatra zakon svu onu decu, koja se posle 180 dana od dana venčanja ili za 300 dana posle smrti muževlje, ili konačnog razvoda bračne sveze od zakone supruge rode.

114

Kad je dete ovako u zakonom braku rođeno, otac ne može o zakonitosti njegova rođaja posumnjati, niti se deteta odreći, osim jedinoga slučaja, ako jasno dokaže, da za vreme zakono određenoga roka od 180 i 300 dana nije mu moguće bilo telesno smešenje sa suprugom svojom imati. Ni sama supruga priznanjem svojim ne može takvo dete lišiti zakonih prava prema roditelju svome. Ni samo dokazano bludočinstvo supruge ništa protivu bračnosti deteta ne pomaže.

115

Roditelji, pod kojima se razumeva otac i mati, bili oni inokosni ili zadružni, dužni su deci svojoj biti i hranitelji. Oni treba da se staraju za njihov život i njihovo zdravlje, da ih hrane i odevaju, da im telo snaže i podižu, vaspitavaju i duševne sposobnosti razvijaju, u zakonu Božijem obučavaju, i naukom srce i dušu oblagorođavaju, i u poleznom trudu pridržavaju, i tako za srećniji život pripravljaju, i osnov blagostanju njihovom polože.

116

Ove dužnosti, koje poglavito na ocu leže, ako bi roditelji očevidno prenebregavali na ubitak sreće dečije, onda ima vlast zadružni starešina, koji je za dobro vladanje i poredak kućana pod odgovorom, pristojnim načinom, koji ako ne pomaže, i samim sudskim putem, nastajati, da ovi dužnostima svojim zadosta učine.

117

Ove dužnosti roditeljske za izdržavanje dece traju donde, dokle god deca ne budu u stanju sama sebe izdržavati. Zakon za takav rok uzima punoletnost, ili navršenu 21. godinu kod muškaraca, a kod devojaka udaju.

118

Rasprava supružnička ili i sam razvod ne oslobođava roditelje od njihove dužnosti spram dece. Samo u tom slučaju potreba je iste dužnosti na oba roditelja razvedena srazmerno podeliti, tako, da ako se sami poravnali i složili ne bi, zakon uređuje, da deca muška do navršene četvrte, a ženska do navršene sedme godine pod materinu hranu i negu spadaju, a ostali pod očinu brigu dolaze; ako ne bi osobite okolnosti sreće radi dečije drugu naredbu iziskivale.

119

Sve troškove poradi izdržavanja i vaspitanja dece dužan je poglavito otac nositi, a posle njega mati, za njom ded i baba od očine strane, a za ovima stričevi, a posle ded i baba od materine strane i ujaci; osim ako nisu u zadruzi, u kom slučaju ako uživaju imanje u zajednici dužan je starešina kućni o snabdevanju sviju starati se, i posle oca svu brigu poglavito nositi.

120

Deca su dužna roditelje svoje poštovati, i u svačemu njima poslušni biti, i protivu volje njihove ništa ne činiti, niti preduzimati. I tako niko nema vlasti decu tuđu izgubljenu ili odbeglu protiv volje roditeljske zadržati; no roditelji će takvu i pomoću vlasti natrag povratiti, šta više razvratnu i neposlušnu decu umerenom domaćom kaznom kaštigovati moći.

121

Što god deca pod roditeljskom vlašću i njihovim upravljanjem pribave, to roditeljima svojima pribavljaju, kao god što naravno roditelji za svoju decu imanje pribavljaju i njima ostavljaju.

122

Ako bi pak deca osim roditeljska upravljanja što trudom ili poklonom, ili drugim zakonim načinom stekla i pribavila, ono se smatra kao njihova sopstvenost, premda do punoletnosti pod očino upravljanje spada. I otac je vlastan priplod dečije sopstvenosti upotrebiti na njihovo vaspitanje, glavno pak dužan je sačuvati, osim osobita slučaja, ako bi se potrošak toga za osnivanje sreće detinje iziskivao, koje se onda sa dopuštenjem suda izdati može.

123

Ovo se sve razumeva o mladoletnima, koje roditelji izdržavaju i snabdevaju; inače pak što god takovi svojim trudom sebi pribavi, ono je njegovo.

124

Otac naročito ima vlast dete svoje nedoraslo za ono stanje života prepravljati i vaspitavati, koje on za dobro nađe. No počem dete odraste i 14. svoju godinu navrši, i sklonost k drugom načinu življenja u sebi oseti i pokaže, može pristojnim načinom ocu predložiti, i zahtevati, da ga na onaj način života okrene i uputi, za koji sposobnost i sklonost ima, koje ako bez uspeha bude, moći će i sam nadležnom sudu molbu svoju toga radi pretstaviti.

125

Obaveze koje bi deca bez roditeljske volje učinila, nemaju nikakve sile ni važnosti; osim ako ne bi zakoni u osobitom slučaju takve dozvoljavali.

126

Otac je dužan maloletnu decu svoju u svakom slučaju zastupati.

127

Roditelji nemaju prava od dece naknadu troškova, na vaspitanje njihovo učinjenih, iskati ako bi deca docnije imanja sebi pribavila. Ali ako bi roditelji u nemoć ili oskudnost pali, deca su dužna njih pristojno izdržavati i sa potrebama snabdevati.

128

Vanbračno dete ili kopile je ono, koje je mati nevenčana začela i rodila. Za takvo drži se i ono, koje je istina od matere venčane u braku, ali pre ili posle određenoga zakonoga roka od 180 ili 300 dana rođeno; osim ako je nedonošče, ili od oca za svoje priznato ili otac za 3 meseca dana sudski odrekao se njega nije.

129

Vanbračno dete ili kopile dužna je mati onako isto kao i bračno držati, za njegov život i zdravlje starati se, njega dobro vaspitavati, i na put vere i zakona i sreće nastaviti.

130

Ko je otac vanbračnom detetu ne sme se istraživati i dokazivati, osim ako je slučaj odvođenja (188 i 189 Kaznenog zakonika), ili silovanja (191 istog Zakonika), pa bi se vreme zatrudnjenja podudaralo sa vremenom odvođenja ili silovanja, a i samo na tužbu onih, kojih se tiče.

Tako isto ne sme se vanbračno dete na ime koga drugoga, osim na ime materino u crkvene knjige uvesti, van ako ko sam prizna da je otac detetu, i odobri da se ono na njegovo ime u crkvene knjige uvede.*)

_________________________

Izmena od 7. maja 1868.

131

Uz mater i posle matere dužan je otac dete vanbračno izdržavati. A posle njih dužna je kuća i rodbina, u kojoj se takvo dete rodi.

132

Ako su bezbračni roditelji skupa i hranitelji detetu, onda im pristoje sva prava i dužnosti spram nebračnog deteta i njegova imanja, kao i bračnima. Inače pak u svima pravima prema takvoj deci preči je hranitelj nego roditelj.

133

Nebračna deca isključuju se iz uživanja građanskih prava. Prava pak i odličja prema ocu i rodbini samo onda dobijaju, kad se zakonim putem najpre za bračnu oglase.

134

Deca nebračna mogu se zakonom učiniti, i sa bračnom izravnati:

1) Kad bi prepone bračne po glasu opredeljenja prediduće glave za uklonjive oglašene, svojim putem uklonile se, i brak pređe ništavan bivši za tvrd oglasio se.

2) Kad bi roditelji takvog deteta docnije u brak među sobom stupili.

3) Kad bi na zahtevanje roditelja takvo dete bez štete trećega od više vlasti u odnošaj prava bračne dece postavilo se.

135

Samo u slučaju ako se vanbračno dete propisanim načinom kao zakono i bračno oglasi, dobija i otac očinska prava nad njim. Inače ovo pripada materi, ili onome, koji ga je hranio i vaspitavao, ili koji ga zastupao bude (hranitelju ili zastupniku njegovom), niti otac protiv volje materine sebi to prisvojiti može.

136

Deca tuđa, ako se propisanim načinom usvoje, ravnaju se rođenoj, ili sasvim ili od česti.

137

Usvojiti se pak mogu na tri načina:

1) Kad čovek ili žena uzmu muško ili žensko dete mesto sina ili kćeri bez svakoga uslova i izuzetka, i onda je takvo ravno sasvim rođenom detetu, i zove se posinak ili poćerka, a roditelji poočim ili pomajka.

138

Ovako usvojeno dete dobija i ime i prezime svojih paroditelja, ne gubeći i svoje rodbine ime, stupa u red njihov, a dobija sva prava, bila ona lična ili ugovorna ili nasledna, koja prema svojima rođenim roditeljima i rodbini ima, koja s tim ne gubi, no i posle zadržava.

139

Ovakvo dete stupa pod roditeljsku vlast svojih paroditelja, i obavezano je svima onim dužnostima, kojima je prema svojima rođenima obavezano bilo. Ostavlja i krsno ime svojih roditelja, pa slavi poočimovo i pomajčino, koje i u samoj punoletnosti zadržava, ako mu je i na volju ostavljeno preslavljavati svoje krsno ime.

140

Posinak i poćerka moraju biti barem 15 godina mlađi od svoga poočima i pomajke.

141

Mladoletno dete protivu volje svojih roditelja, ako su u životu, ako li nisu, protivu volje tutora ili zastupnika, ne može se ovim načinom usvojiti. I sama punoletnost ne oslobođava dete od dužnosti saizvoljenje od roditelja u tom slučaju iskati, koje ako ne dobije, usvojenje bez sudskog opredeljenja nema sile ni važnosti.

142

Ako se poočim ili pomajka u zadruzi nepodeljeni nalaze, moraju imati saizvoljenje od kućne zadruge, t. j. starešine, i ostalih učesnika zakonih u pravima kućarskim. No ako oni na to ne saizvole, mogu oni na to dopuštenje od suda zahtevati, koje ako im se ipak odreče, mogu iz zadruge sa svojim delom istupiti.

143

Usvojiti se može:

2) sa pogodbom i na neke uslove, koji se ili s roditeljima mladoletnika, ili s tutorom i zastupnikom i sudom ili sa samim punoletnikom učiniti mogu. I prava ovoga usvojenja tumače se od česti po izloženim osnovima gornjim od česti pak po prirodi posla i pogodbe. U slučaju sumnje preče je tumačenje na korist usvojenoga nego usvojitelja.

144

Ili se:

3) usvojiti može bez izjašnjenja prvoga ni drugoga, i onda se takvi usvojitelji smatraju kao hranitelji a usvojeni kao hranjenici, imajući samo pravo na pristojno izdržavanje i upućivanje, a ne na ime i ostala prava rodbinska.

145

Za prvi i drugi slučaj usvojenja svagda je nužan pismeni dokaz, koji će sveštenik i kmet, počem ispitaju, da li je slučaj usinovljenja, i da li kakve prepone nema, potpisati; i strane će to sudu svom okružnom radi potvrđenja podneti.

146

Ako bi ko posredstvom testamenta koga usvojiti želeo, to se onda smatra kao jednostavna volja poočima ili pomajke, za koje savršenu snagu iziskuje se još i saizvoljenje druge strane, kojim je ono uslovljeno.

147

Usvojenje takvo dobija silu od dana potvrđenja sudskog, osim ako se ne bi strane drugojače izjasnile. I ovo usvojenje samo se onda raskinuti može, kad obe strane, koje su utvrdile i zaključile sa dopuštenjem sudskim, od toga odstupe. I onda mladoletno dete opet potpada pod vlast svoga roditelja, koji i za vreme trajanja usvojenja svagda ostaje kao naravni zastupnik prava ugovornih svoga deteta prema poočimu ili pomajci.

148

Ovome usvojenju podobno može se posredstvom ugovora bez nepravde i štete trećem učinjene i pobratiti i posestriti. I onda se prava pobratima i posestrime po sili i izjašnjenju učinjena ugovora meriti moraju, u koliko ne bi zakonim uredbama protivna bila.

149

Od ovih razlikuje se po Bogu otac, po Bogu majka, po Bogu brat, po Bogu sestra, koja samo jednu svezu ljubavi i blagodarnosti osnivaju, a u krugu prava građanskih nikakve promene ne čine.

150

Kako punoletnost deteta nastane, taki i roditeljska vlast prestaje, t. j. kad deca 21 godinu navrše, onda muško može izići iz kuće, i za sebe na svoju ruku raditi, niti ga roditelji zadržati mogu, kao što se i ono ne može protiviti, ako ga roditelji otpuštaju ispod svoje vlasti; također i kći od 18 godina može se udati, niti joj roditelji zabraniti ili na put stati mogu.

151

No ako bi nužda iziskivala, da dete i u punoletnosti pod roditeljskom vlašću ostane, može ga otac zadržati; no ako bi se dete sudu potužilo, dužan će biti otac, uzroke toga zadržanja navesti i dokazati, koje ako učiniti ne uzmože, gubi vlast roditeljsku. Uzroci takvi važni samo se u nedostatcima telesnim i duševnim polažu, i onakvima osvedočenim postupcima, koji pokazuju, da dete bez nadzora svojim poslovima upravljati nije kadro, i samo na pogibao svoju i imanja svoga dela preduzima. U tom slučaju ostaju takva deca pod roditeljskom vlašću donde, dokle se god ovi uzroci uklonili ne bi.

152

No deca mogu punoletnost dobiti i pređe zakonoga roka. I ovo biva, kad na zahtevanje mladoletnika, koji treba da je 17. godinu navršio, i njegova roditelja sud odobri. Za važne uzroke opredeljuju se: kad bi muško oženjeno bilo, na svoju ruku kuću držalo, zanat ili trgovinu uredno vodilo ili službu javnu sa platom dobilo.

153

Devojka još mladoletna udata izlazi ispod roditeljske vlasti, i stupa u odnošaj supružničkih prava i dužnosti supruga svoga i njegove rodbine ili zadruge. Ako li bi muž još za vreme maloletnosti njene umro, onda ona ostaje pod roditeljskom vlašću muževljih roditelja, u pređašnjem odnošaju njegove rodbine; osim ako sama ne bi se toga odrekla, u kom slučaju opet potpada pod vlast roditeljsku svojih roditelja.

154

Iz važnih i dovoljnih uzroka može se odredbom sudskom vlast roditeljska nad decom od oca i oduzeti. Takvi bi uzroci bili: kad bi otac s uma sišao, i u zgranilo ili ludilo pao; kad bi zbog učinjena zločinstva na duže od jedne godine dana u tamnici dopao; kad bi se nekud stepao i za godinu dana ni glasa ni traga mu bilo ne bi; kad bi on kao raspikuća, propalica i skitnica sudski oglašen bio. No kako bi ove prepone prestale, onda bi i roditeljska vlast opet nastala, i svoju pređašnju silu dobila.

155

Ako bi otac decu zlostavio, ili bi njih na zao put života upućivao, ili vaspitanje njino sasvim prenebregavao, to će se moći ne samo deca, i mati, no i srodnici i starešine i dobri ljudi sudu potužiti; i ako se nađe, da je tužba osnovana, takvome će se ocu vlast roditeljska oduzeti, i za decu shodna naredba učiniti.

156-181

(Ukinuti Zakonom o starateljstvu od 25. oktobra 1872.)

ČEST DRUGA

O PRAVIMA STVARNIM

ODELjAK PRVI

GLAVA I

O STVARIMA I PRAVIMA NA STVARI

182

Pod imenom stvari razume se u zakonom smislu sve ono, što nije čovek, ili nije lice, i na potrebu čoveku služi.

183

Stvari, koje na potrebu čoveku služe, mogu se u raznom vidu smatrati, i po tome, radi jasnoga pojma i zakone upotrebe, dele se na razne rodove, koji se ovde opredeliti moraju.

184

Ako takve stvari u oči i ostala čula padaju, zovu se telesne, kao što je zemlja, kuća, vinograd, voćnjak, alat, plod, odelo i dr., ako li pod čula ne spadaju, zovu se bestelesne, kao n. pr. pravo lovačko, pravo ribolova i dr.

185

Stvari one, koje se ne mogu s jednoga mesta na drugo krenuti, ili premestiti, a da se u svojim sastavnim čestima i izgledu ne naruše, jesu nepokretne. Koje se pak u celosti svojoj mogu premestiti, one su pokretne.

186

Stvar može po sebi pokretna biti, i opet u zakonom smislu kao nepokretna smatrati se, koje biva kada se ili zakonom opredeli, ili sam imalac stvari uredi, da ona kao pridodatak nepokretne stvari bude; i onda se takav pridodatak kao i sama stvar za nepokretnu stvar drži. Tako je pripadak i priraštaj, dokle je god neotcepljen od stvari, tako i sve ono, bez čega se stvar upotrebiti ne može, ili je zakon ili imalac za neprestanu stvari upotrebu opredelio.

187

Trava, drva, plodovi i sve što zemlja izdaje, je nepokretno dobro, dokle se god od zemlje ne odvoji. I same ribe u vodi, i divljač u šumi postaju tek onda pokretnim dobrom kad se riba ulovi i divljač uhvati ili ubije.

188

Ona hrana, drvo, pića, stoka, les i težački alat, i svi zanatski ili fabrični i rukodelni alati, koji su za običnu upotrebu, stvari ili domovodstva potrebni, smatraju se kao njihov pridodatak, sledstveno kao nepokretna stvar.

189

I ona se svaka stvar za nepokretnu smatra, koja je sa glavnom stvari skopčana tako, da se bez narušenja glavne stvari od nje odvojiti ne bi mogla: tako su sve kuće i ostale zgrade i zdanja, tako i sve, što je u zemlji ukopano ili uzidano, ili prilepljeno ili prikovano; kao: kazani, uzidani rafovi, i sve, što je za običnu potrebu celoga opredeljeno, kao: đeram, kabao, uže, lanac na bunaru i t. d.

190

Prava se smatraju kao pokretne stvari, van ako nisu sa nepokretnim dobrom skopčana.

191

Više stvari skopčanih pod jednim imenom čine samo jednu stvar, i smatraju se kao jedno celo.

192

Stvari koje se mogu upotrebiti da se ne potroše, nazivaju se nepotrošne, koje pak bez potroška koristi obične ne čine, zovu se potrošne.

193

Kojih se stvari cena ispitati i opredeliti može po vrednosti drugih stvari, one se zovu procenjive, inače su neprocenjive ili bescene.

194

Kad se vrednost jedne stvari opredeli, zove se njena cena, koja ako se uzme obična korist po mestu i vremenu u rasuđenje, cena je obična; ako li se i druge osobite okolnosti, svojstva i ugodnosti lične u prizrenje uzmu, onda postaje cena vanredna (črezvičajna). Gde drugo što ugovoreno nije, razumeva se cena obična.

195

Stvari one, koje nikom ne prinadleže, no koje svačije biti mogu, ko ih pre zauzme, zovu se puste ili ničije. Stvari, koje svi upotrebiti mogu, i niko nikoga isključiti od njih ne može, zovu se svačije, kao drumovi, putovi, reke, obale reke. Što je za opštu potrebu narodnu opredeljeno, ono je narodno dobro.

196

Privatna su dobra ona, koja pripadaju jedinstvenim licima. Za jedinstvena lica uzima se i narod u skupi, i praviteljstvo u prizrenju svojih sopstvenih dobara. Od ovih se razlikuju dobra opštinska, koja na upotrebu opštine služe, i opštinska kasa, koja na podmirenje opštinskih potreba služi.

197

Prava na stvari mogu biti takva, da se samo na stvar odnose, ne uzimajući u prizrenje ono lice, čija je stvar, i ta su prava čisto-stvarna, koja u sebi zaključuju pravo državine (pritežanja), pravo baštinsko (sopstvenosti), pravo zaloge, službenosti i nasledstva. Gde se pak kod prava na stvari uzima i lice čija je stvar, u prizrenje, ona su prava lično-stvarna.

GLAVA II

O DRŽAVINI I PRAVU DRŽANjA

198

Kad jednu stvar držiš, i volju imaš zadržati je za sebe, i to zgodnim znakom označiš i pokažeš, ti si držalac ili pritežalac takve stvari.

199

Tako ćeš od pokretne stvari, kao novca, hrane, marve i t. d. držalac ili pritežalac biti, kad to u rukama svojim imaš, u svojoj kesi, vreći, kući i t. d., i to držiš kao svoje, i to će biti tvoja državina; od nepokretne pak stvari, kao kuće i kućišta, njive, livade, voćnjaka, vinograda, bašte, vodenice i t. d. onda si držalac ili pritežalac, kad zauzmeš, obeležiš, kad zagradiš, okrčiš, zasadiš, izradiš i t. d.

Ako su stvari bestelesne, kao prava, onda ćeš držalac ili pritežalac biti, kad ih uživaš u svoje ime.

200

Državina onda je tvrda, i ima silu i važnost, kad je pravična, t. j. na pravu osnovana, koje će onda biti, kad tuđa prava s tim ostaju nevredima, niti se narušavaju.

Tako stvari, koje nisu ničije, svaki slobodno i pravično zauzeti može. Ako li su stvari tuđe, bez volje onoga, čije su, ili bez presude sudske ili opredelenja zakona, ne možeš ih zauzeti ni pravično držati.

201

Kad jednu stvar pravično držiš, imaš prava držati je, i drugoga odbiti i isključiti. Ako li ti imaš pravo na državinu ili pritežanje, a drugi stvar drži, to silom nisi vlastan onoga iz državine izbiti i isključiti, nego ćeš od suda pomoći tražiti.

202

Gde se raspra o pravu na državinu digne, pa se sumnja rodi, onda se drži, da je na onoga strani pravo, koji upravo stvar drži. Onaj kome to drago nije, i protivslovi, neka protivno dokaže.

203

Koji jednu stvar drži kao svoju, ne znajući da je tuđa, onaj pošteno misli, i jest pošten ili savestan držalac ili pritežalac; koji pak zna ili po okolnostima doznati može, da je ona stvar tuđa, i opet je ne pušta, onaj pošteno ne misli, i jest nepošten ili besavestan držalac ili pritežalac.

204

Pri vraćanju i naknadi razlika se čini po zakonu između savesnog ili besavesnog držaoca ili pritežaoca. Onaj, t. j. pošteno misleći, vraća stvar, pa više ništa; za ono, što je upotrebljavao, uživao, trošio ili potrošio stvar, nije dužan odgovarati; jer njemu pripadaju svi plodovi već sabrani, i sve druge uživane koristi za vreme svoga pritežavanja; šta više, njemu pripada i naknada za trošak poradi obdržavanja i veće plodorodnosti učinjeni, u koliko je s tim cena iste stvari porasla. Preko toga takvi ima prava i onu cenu koju je za stvar dao, natrag zahtevati. Ovoga svega prizrenja besavesni pritežalac lišava se; jer on ne samo sve izgubljeno pokraj stvari naknaditi, no i onu korist, koju bi pravi pritežalac imati mogao, popuniti mora, po običnoj proceni veštaka.

205

Ako li je besavesni pritežalac još preko toga zabranjenim ili zločinim načinom na državinu tuđe stvari došao, onda će po onoj ceni, koju sam pritežalac iz osobita za sebe uvažavanja polagao bude, naknadu učiniti dužan biti. U prizrenju pak osobitog troška za dobro stvari učinjenog smatraće se kao onaj, koji se bez naloga i punomoćstva za tuđu stvar zauzeo.

206

Kad zadružna kuća, ili družina zajedničara, ili opština jedna, ili i samo praviteljstvo što tuđe drži, onda se savesnost ili besavesnost onih u prizrenje uzima, koji imenom njihovim drže, i koji su za to zadruzi i ostalim zajedničarima pod odgovorom.

207

Ako ko i savesno jednu stvar drži, opet od onoga dana, kad je od pravog pritežaoca sudski na vraću opomenut, smatra se kao i nesavesni pritežalac, i odgovara za sve kao i ovaj.

208

Gde god tvoju stvar nađeš i poznaš, možeš je natrag iskati, i tebi se tvoje vratiti mora. Ali silom da ne uzimaš, osim ako nije na obrani ili na gonjenju. Inače, ako ti drugi ne pušta stvar, da ga sudom imaš naterati.

209

Kad se dva ili više njih prepiru o tome, kome državina stvari jedne pripada, do presude pričuvaće je sud, ili onaj, čijim imenom kogod stvar drži.

210

Kako stvar izgubiš ili ostaviš, tvoja državina prestaje. Ali pravo za to ne prestaje, no stoji, dokle god volja traje. Jer ako se stvar nađe, ili se takav na svoje vrati, opet državinu dobija, niti smeta, što upotrebljavao i uživao nije, osim slučaja zastarelosti.

GLAVA III

O SVOJINI (PRAVU SOPSTVENOSTI), NAROČITO O PRAVU BAŠTINSKOM

211

Sve stvari, dobra i prava, koja Srbinu prinadleže, jesu njegova svojina ili sopstvenost, koje će reći, da je svaki Srbin savršeni gospodar od svojih dobara, tako, da je on vlastan, ova po svojoj volji uživati, s njima po volji raspolagati, i svakoga otuda isključiti, naravno po propisu zakona.

212

Pravo sopstvenosti na proizvode sila čovečijih, i ostale pokretne stvari, koje se silama čovečijim pridržavaju, osniva se na samoj prirodi, sledstveno već je to zakonom prirodnim opredeljeno; pravo pak sopstvenosti na nepokretna dobra, kao zemlje zasađene i naročito nezasađene, obezbeđeno je Ustavom zemaljskim i zakonom građanskim.

Ovo pravo sopstvenosti na nepokretna dobra, naziva se pravo baštinsko, ili jednom rečju baština.

213

Kao god su spahiluci, timari i zijameti ukinuti u Srbiji, tako niti ih ima, niti se unapredak uvesti mogu, no svaki je Srbin od svoga dobra (mala) savršeni gospodar, ili pravi baštinik, u kom se zakonom obezbeđava i zaštićava.

214

Ograničenost prava sopstvenosti nikad se ne pretpostavlja, no koji bi takvu potvrđivao, mora nju dokazati.

215

Stvar jedna pokretna ili nepokretna može i nekolicini prinadležati, i onda se oni na celu stvar odnose kao jedno lice. I pravo njihovo biva pravo zajedničko, ako nije kome od njih osobita čest naznačena, koja isključivo njemu i prinadleži.

216

Ko je gospodar od stvari kakve, taj ima pravo i upotrebiti, i uživati je, i svaku korist od nje vući; a i po svojoj volji ne upotrebiti, ne uživati, sasvim ili od česti na drugoga preneti. Ko je tome protivan, ili ko to sebi prisvojava, mora dokaza imati, ili u zakonu, ili u izjašnjenoj volji gospodara.

217

Niko ne sme naterati drugoga, da svoju stvar, ili svoju baštinu ili jednu čest ustupi, bilo badava (tune), bilo u promenu ili za novce. Samo ako bi opštenarodno blago iziskivalo, i to bi Knjaz u saglasiju sa Savetom za dobro i pravo našao, da se čije dobro za opšte blago zemlje i naroda upotrebi, mora pojedini žitelj opšte blago svom sopstvenom pretpostaviti, i svoje dobro državi ustupiti počem potpunu naknadu zato od države dobije.*)

_________________________

Zakon o zauzimanju privatnih nepokretnih dobara za opšte narodne potrebe, pored naknade za ista (eksproprijacija) od 15. marta 1866, sa izmenama i dopunama.

218

Ako ti tvoju stvar kod drugoga nađeš i poznaš, a ti je nisi ustupio, imaš prava iskati na sudu, da ti se tvoja stvar izda.

_________________________

Po 218 i 219 zakonika Građanskog, kad kogod bilo kakvu svoju stvar kod drugog nađe i dokaže, da je njegova, a on je ustupio nije, mora mu se od onog, kod koga ju je našao, povratiti, pa i ako je ovaj poštenim načinom do nje došao dakle, ako je kupio neznajući da je kradena, i da prodavac nije pravi prodavac od nje; jer ako je kupac nepoštenim načinom takvu tuđu stvar pribavio, on onda osim stvari još i svu štetu i izgubljeni dobitak mora gospodaru stvari popuniti. Ova pravila za sve bez razlike stvari, koje između ljudi prolaze, zakonom tako izložena, postaje bez izuzeća i za stoku i za svaku proizvoda zemaljskih struku, kao hranu, kože, loj vosak i t. d.

Izuzima se pak od pravila 221 u slučaju poštenog pribavljanja tuđe stvari od strane onog, kod koga se ona nađe, ako je on nju kupio na javnoj licitaciji, ili od onog kome je ista stvar pod kakvim god vidom od gospodara poverena bila, ili od trgovca, koji obično s takvim stvarima trguje; dakle tako i stoku, samo ako je od onakvog kupio koji objavu od strane praviteljstva ima kao trgovac sa živom stokom ili od vlasti na javnoj licitaciji, ili od onog, kome je gospodar istu svoju stoku bilo pod kakvim vidom poverio bio; a drugi proizvod zemaljski takođe u ova dva poslednja slučaja, i osim ovih samo onda, ako je kupac od onog kupio, koji kao priznat i javan trgovac i špekulant od takvih proizvoda s njima radi.

Dakle, bez ovoga svega, ako ko kupi stoku kakvu, ili proizvod kakav od koga, pa posle dokaže drugi, da je njegova, i od njega ukradena, ona se mora, kao i svaka druga stvar u takvom slučaju po smislu 218 i 219 zakonika Građanskog pravome gospodaru od kupca vratiti ili, ako je međutim potrošena, cena njena od istog kupca izdati mu se, a kupcu ostaje obratiti se na onog, od koga je kupio, i svoje ovome izdate novce od njega povratiti, ili od onog, na čije je jemstvovanje da je prodavac vlastan stvari prodati, on je nju od ovog kupio.“ (Zakonsko tumačenje od 24. jula 1849. V No 739 Zbornik V strana 39).

219

U tom slučaju moraćeš na sudu dokazati, da je stvar tvoja, i kod koga se nalazi. Koje ako jasnim znacima pokažeš, stvar ćeš tvoju dobiti.

220

Ako se dokaže, da je kupac pokretne stvari imao osnova posumnjati se o poštenju prodavca, bilo to po ličnim svojstvima prodavca, bilo po njegovoj radnji ili po retkosti i osobenosti stvari, ili po niskoj ceni, ili po vremenu, mestu i načinu prodaje, ili po drugim okolnostima, ili kupac ne zna da imenuje lice od koga je kupio, ili kaže da je kupio od koga, koji je umro ili u svet otišao, i ne može da se ispita, a kupovinu i ne može dokazati, dužan je ne samo stvar povratiti bez naknade njenom pređašnjem gospodaru, nego će i svu štetu i izgubljeni dobitak naknaditi kao besavestan kupac.

A ako je kupac pokretnu stvar pribavio od lica i na način, po kome se on nije mogao posumnjati o poštenju prodavca, onda kao savestan kupac dužan je stvar, no samo tako povratiti, ako bi mu sopstvenik naknadio ono, što je za nju dao i na nju potrošio.*)

_________________________

Izmena od 5. maja 1864.

221

No ako bi takovi optuženi, kod koga se tuđa pokretna*) stvar našla, dokazao, da je on tu stvar kupio ili na javnoj prodaji, ili od trgovca, koji obično s takvim stvarima trguje, ili od zanatlije, koji takve stvari pravi, ili od onoga kome je gospodar istu stvar na poslugu, ili na ostavu, ili u zalogu dao, ili kome bi stvar ista pod kakvim god vidom poverena bila tako, da kupac o njima nije mogao zlo pomisliti, ili o poštenju njihovom posumnjati; onda tužitelj tu stvar, ako je tuženi svojevoljno ne pusti i s naknadom se od svojih predaka ne zadovolji, sudom dobiti neće, nego će pravo imati naknadu tražiti od onih, koji su odgovarati dužni.

_________________________

Izmena od 5. maja 1864.

222

Što se ne da razlikovati i raspoznati, ono se ne može kao svoje ni tražiti; nego se samo naknada od onoga, koji je za to odgovarati dužan, putem sudskim iskati može.

223

Svaki, u koga se rukama, ili u čijoj se državini stvar jedna nalazi, drži se za poštenog držaoca, dokle se god protivno ne dokaže. Samo dokazano jače pravo može koga iz držanja stvari jedne izbiti. U slučaju ravnog prava prvenstvo pripada pritežaocu stvari.

224

Ako optuženi trag stvari zameće: govori da stvar nije kod njega; ili je ista stvar kod njega bila, a kako je tužitelj tužio, a on je nju uklonio, ili od sebe odmetnuo; on se već zato svakoga prizrenja lišava, i stvar se od njega oduzima, i tužitelju kao pravom gospodaru predaje.

GLAVA IV

O PRIBAVLjANjU STVARI

225

Da ko postane gospodarom kakve stvari, mora takvu sebi zakono pribaviti.

226

Za svako zakono pribavljanje stvari jedne iziskuje se punovažan osnov i zakoni način.

227

Kao što su stvari različitoga roda i reda, tako su i načini, kojima se iste pribavljaju, različni.

228

Neke stvari, koje ni u čijoj vlasti nisu, može svaki zauzeti i zadržati, i tim samim one prelaze u njegovu sopstvenost, i on postaje njihovim gospodarom.

229

Pusta mesta nisu ničija, i takva svaki zauzeti i osvojiti može.

230

Za pusto mesto drži se i ono, koje je svojevoljno ostavljeno, s namerom ne vratiti se natrag. I ovo se drži:

1) ako pravoga gospodara za 10 godina nema, niti mu se za to vreme traga ni glasa zna, osim ako mu nije moguće bilo vratiti se, ili javiti se;

2) ako je toliko vremena proteklo, da je mesto zapušteno u lug obraslo, i zato se na novo krčiti moralo;

3) ako je pravi gospodar ostavio, pa doznavši, da je drugi zauzeo, za godinu dana protivan pokazao se nije, a mogao je.

231

Samo onaj lug, koji se po odredbi Praviteljstva za krčenje opredeli, može svaki, počem okrči, sebi prisvojiti, i onda da mu je krčevina u baštinu.

232

Zabraniti lug radi krčevine, i tom zabranom ili zahvatinom sebi prisvojiti, slobodno nije, niti se to bez osobita i naročita dopuštenja nadležne vlasti činiti može.

233

Krčiti dozvoljenu čestu preče je susedu nego drugom. Između dva usporedna suseda deli se krčevina na pole duž granice njihovih zemalja; a tako i sa susedom sa začelja ili uvratina. S krčevinom u bok tuđe zemlje niko da ne zailazi, no svaki da se drži svoga premačelja, osim ako mu sused dozvoli.

234

Što je god svima žiteljima zemaljskim ili jedne cele opštine na uživanje opredeljeno, ono pojedina lica nemaju prava zauzeti, ni sasvim ni od česti.

235

Divlje zveri šumske, kao medvedi, kurjaci, (vuci), zecovi, divlji veprovi i t. d. onoga su, ko ih uhvati ili ubije; a tako i divlje ptice, bile one za jelo ili ne, onoga su, ko ih uhvati ili ubije. Kad i gde nije slobodno loviti, opredeliće se osobitom uredbom.

236

Divljač uhvaćena ili pripitomljena donde je naša, dokle se u našoj vlasti nalazi; kako pak prirodu divljačine na sebe uzme, i ispod vlasti naše iziđe, prestaje biti naša, i pripada onome, koji je prvi uhvati ili ubije.

237

I riba se smatra kao šumsko zverje, onde gde osobitom uredbom pravo ribolova nije zabranjeno ili kome ustupljeno.

238

Životinja pitoma, kao konji, volovi, i t. d. guske, patke, kokoši, ćurke i t. d. ako i ispod naše vlasti iziđu, opet ostaju naše, i pravo nam pripada na povraćaj, i svaki je dužan izdati.

239

Rojevi domaći i golubovi naši su tako, kao i druga pitoma životinja.

240

Roj od tvoga preseda tvoj je, i ti imaš vlasti ustopce vijati ga, i gde god nađeš, uzeti ga. No ako ti njega za 24 sata vijati prenebregneš, prestaje biti tvoj, i pripada kao i druga divljač onome, koji ga uhvati.

241

Roj šumski u grmu smatra se kao stvar ničija, i pripada onome, koji ga prvi nađe i grm zakrsti.

242

Stvar izgubljenu tuđu ako nađeš, nije tvoja. Ako se po znaku kakvom pozna čija je, da je odmah onome vratiš; ako li se ne pozna, pa je stvar male vrednosti od jednog dvadesetaka do 12, da javiš mesnoj vlasti, koja će po običaju svakome na znanje dati, ne bi li se kako gospodar iste stvari našao; ako li bi stvar više od 12 dvadesetaka vredela, onda ćeš morati javiti sreskom ili okružnom načelniku, koji će svojim načinom po potrebi i preko novine objaviti.

_________________________

Uredba o ubrzanju rada kod sudskih i islednih vlasti. član 1: Stare čaršijske i poreske vrednosti u građanskom i krivičnom zakonodavstvu pretvaraće se u novu dinarsku vrednost ovako: jedan stari čaršijski groš ravan je jednom dinaru, a jedan stari poreski groš ravan je dva dinara.

243

Ako bi posle objavljenja nađene stvari prilično vreme proteklo i gospodar se stvari pokazao ne bi, onda će se rečena stvar ili kod nahodnika, ako bi bezbedno bilo, ostaviti, ili kod suda, ili kod koga drugoga pričuvati; ako li se ista stvar sačuvati ne bi mogla, onda će se javno prodati, i cena ustaviti i pričuvati.

244

Ako se gospodar stvari pokaže, i svoje pravo jasnim znacima dokaže, onda će se nađena stvar, ili cena iste njemu izdati, i on će dužan biti sve učinjene zbog stvari njegove troškove platiti, i još 20 od stotine vrednosti kao nagradu nahodniku dati.

245

Ako se gospodar stvari za jednu godinu dana ne pokaže, onda će se stvar nađena ili cena predati nahodniku, koji će vlastan biti nju kao savesni pritežatelj upotrebiti, i njom koristiti se; tako, da on dužan bude, stvar ili cenu, ako bi se gospodar za tri godine pokazao, njemu natrag vratiti, zadržavši polzu i korist za sebe; ako bi se pak gospodar stvari tek posle tri godine javio, da već ni za samu stvar odgovarati dužan ne bude, osim slučaja nepoštena mišljenja ili prevare, koja varalici ne treba da pomaže.

246

Za nepošteno mišljenje uzima se i ono, kad nahodnik navedene pretpise činiti prenebregne; u kom slučaju je i za sva štetna sledstva odgovarati dužan, niti mu ikakva nagrada pripada; no šta više, ovakav i pod kaznu srazmernu potpada.

247

Ako je njih više jednu stvar zajedno našlo, to njima svima jednaka prava i jednake dužnosti pripadaju. Da je stvar jednu zajednički našao, drži se i onaj, koji je prvi opazio, i za nju se mašio, makar da bi je drugi pređe dobavio.

248

Što je god po prirodi svojoj ili po uredbi zemaljskoj opštenarodno ili praviteljstveno dobro, ono niko sebi prisvojiti ne može, kao što su reke, ostrva, obale, rude, neke šume i njihov rod i t. d. što se osobitim uredbama opredeljuje.

249

Za izgubljene stvari uzimaju se i one, koje su zakopane, uzidane, ili kako drukče sakrivene, da im se pravoga gospodara ne zna, s kojima, kad bi se našle, onako isto postupiti valja, kao i sa izgubljenim i nađenim stvarima po gore izloženim propisima.

250

Ako bi se takve zakopane, uzidane, ili drukče sakrivene stvari sastojale u novcu, zlatu ili srebru, u nakitu, dragom kamenju, ili drugim dragocenostima, koje su tako dugo sakrivene ležale, da se njihov gospodar doznati i pronaći ne može, onda se takve stvari iznađene zovu sokrovište (zakopano blago), i ovo se mora javiti načelstvu okružnom, otkuda će izvešće učiniti se vrhovnoj vlasti.

251

Od ovakvoga nađenoga sokrovišta pripašće jedna trećina praviteljstvenoj kasi, jedna trećina onome, koji je našao, a jedna trećina onome na čijoj se zemlji našlo. Ako je pak ovo dvoje u jednom licu skopčano, onda onome obadve ove trećine pripadaju.

252

Ova trećina ne pripada onome, koji bi na traženje sokrovišta najmljen bio, ili koji bi nađeno pritajio, pa bi se posle doznalo; jer u prvom slučaju najmljenici dobijaju najamnu nagradu, a u drugom slučaju trećina pripada onome, koji bi za takvoga nahodnika potkazao, ili ako takvoga ne bi bilo, pripada opštenarodnoj kasi.

253

No ako rabotnici najmljeni slučajno na sokrovište naiđu, onda njima kao nahodnicima jedna trećina pripada.

254

Kakvo će pravo ko na plen od neprijatelja dobiveni imati, opredeliće se u vojno-policajnim zakonima.

255

Koji tuđu stvar pokretnu od propasti spase, onaj samo ima pravo od gospodara, koji stvar prima, zahtevati naknadu za trošak učinjeni, i srazmernu nagradu za trud. Tako:

256

Ovca moja, koju ti od vuka otmeš, nije tvoja, no moja, ako ti trud naplatim i štetu, koju si pretrpeo, naknadim; koje ne može više izneti od vrednosti ovce.

257

Koji iz požara što iznese, nije sebi izneo, već onome, čije je; i iz sakrušene (razbijene) lađe spaseno onoga je, čije je bilo. Ali za trud i štetu pripada plaća i naknada, naravno koja ne može biti veća od spasenoga dobra.

GLAVA V

PRIBAVLjANjE STVARI PRIRAŠTAJEM I PRIPATKOM

258

Sve ono, što iz jedne stvari proističe, ili se samo sobom njoj prilaže tako, da od drugoga koga ne dolazi, zove se priraštaj ili pripadak iste stvari. Ovo biva ili samom prirodom ili rukotvorinom (hudožestvom), ili i jednim i drugim.

259

Svi proizvodi ili plodovi zemlje, kao trave, gljive, jagode i t. d. koje zemlja bez truda i radnje čovečije izdaje i izbija, prinadleže naravno onome, čija je zemlja.

260

Tako i sav priplod i dobitak, koji od životinje jedne dolazi, kao tele, jagnje, vuna, mleko i t. d. prinadleže onome, čija je životinja.

261

Muško životno pri priplodu ne uzima se u račun; niti gospodar životinje muške, od koje je priplod začet, dela tražiti može, osim slučaja osobite pogodbe.

262

I ostrvo na rečici, koje postane, smatra se kao priraštaj onih zemalja, koje duž obe obale leže. I u tom slučaju gospodari zemalja, prema novopostavšem ostrvu ležećih imaju pravo po meri dužine svojih zemalja isto ostrvo, ako bi na sredini ležalo, podeliti; ako li bi isto ostrvo na jednoj strani bliže jednoj obali postalo, onda gospodar iste obale ima pravo celo ostrvo zadržati. Ostrvo na plovnim rekama postala, prinadležaće praviteljstvu, a sa dunavskim i savskim novopostalim ostrvima postupaće se po smislu javnih traktata.

263

U slučaju, kad voda jedna presuši, ili se na više krakova ili rukava rascepi, i tako se ostrva načine, ili se zemlje poliju i poplave, onda pređašnje pravo gospodara one zemlje mora ostati nevredimo.

264

Kad voda jedna svoje korito ostavi, onda oni susedni gospodari, koji bi se takvom promenom oštetili, imaju pravo iz ostavljenoga korita štetu svoju naknaditi; a posle će se s njim onako postupati kao i s novopostalim ostrvom.

265

Ona zemlja, koju bi voda malo po malo na jednu obalu nanela, pripašće gospodaru iste obale.

266

Ona pak zemlja, koju bi voda silom od jedne obale otkinula, i na drugu prenela, neće pripasti onom gospodaru obale, kuda je odnesena, no samo u onom slučaju, ako bi pređašnji gospodar nju ostavio; koje se razumeva onda, kad nju za godinu dana radio, ili njom koristio se ne bi.

267

Svaki onaj, čiju zemlju voda roni ili odnosi, vlastan je takvu protiv urona utvrditi; no samo u toliko, u koliko bi nužno bilo, da svoju zemlju spase i sačuva. I zato kojekakve zgrade metati, drva zasađivati, i tako tok reke promeniti, kojim bi se plovidbi, vodenicama, ribolovu, i drugima tuđima pravima šteta naneti mogla, neće smeti. Zato tako što bez dopuštenja sreskog i okružnog načelnika neće se preduzimati.

268

Po ovim osnovima sudiće se i slučaju, kad se brdo sroni, ili vodojažom odnese, na tuđu zemlju nanese. Ako bi gornja zemja sronjena donju tako poklopila, da ona pređašnji vid svoj izgubi, gubi se i pripada onom, čija je zemlja donja; ako li zadrži svoj pređašnji vid, ostaje pređašnjeg gospodara, no ovaj je dužan onome štetu naknaditi po proceni veštaka.

269

Onaj, ko bi tuđu stvar preradio, nju sa svojom sastavio, spojio, smešao, ne dobija s tim pravo na tuđu stvar.

270

U slučaju takve smeše, ako se stvari smešane ili sastavljene odvojiti ili rastaviti, i tako u pređašnje stanje postaviti mogu, stvari će se o trošku onoga, koji je smešu učinio, podeliti, i svaka će se svome gospodaru povratiti.

271

Ako se pak stvari smešane ne bi u pređašnje stanje povratiti mogle, onda po meri smešanih stvari imaće svi, čije su stvari smešane, zajedničko pravo donde, dokle se isto ne opredeli i ne rastavi.

272

Ako bi se ta smeša bez znanja i volje gospodara stvari učinila tako, da bi pomešač na prevaru išao, i onoga oštetiti nameravao, onda pomešana stvar pripašće nevinome. I krivcu nikako drugo pravo ne pripada, no naknadu po meri najmanje cene zahtevati, koja će mu se presuditi; no i srazmernu kaznu za prevaru svoju izbeći neće.

273

Neće li nevina strana celu smešanu stvar da zadrži, onda ima prava naknadu od krivca po meri najveće cene, i samu štetu, ili korist, koju bi imati mogla, zahtevati.

274

Ako bi obe strane u tome nevine bile, i ta bi se smeša ili slučajno dogodila, ili bi drugi ko bez njihova znanja učinio, i stvari se smešane, sastavljene, ili spojene ne bi rastaviti i odeliti dale, onda ostaje pravo onome, čija je stvar skupocenija, ili stvar smešanu zadržati, i drugoga po pravoj vrednosti njegove stvari isplatiti, ili se podobnom naplatom svoje zadovoljiti.

275

Koji tuđu stvar na svoju potrebu upotrebi tako, da samo svoju stvar opravi ili popravi, pa se ne bi ona odeliti mogla bez porušenja, onda onaj ne može dobiti stvar svoju, no samo njenu vrednost, koju će mu ovaj, ako je navalice učinio, dvostruko naplatiti, ako li je nehotice ili u neznanju učinio, samo jednostruko, osim ako popravka nije veće vrednosti nego sama stvar; onda naravno stvar ustupa popravci.

276

Koji tuđu stvar na svoju potrebu upotrebi tako, da ona sasvim drugi, i to skupoceniji vid dobije, to će onda on dužan biti, ako je hotimice učinio, dvostruko, ako li u neznanju, jednostruko vrednost njemu naknaditi.

277

Ako ko na svojoj sopstvenoj zemlji zdanje kakvo ili zgradu od tuđe građevine sagradi, i to učini u neznanju, onda istina takva zgrada pripada njemu, čija je zemlja, ali mora onome, čija je građevina, platiti po ceni, kao što je među ljudima; ako li je to znajući da je građevina tuđa, ili i protiv volje onoga čija je, učinio onda će morati istu građevine cenu dvojinom platiti i svu štetu, ako bi koju gospodar građevine trpio, naknaditi.

278

Zdanje, koje bi ko od svoje građevine na tuđoj zemlji sagradio, ide takođe za zemljom, i pripada njenom gospodaru, samo je ovaj dužan, ako je onaj to u neznanju učinio, njemu po običnoj ceni zdanje isplatiti; ako li je onaj to znajući i hoteći, ili i protiv volje ovoga učinio, onda mu na volji stoji, ili po običnoj ceni zadržati, ili ako mu nije na korist, nagnati ga da građevinu svoju krene, i njemu štetu naknadi. No ako bi gospodar zemlje onoga, koji bi neznajući takvo zdanje gradio, gledao, i opomenuo ne bi, ili bi dozvolio, i počem je sagrađeno, posle protivio se, gubi to pravo, i onaj može mu mesto njegovo običnom cenom isplatiti, i zajedno sa zdanjem zadržati.

279

Koji bi s mojom građevinom na tuđoj zemlji zdanje gradio, taj je dužan meni građevinu, ako je znajući učinio, dvojinom cene, ako je ne znajući, jednostrukom cenom naplatiti, a zdanje ostaje onom, čija je zemlja, pa će se postupati po propisu naprednavedenog 278.

280

Što se tiče osobitog slučaja, gde je sa znanjem i ugovorom od pređašnjih vremena ko zdanje na tuđoj zemlji sagradio, za takav postoji i osobita uredba od 3. aprila 1840. godine KB No 227 – C No 387*)

_________________________

Uredba KB No 227 obnarodovana u Zborniku I strana 210.

281

Ako ti tvojim semenom tuđu njivu zaseješ, plod nije tvoj, no onoga, čija je njiva; samo ako si ne znajući učinio, dobićeš naknadu za seme i radnju, ako li si znajući i navalice učinio, gubiš i seme i radnju. Tako isto ako tvojim sađenicama tuđu zemlju zasadiš, nisu tvoje, no onoga, čija je zemlja, ako su već žile pustile. Ako li tuđu njivu tuđim semenom zaseješ ili tuđu njivu tuđim sađenicama zasadiš, odgovaraš i onome čije je seme, i onom čija je zemlja, po smislu 279.

282

Onoga je voćka ili drvo, na čijoj je zemlji stablo, ma se žile i u tuđu zemlju pustile, ili grane nad ovu nadvele. Samo je svaki vlastan, žile tuđega drveta, u svojoj zemlji preseći, i grane nad svoju zemlju nadvedene skresati. Drvo, kojega stablo na međama stoji, jest opšte onima, čije su međe.

283

Plod, ako s grane na tuđu zemlju opadne, gospodar drveta da nije vlastan tražiti ga, niti zato suseda preti.

284

Ako se strane u prednavedenim slučajima drukčije poravnaju, koje će svagda savetno i dobro činiti, onda nek im onako bude.

GLAVA VI

O PRIBAVLjANjU STVARI PREDAJOM

285

Stvari one, koje već imaju gospodara, mogu se pribaviti, kad zakonim načinom od jednoga pređu na drugog, i ovome se predadu.

286

Ovo biva, ili kad dva ili više njih među sobom ugovor učine, ili kad ko naredbu učini na slučaj smrti, ili kad sudija tako reši, ili kad zakon sam tako opredeljava.

287

One pokretne stvari, koje se predati i uzeti mogu, prelaze na drugoga onda, kad se iz ruke u ruku drugome predadu.

288

One pak pokretne stvari, koje se ne mogu iz ruke u ruku predati, kao što su dugovi, tovari veliki, dućanski espapi, predaju se znakom kakvim shodnim, kao što su: pismeni dokazi, ključevi od dućana ili od magaze espapske i t. d.

289

Pokretna stvar prelazi na drugoga i onda, kad onaj, koji je pre stvar kakvu u svoje ime kao svoju sopstvenu držao, izjasni se savršeno, da će u napredak u ime drugoga, koji stvar istu prima, držati.

290

Stvari pokretne, ako se poslati primcu moraju, onda su njegove, kad ih ovaj primi, ako on nije naredbu učinio, kako da se pošalju; jer ako je on naredio, kako da se pošalju poimence, postaju njegove odmah, kako se iz ruke prilici predadu, i ako tako propadnu, njemu će propasti.

291

Stvar pokretna postaje onoga, kome je gospodar njen najpre preda; a ako bi istu stvar i drugom obećao, ili dati mu izjasnio se, to će on za to odgovarati.

292

Kao što je opredeljeno, da se nepokretne stvari u knjige baštinske kod sudova okružnih uvode, tako će se pri svakoj promeni gospodara morati na novog baštinika isto nepokretno dobro preneti i upisati.

_________________________

Uredba o ubrzanju rada kod sudskih i islednih vlasti član 58: Prenosi nepokretnih imanja punovažni su samo onda, ako je sopstvenik preneo na pribavljača kod nadležnog prvostepenog suda originalnu tapiju od imanja koje ustupa.

293

Svaki, koji na drugoga dobro kakvo nepokretno, kao: kuću, njivu, livadu, vinograd, voćnjak i t. d. prenosi, mora sam gospodar ili baštinik od istoga dobra biti; inače prenašanje takovo nema sile ni važnosti.

294

Da se nepokretno dobro na drugoga prepisati može, nužno je da gospodar dobra, po učinjenom ugovoru ili izjašnjenju, sam sudu lično predstane, i na to saizvoli. U slučaju nemogućstva ili nemoći, moraće to činiti ili preko dovoljno na to opunomoćenoga lica, ili će pred dva iz suda izaslata člana svoju volju izjasniti, i pismeno zaključenje predati, koji će to sudu dostaviti.

295

Stvar nepokretna, kao: kuća, vinograd, njiva, livada, koja se na drugoga prenosi, mora tačno naznačena i opredeljena biti, tako, da se razlikovati od sviju drugih može, kao mesto naznačiti, gde leži, granice i međe označiti, susede upisati; preko toga naznačiti i mesto i vreme zaključenoga posla.

296

Ako bi se promena takva, ili prenašanje na drugoga osnivalo na presudi sudskoj, i deobnom pismu, ili na testamentu, to se i takvi dokazi priložiti i navesti moraju.

297

Ako ko dovoljnoga i jasnoga dokaza za uvod u knjige baštinske nema, a njemu bi na srcu ležalo u knjige uvesti se, to on može među tim zahtevati, da se uvede pod uslovom, ako svoje pravo ne pokaže sudu, da se opet izbriše, koje ako bi on po propisu dokazao, onda prvenstvo dobija kao pravi gospodar od dana uslovnog uvođenja u knjige.

298

Koji pre na jednu stvar nepokretnu u knjige javne uveden bude, onoga je stvar.

299

Sa uvođenjem novog gospodara u knjige javne baštinske on i zakonu državinu dobija, koja se po običaju i polučava.

300

Kako je ko stvar primio i dobio, on i sva prava s njom skopčana dobija, s kojima ne treba smešati prava na samu ličnost predavaoca odnoseća se; ona sleduje za licem.

301

Tako isto i bremena se stvari skopčana na javnim knjigama osnivajuća se, prelaze na novog gospodara zajedno sa stvari. Zato ko stvar kakvu prima, valja dobro da se izvesti i o pravima i bremenima s njom skopčanima; inače sledstva sam sebi neka pripiše.

302

Sopstvenost stvari gubi se ili kad je takva volja gospodara, ili kad zakon propisuje, ili kad presuda sudska tako glasi. I onda nepokretne stvari prepisuju se na drugoga, kome iste stvari po osnovu rečenom pripadaju.

303

Način pak, koji pri prenašanju stvari, naročito nepokretnih, kod suda nabljudavati valja, zavisiće od osobitog propisa i upućenja.

303 a)

Kad dužnik svoje stvari, bilo pokretne ili nepokretne, na drugoga prenese u nameri da svoje onoga vremena poverioce ošteti, prenos pada, ma da je i sudom utvrđen, i povraća se u pređašnje stanje, i to ako je prenos u vidu poklona po 565 ako je u vidu teretnoga ugovora, samo onda, ako je onaj, na koga su stvari prenesene, bio besavestan.

Besavestan primalac odgovara i za vrednost pokretne ili nepokretne stvari, ako ju je prestao pritežavati, a takođe i za druge koristi, po osnovima ovog Zakonika.

Pod prenosom stvari razume se i prenos prava i primanje obaveza.

O tome, da li je dužnik prenosom pokretne ili nepokretne stvari išao da svoje poverioce ošteti, kao i besavesnosti onoga, na koga su prenesene, sud će, u nedostatku drugih neposrednih dokaza, suditi po okolnostima, naročito po prirodi posla, po osnovu i načinu otuđenja na koji je to zaključeno, po stanju i po ličnim odnošenjima u prenosu učestvujućih lica.

Ne važi prenos pokretnih ili nepokretnih stvari između roditelja i dece (predaka i potomaka), između zadrugara i između muža i žene, u koliko je na štetu poverioca prenosiočevih onoga vremena učinjen.

Zastarelosti između ovih u poslednjem odeljku imenovanih lica, nema mesta, do god oni zajedno žive. No prenos kako između ovih tako i drugih lica ostaje stalan, niti se protiv njega postupati može, ako ga u zvaničnim novinama triput oglase, i niko protivu toga za šest nedelja, od dana poslednjeg oglasa u novinama ne protestira.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

GLAVA VII

O ZALOZI

304

Stvar ona, na koju zajmodavac takvo pravo ima, da ako dužnik po obavezi na vreme njega namirio ne bi, on sebe iz nje namiri, zove se zaloga.

305

Svaka stvar, koja god među ljudima prolazi, i onima na potrebu jeste, može služiti kao zaloga. Ova ako je pokretna, rađa zalogu pokretnu, ako li je nepokretna, rađa zalogu nepokretnu, i svaka svoju prirodu zadržava.

306

Svaka zaloga pretpostavlja dug. No svaki dug ne vodi za sobom pravo na zalogu. Ovo pravo mora biti ili već zakonom opredeljeno, ili na ugovoru ili poslednjoj volji gospodara osnovano, ili tek presudom sudskom dobiveno.

307

Pokretna stvar onda je u zalozi, kad je upravo predana već; a nepokretna onda, kad je kao i druga sopstvenost u knjige sudske uvedena.

308

Pokretne stvari, koje se ne mogu predati iz ruke u ruku, predaju se kao i kod prava sopstvenosti shodnim ili uobičajenim znacima.

309

Pravo na zalogu može se i među tim pribeležiti u knjige, koje biva kao i pri uslovnoj pribelešci prava baštinskoga.

310

Ko ima zalogu kakvu, taj može istu opet drugom u zalogu dati, ako mu od njegovog založioca nije naročito zabranjeno.

311

Tako i na zalogu nepokretnu može drugi bezbednosti radi za sebe pravo založno pribaviti, ako svojim putem isto u knjigu sudsku uvede.

312

Ko zalogu ima, onaj pravo ima na određeni rok, ako dužnik dug ne isplati, cenom zaloge sebe namiriti; ako što preteče vratiće dužniku.

313

Ako je zaloga u treće ruke, kao pazaloga, prešla sa znanjem gospodara iste, onda ovaj ne može dug svoj isplatiti bez znanja trećega, u čijim se rukama zaloga nalazi.

314

Svaki samo svoju sopstvenu stvar založiti može. Zaloga na tuđu stvar ne važi ništa, i uništava se na tužbu gospodara stvari, kome pripada pravo na povraćaj svoje stvari, koju onaj izdati mora, imajući pravo naknadu od založioca tražiti.

315

Pravo zaloge na stvar sadržava u sebi i pravo na plodove stvari, i sve što iz nje proizlazi. Samo sabrani i odvojeni već plodovi ne smatraju se kao sa stvari skopčani.

316

Ko ima pravo zaloge, pa bi se pokazalo, da je vrednost zaloge t. j. založene stvari tako malena, da dug iz nje namiriti ne može, onda taj ima pravo iskati od svoga dužnika drugu dovoljnu zalogu za svoj dug.

317

Onaj, koji dobije zalogu za sigurnost svoga duga, dužan je stvar založenu pozorljivo čuvati, da se ne bi kako izgubila, ili porušila i pokvarila; jer u tom slučaju on će za krivicu svoju ili nebreženje odgovarati i zalogu naknaditi morati. Samo ako bi založena stvar sasvim slučajno izgubila se ili porušila i pokvarila, on se od odgovora i naknade oslobođava.

318

Založenu stvar zajmodavac upotrebljavati i s njom se služiti nije vlastan; osim ako nije to od gospodara založene stvari naročito dozvoljeno.

319

Ako bi držalac zaloge stvar založenu drugome u zalogu dao, onda on u slučaju kad bi založena stvar propala, ili se porušila i pokvarila, svakojako za to odgovara, i onda kad kod njega ista stvar ne bi propala, porušila se ili pokvarila.

320

Ako bi vreme određenoga roka za isplatu duga prošlo, i dužnik zajmodavca namirio ne bi, niti bi zalogu iskupio, onda ovaj ima pravo sa znanjem suda založenu stvar prodati, i sebe namiriti.

321

Ako bi se založena stvar skuplje prodala, nego što dug iznosi, onda će se suvišak izdati dužniku; ako li cena od prodane zaloge ne bi zalegla, onda zajmodavac može ostalo, što još nedostaje, od svoga dužnika tražiti.

322

Ako bi gospodar založene stvari za vreme, dok još zaloga traje, istu stvar na drugoga preneo, to ovaj nije dužan pustiti je iz ruke sve donde, dok njega dužnik ne namiri.

323

Ako stvar založena propadne, ili se zajmodavac prava na zalogu odreče, ili je bezuslovno dužniku povrati, onda i zaloga prestaje, premda dug i posle ostaje.

324

Ako je zaloga na neko opredeljeno vreme ograničena bila, onda kako isto vreme proteče, prestaje i pravo na zalogu.

325

Kad se dug isplati, prestaje zaloga; tako, da kako god što je dužnik dužan dug platiti, tako je i zajmodavac odmah dužan zalogu izdati, niti je vlastan zadržati je zbog drugog kakvog duga. On u tom slučaju može sebe samo s tim obezbediti, što bi založenu stvar u sudske ruke predao, i zahtevao, da se sigurnosti svoje radi zadrži, i uzapti, da ne bi međutim njegov dužnik nju upropastiti mogao.

326

Pravo zaloge na nepokretna dobra, koja se hipotekom ili baštinskom ili miljačkom zalogom naziva, dobija se kad se dug, ili pismena isprava, na kojoj se dug osniva, u knjige sudske svojim putem uvede, t. j. ubaštini (intabulira).*)

_________________________

Uredba o intabulaciji od 19. novembra 1854. KV No 1054 – S No 937 Zbornik VIII strana 29.

327

Kad je dug kakav u knjige sudske uveden, i na nepokretno čije dobro upisan, ili ubaštinjen, (intabuliran), on je tada tako za ono nepokretno dobro vezan, da ovo svagda za podmirivanje istoga duga služiti mora bez prizrenja na osobu, čije je ili u čijim se rukama nalazi isto dobro.

328

Ako se takvo pod baštinskom zalogom (intabulacijom) nalazeće se dobro na drugog prenese, to ono i dug upisani sa sobom nosi. Ko takvo dobro isplati, a ne motri, da li duga na njemu ubaštinjenoga (intabuliranoga) nema, sam sebi neka pripiše, kad isti dug plaćati morao bude.

329

I ovo dobro ostaje donde za dug ubaštinjeni (intabulirani) podvezano, dokle se god isti dug iz sudskih knjiga svojim putem ne izbriše.

330

Kad više dugova na jednom dobru nepokretnom ubaštinjenih (intabuliranih) ima, onda se isti dugovi onim redom naplaćivati moraju, kojim su uvedeni, tako da onaj dug prvenstvo ima, koji je pre uveden. Prvi se dugovi takvi potpuno moraju namiriti, ako drugima poznijima i ništa ne dotekne.

GLAVA VIII

O SLUŽBENOSTIMA (SERVITUTIMA)

331

Službenost uopšte jeste neko breme, kojim se uživanje čijeg prava sopstvenosti (imovine) ograničava tako, da je ovaj dužan na korist drugoga, kome pravo pripada, u svojoj stvari nešto trpeti, i onome dopustiti, ili ne činiti, što bi inače činiti pravo imao.

332

Svaka službenost po svoj prirodi vezana je za stvar, koje pravo sopstvenosti ograničava, niti se sa promenom gospodara stvari menja, no istim pravom i bremenom prelazi s jednog na drugog.

333

Ako li bi samo na neko lice, kome bi pravo na ograničenje čije imovine pripadalo, ograničavalo se, onda to naročito mora izraženo biti.

334

Službenosti takve ili leže na poljskom dobru, kao: njivi, livadi, i služe na udobnost drugom poljskom dobru; ili leže na kućama i kućnim zemljama, i služe na udobnost drugoj kućnoj zemlji.

335

Poljske službenosti obične i glavne bivaju sledeće:

1) Na tuđoj zemlji držati stazu, putanju za stoku ili za kola, i njima se za svoju udobnost služiti.

2) S tuđeg bunara ili izvora vodu nositi, tu stoku pojiti ili vodu odvoditi.

3) Stoku na tuđoj zemlji držati ili pasti.

4) Drva tuđa seći, suho granje kupiti, ogranke kresati, žir kupiti i list brati.

5) Na tuđoj zemlji divljač loviti, ptice hvatati i ribu loviti.

6) Kamen vaditi, pesak kopati, kreč paliti.

336

Kućne službenosti obične i glavne jesu:

1) Imati pravo svoje zdanje na tuđe nasloniti.

2) Gredu, rog ili drugu gradljiku u tuđ zid uvući.

3) Prozor u tuđem zidu otvoriti, bilo to zbog svetlosti, bilo zbog izgleda.

4) Strehu ili natremak nad zemljom ili kućom svoga suseda nadvoditi.

5) Dim kroz dimnjak suseda propuštati.

6) Kišnicu sa svoje streje na tuđu zemlju navoditi i provoditi.

7) Svakojake tečnosti na zemlju suseda svoga prolivati, i tamo propuštati.

I ovo su sve takve službenosti, kojima jedan pravo ima štogod na zemlji suseda svoga preduzimati, što ovaj trpeti mora.

337

Druge su opet kućne službenosti takve, kojima je pritežalac služeće zemlje obavezan štogod ne činiti, što bi mu inače po prostranstvu pojma prava baštenskoga činiti slobodno bilo, kao što su:

8) Da ja, zbog ugodnosti drugoga, kojem to pravo pripada, nemam vlasti kuću moju na više podići.

9) Da ne mogu kuću moju nižom načiniti, nego što je.

10) Da ne mogu ništa na mom kućištu podizati, čim bi drugoga zdanju, kome pravo to pripada, svetlost ili vazduh oduzeti mogao ili;

11) Čim bi se izgled njegov zaslonio.

12) Da kišnicu sa streje moje kuće ne mogu odvesti od zemlje suseda, kome bi ista na zalivanje bašte ili drugim načinom na korist služila.

I ovo su službenosti obične, koje su za stvar vezane, i prelaze s jedne osobe na drugu.

338

No bivaju službenosti i takve, koje se samo za jednu osobu vežu, i ne prelaze na drugu; takve su obične: kad ko pravo dobije, da stvar tuđu upotrebi, da uživa, ili da u kući tuđoj obitava.

339

Biva pak često, da službenosti ove odstupe od svoje prirode, tako da one, koje su za stvar vezane, samo se licu jednome daju, ili se samo na neizvesno od volje zaviseće vreme opredeljuju. No onda u slučaju sumnje ili raspre svagda se odstupanje takvo dokazati mora.

340

Svaka službenost ili se osniva na zakonu ili na ugovoru, ili na poslednjoj volji, ili na presudi sudskoj, ili na zastarelosti.

341

Zakon ograničava pravo sopstvenosti čije samo u onom slučaju, kad drugi svoje dobro ili sasvim ili od česti upotrebiti ne bi mogao, n. pr. kad ko na njivu svoju ne može drugojačije doći, ako preko tuđe ne pređe, onda ovaj po zakonu mora putanju preko svoje njive onome dopustiti.

342

Službenosti pribavljaju se onim načinom kao što se u opšte sopstvenosti različitih stvari ili dobara dobijaju.

343

U opšte pri ispitivanju i suđenju o službenostima valja se držati glavnoga pojma, po kome onaj, kome služeće dobro prinadleži, nije obavezan što činiti, no samo je dužan dopustiti drugome, da ovaj kakvo pravo tu ima, ili je dužan štogod nečiniti, što bi inače kao gospodar u svojoj stvari činiti pravo imao.

344

Po tome se i pitanje o sadržavanju i opravljanju stvari služeće rešava, t. j. sadržavanje i opravljanje stvari služeće spada na onoga, koji istu upotrebljava, dokle po redu na onoga, kome pravo na službenost pripada. No ako bi istu stvar i onaj, čija je, upotrebljavao, to i on po meri upotrebljavanja i k trošku priteći mora.

345

Koji pravo na službenost ima, on istina to po volji može upotrebiti na onaj način, koji se njemu najshodniji vidi, ali mu nikako ne pripada pravo službenosti rasprostreti na dalje, no mora se zadržati u granicama onim, koje su ili po samoj prirodi, ili po izraženoj volji gospodara služećega dobra, opredeljene.

346

Službenost svaka, koja je za stvar jednu vezana, ostaje postojana; ona se ne može po volji od stvari odeliti, niti na drugu stvar ili na drugo lice preneti. I tako se svaka službenost drži za nerazdeljivu zato, što pravo ono, koje ko na služećoj stvari ima, ne može se ni preinačiti ni podeliti, ma se ista stvar umnožila ili umanjila, ili iskomadala.

347

Jedna stvar može ne samo jednom no i nekolicini služiti, samo ako onaj, koji je pravo isto pre dobio, s tim uštrba ne trpi.

348

I po ovim osnovima valja suditi i opredeljivati odnošaje prava kod različitih rodova službenosti. Tako:

Koji na svom zidu, stubu ili direku, suseda svoga zdanje naslonjeno drži; ili ko u svom zidu, steni (duvaru), direku, tuđu gredu uvučenu trpi; ili tuđ dim kroz svoj dimnjak propušta; taj mora od česti isti zid, ili stub ili direk i dimnjak i opravljati. Ali se od njega nikako zahtevati ne može, da on i gospodareće zdanje podupire, ili gredu ili dimnjak susedov opravlja.

349

Onaj, kome samo pripada pravo na prozor, može samo svetlost i vazduh imati, a nema zajedno pravo i na izgled. I zato gospodar služećeg dobra može sve ono u svome dobru činiti, što samo svetlost i vazduh susedu ne oduzima, šta više on može zahtevati, da se na takav prozor rešetka metne, u koliko svetlosti i vazduhu ne smeta, jer izgleda ne treba da ima.

350

Ko god ima pravo na prozor, na onoga spada i dužnost proboj (prozora) takav sadržavati; i ako to ne bude činio, pa bi otuda šteta proizišla, mora za istu odgovarati.

351

Onaj, koji ima pravo na kapanje streje, može kišnicu sa svoje streje na tuđu streju pustiti, bilo samo po sebi, bilo na oluke da teče. On može svoju streju i podići, ali na taj način, da njegova kišnica služećem zdanju ne padne na veći teret nego pre što je bilo. I budući da bi mnogi sneg nagomilan na veći teret bio, nego kišnica, zato mora ovaj njega počistiti za vremena. Takođe i oluke za oticanje vode treba da sadržava u dobrom stanju, da se ne bi kvar služećem dobru učinio.

352

Koji ima pravo kišnicu sa susedne streje na svoju zemlju ili baštu navoditi, onaj mora i oluke, i sve za to određene zgode i naprave o svom trošku sadržavati.

353

Ravnim načinom ako bi za provod tečnosti nužni bili jendeci i vodojaže, to takve mora onaj načiniti, kome gospodareća zemlja prinadleži; on ih mora, ako potreba sobom donosi, i pokriti, i čistiti, i tim teret služećoj zemlji olakšati.

354

Ko ima pravo na stazu na tuđoj zemlji, onaj može preko tuđe zemlje ići, ili i druge ljude puštati da k njemu tuda dolaze. Ali jahati ili voziti se ne može.

355

Ko ima pravo da putanjom preko tuđe zemlje svoju stoku progoni, onaj može istom putanjom i kolica terati. Ali teška bremena tuda vući ne može.

356

Ko ima pravo samo na put na tuđoj zemlji, onaj može tuda kola voziti s dva, četiri ili više konja, volova, bivola i t. d. a i marvu vezanu provoditi; no marvu ili stoku puštenu čoporom preko iste zemlje proterivati ne može.

U svima ovim slučajevima mora se onaj strogo opredeljene staze i putanje držati, a ne verugati, i nove putove praviti, i naročito na to motriti, da ne bi marva ili stoka prolazeći štetu služećoj zemlji činila.

357

Putove, mostove i prelaze službenosti podložne moraju svi srazmerno održavati, koji se god njima služe; sledstveno i onaj kome zemlja služeća prinadleži, u onoliko, u koliko se istima koristi.

358

Ako bi se ovi putovi i prelazi kakvim slučajem, n. pr. izlivom, bujicom, odronom pokvarili, onda se mora drugo mesto za to opredeliti, dok se oni ne obnove i u pređašnje stanje ne postave.

359

Koji ima pravo s tuđeg bunara ili izvora vodu zaitati, taj mora imati pravo i doći do bunara.

360

Koji ima pravo, vodu sa tuđe zemlje na svoju navoditi, ili sa svoje zemlje na tuđu odvoditi, onaj mora imati i pravo nužne oluke, čunkove i ustave o svom trošku praviti i nameštati. I ovo sve u toliko, u koliko zemlji gospodarećoj sve to na opredeljenu korist služi, a služećoj zemlji većeg uštrba ne čini.

361

Ako bi ovo pravo vodu navoditi ne jednom, no nekolicini dopušteno bilo, pa bi se oskudnost u vodi pokazala, onda je preče onome, koji je pre to pravo dobio, ili ako su zajedno dobili, pa jednako pravo imaju, onda će se srazmerno između njih voda podeliti.

362

Onome, koji pravo na popašu ima, pripada pravo svoju stoku na tuđu zemlju nagoniti, onde držati i pasti, naravno tako, da se kvar samoj zemlji ne čini, i da gospodar služeće zemlje može običnim načinom slobodno i neograničeno zemlju svoju obrađivati i njom se koristiti. I u ovom slučaju, ako nije opredeljeno, kakva stoka i koliko komada, i kad i dokle pasti može, mora se onako držati, kao što je za vreme zastarelosti isto uživanje mirno i nenarušivo bilo.

Inače ako se i po tome opredeliti ne može, no još bi sumnja ostala, onda će sledeća pravila za pravac služiti.

363

Pod pravom na popašu kao službenost razumeva se, da svaki rod teglećih životinja, i goveda i ovaca pasti može, samo ne svinje i pilež, a tako i koze u mladim šumama. Nezdrava pak i tuđa marva sasvim se od ove paše isključuje.

364

Ako nije opredeljen broj koliko komada stoke da pasti može, onda se mora onaj broj držati koji je za vreme zastarelosti (10 godina) bio; ako li se ovaj menjao, onda se moraju tri prve godine uzeti, i srednji broj držati. Ako li bi i to nepoznato bilo onda treba gledati na to, kolika je i kakva paša, pa po tome broj opredeliti. No u svakom slučaju ne treba da se dopusti više stoke na pašu zemlje služeće, nego za koliko na gospodarećoj zemlji piće za zimnicu dobiti se može. Podmladak na sisi u ovaj broj ne spada.

365

Stoka na pašu služeće zemlje ne može se izgoniti svagda, no samo u opredeljeno za takvu pašu vreme: koje je ili ugovorom označeno, ili kako je gde uobičajeno. U slučaju sumnje uzima se svagda za pravac to da se poljskom urednom obrađivanju ne bi prepone s tim činile, ili da se ne bi protiv kakovih u tom prizrenju postojećih uredaba postupilo.

366

Pravo ovo ograničava se samo na pašu. Sledstveno niti ovakav, kome pravo na pašu pripada, može travu kositi, niti gospodara služeće zemlje isključiti može, da i njegova stoka zajedno ne pase, niti samu zemlju kvariti sme; šta više on je dužan služeće dobro od svake štete i kvara čuvati, i zato na stoku pastira davati.

367

No ni gospodar služeće zemlje ne treba ništa da preduzima, čim bi se uživanje prava službenosti popaše ograničiti moglo. I ako bi se slučajno paša umalila, onda se srazmerno ograničenje učiniti može.

368

Po izloženim osnovima suditi se mora i obično uzajamno dopuštenje, da sused jedan na drugoga zemlji u određeno vreme svoju stoku pasti može; koje za izbeći raspre mogu i sela jedno drugom dopustiti, a i srezovi i okruzi među sobom urediti.

369

Po prednavedenim osnovima i propisima moraju se suditi i slučaji ostalih službenosti, kao pravo na sečenje drva, žirovnicu, branje lista, na lov i ribolov, na vađenje kamena, kopanje peska, palenje kreča.

370

Od ovoga prava na službenost kakve stvari razlikovati valja pravo saučešća u sopstvenosti, koje po osnovima smesništva suditi valja.

371

Od ovih službenosti razlikuju se lične službenosti, pri kojima nije jedna stvar drugoj na korist opredeljena, no stvar je za korist licu kakvom naznačena. Ovo biva od tri struke: kad jedna stvar kakvom licu samo 1) na upotrebljenje, 2) na uživanje, 3) za obitavanje služi.

372

Ko ima prava jednu stvar upotrebiti, onaj može prema svome stanju bez prizrenja na svoje ostalo imanje istom stvari koristiti se po potrebi, koja se uzima od onog vremena, kad je pravo rečeno počelo. No samu stvar takvi ne može izmeniti, niti na drugoga preneti.

373

U ostalom sva druga korist prinadleži gospodaru stvari, koji je dužan sve terete sa stvari skopčane nositi, i istu u dobrom stanju održavati. Samo u koliko bi korist ova manja bila nego teret, mora onaj, koji pravo na upotrebljenje ima, dodati, ili od upotrebljenja prestati.

374

Kome pripada pravo na uživanje tuđe stvari, onaj može tuđu stvar, samo suštinu njenu ne narušavajući, bez svakog ograničenja uživati.

375

Svaka stvar mora se po svojoj prirodi upotrebiti, i uživati. Tako i potrošne stvari, kao što su gotovi novci moraju se potrošiti, da se upotrebe, pa se samo u vrednosti vraćaju; osim ako je gde novac pod lihvu dan, onda se samo lihva iskati može.

376

Koji ima pravo službenosti na uživanje, onome pripadaju svi prihodi od jedne stvari i obični i vanredni, u najprostranijem smislu. Izuzima se sokrovište, ako bi se u zemlji, koja za uživanje služi, našlo, koje gospodaru zemlje pripada po propisanim opredeljenjima.

377

No on i sve redovne i vanredne troškove, bez kojih se plodovi imati ne mogu, kao i bremena, koja stvar davati ima, nositi mora; osim slučaja, ako bi ova bremena plodove čiste prevazišla.

378

On je dužan samu stvar kao dobar domaćin čuvati i sadržavati, ništa ne umaliti niti utamaniti, i ako bi što uginulo, popuniti, da u svoje vreme u istom stanju, u kom je primio stvar, vrati.

379

Ako bi po slučaju nužno bilo, novo zdanje podići ili staro opalo sasvim obnoviti, to će zavisiti od osobite pogodbe između uživaoca i gospodara zemlje; jer niti je ovaj dužan tune (badava) graditi, niti je onom, ako samovlasno takvo podigne, dužan ovaj bezuslovno naknadu učiniti. Nužda i potreba k opredeljenom uživanju u ovom slučaju služiće za osnov presuđivanja.

380

No u svakom slučaju, ako se gospodar stvari sa uživaocem u prizrenju naknade troškova na povišenje koristi učinjenih ne bi poravnati mogao, ne može mu onaj na put stati da bez narušenja stvari iste troškove ocepi, ili ako to nije moguće, sudskim putem proceniti dade.

381

U kakvom je stanju uživalac stvar primio, u onakvom mora i gospodaru vratiti. Zato pri predaji nužno će biti stvari za uživanje tačno opisati i naznačiti; koje ako nije učinjeno, onda se drži, da je uživalac sve stvari u dobrom i upotrebljivom stanju primio.

382

Svi plodovi i sve koristi zbrane, ili samo od stvari odvojene, prinadleže pri vraćanju uživaocu; nezbrani pak i neodvojeni i pripadaju gospodaru stvari; samo je dužan troškove na iste plodove učinjene uživaocu naknaditi u onom slučaju, ako ovaj nije pri primanju stvar zajedno sa plodovima bez naknade primio.

383

U slučaju ako bi samoj stvari opasnost upropašćenja predstajala, može gospodar stvari zahtevati, da uživalac ili upotrebilac stvar obezbedi, da propasti ne može.

384

Ko ima pravo obitavanja u čijoj kući, onaj može u kući živeti, i što je za obitavanje upotrebiti, t. j. ne samo sobe, no i kujnu, tavan, podrum; ali ne i dućane, magazine, ambare, kotarke i t. d. no zato iziskuje se osobito opredeljenje.

385

U svakom slučaju gospodar zdanja ima pravo svoje dobro nadgledati, i o onom isključivo raspolagati što k obitavanju ne prinadleži.

386

Kao god što svaki, koji misli da ima pravo na službenost čije stvari, može takvo od gospodara stvari zahtevati, i ako mu ovaj ne dopusti, putem sudskim tražiti, tako i gospodar stvari ima pravo, nepravednog prisvojitelja iz službenosti svoje stvari isključiti, i ako ovaj neće da odustane, putem sudskim njega iz stvari svoje izbiti.

387

Službenosti, kao s jedne strane prava, a s druge obaveze, prestaju onim načinom, kojim u opšte i ostala prava i obaveze prestaju. Naročito pak prestaju:

388

Kad ili gospodareća ili služeća zemlja propadne, onda prestaje i službenost. No ako bi se zemlja ili zdanje obnovilo, i u pređašnje stanje postavilo, onda i službenost se u pređašnje stanje povraća, i svoju pređašnju silu dobija.

389

Ako se gospodareća i služeća zemlja sastavi, i pripadnu obe jednom gospodaru, i onda službenost, kao u sopstvenoj stvari, prestati mora. I kad bi gospodar docnije jednu od ovih zemalja na drugoga preneo, onda zavisi službenost od njegovog saizvolenja i novih uslova, jer njemu pripada neograničeno pravo sa svojim dobrom raspolagati.

390

Ako je onome, koji je pravo službenosti uredio, samo to privremeno prinadležalo, ili i inače na neko izvesno vreme opredeljeno, onda kako ono vreme isteče, i službenost prestaje sama po sebi.

391

Kad bi službenost, naravno lična, kome god donde samo dana, dok ne bi drugi neke određene godine dostigao, n. pr. kad bi udovica dobila pravo u kući živeti donde, dokle sin punoletan ne bude, onda ovo prestaje, ako bi on i pre punoletnosti umro.

392

Službenosti lične, t. j. koje su za lice kakvo vezane, prestaju kako isto lice umre. Ako bi službenost takva na naslednika glasila, onda u slučaju sumnje samo se pod tim prvi zakoni naslednici razumevaju. Ako li na celu porodicu glasi, onda se odnosi i prelazi na sve članove iste porodice. Ako li je dana jednoj zadruzi ili opštini, onda takva traje, dokle god ista zadruga ili opština postoji.

393

Godišnji užitak, ako je nasledniku ili drugom kome postojano opredeljen, pa se ni iz reči poslednje volje ili ugovora, niti iz smisla opredeljenoga prava, niti po prilici potrebe i mere opredeliti ne može, da je na jedinstveno lice isti ograničen, onda će se i na sve naslednike preneti moći.

GLAVA IX

O NASLEDSTVU

394

Posle smrti žitelja srpskog dobra njegova, i prava i obaveze, osim čisto ličnih, prelaze kao nasledstvo na drugoga, koga po redu zakon opredeljuje, ako on ugovorom ili zaveštanjem nije drugojačije uredio.

395

Nasledstvo po zakonu pripada najbližim srodnicima po krvi redom u sledujućim članovima opredeljenja.

396

Deca muška umrloga i njihovi muški potomci dobijaju prvi nasledstvo; oni isključuju sestre, oca i mater i sve pretke njine i njihovo potomstvo ili pobočne srodnike.

397

Koliko muške dece, na toliko se delova deli imanje roditeljsko, i svako dete muško dobija ravan deo. A ženskoj deci u ovom slučaju pripada uživanje, izdržavanje, snabdevanje i pristojno udomljenje po postojećem običaju.

398

Razlika se ne čini između dece muške, rodila se ona za života, ili posle smrti očine, samo ako je u zakono vreme.

399

Unučad muška bez dece zaostavša pri nasledstvu predstavljaju oca svoga, i dobijaju njegov deo, t. j. onoliko koliko bi on dobio, da je živ, ma njih koliko bilo. Tako i praunučadma muškima pripada deo svojih roditelja umrlih.

400

Ako nema muške dece, no samo bi ženske dece bilo, onda ženska deca nasleđuju zaostavše imanje očino sve na ravne česti. Žensko potomstvo deli sa ženskima po pravu predstavljanja.

401

Ako po smrti Srbina ne bi ostalo ni muška ni ženska potomstva, onda imanje njegovo nasleđuje njegov otac.

402

Ako nema oca, onda pripada braći rođenoj i njihovoj deci, načinom opredeljenim; ako li ni ovih nema, onda materi i sestrama.

Braća i sestre samo po ocu ili samo po materi, učestvuju samo u njihovom delu.*)

_________________________

Zakonodavno tumačenje od 29. maja 1853. V No 523 Zbornik VII strana 52.

Ako nema oca, onda nasledstvo pripada braći rođenoj i njihovoj deci, načinom opredeljenim to jest, ako ima dece muške, muškoj, 397; ako li nema dece muške, onda pripada deci ženskoj; 400; i to, po pravu predstavljanja, 403; to jest; primajući svi skupa, bilo muški, bilo ženski, deo očin to jest, onoliko, koliko bi otac dobio da je živ, ma njih koliko bilo; ako li ni ženske dece nema, onda pripada materi i sestrama, na ravne delove po glavama.

Braća i sestre samo po ocu, ili samo po materi učestvuju u njihovom delu, to jest, braća umrloga po ocu, smatraju se kao braća rođena i isključuju i rođenu sestru, i sestru po ocu, kao i braću i sestre po materi, iz nasledstva bratina i dele ovo na ravne delove s braćom rođenom; sestre po ocu isključuju braću i sestre po materi iz nasledstva bratina i dele ovo sa sestrama rođenim na ravne delove, braća po materi isključuju sestre po materi; kad nema braće po materi, onda nasleđuju sestre po materi. U svakom slučaju pak, gde bi dotični brat ili sestra ranije umrli bili, učestvuju u ovom nasledstvu njihovi potomci muški; ako li nema ovih, onda ženske po pravu predstavljena.

403

U ovom slučaju, ako brata ne bi živa bilo, ili sestre, no bilo bi njinog potomstva, onda bi potomci po naznačenom redu učestvovali u nasledstvu po pravu predstavljanja, to jest primajući svi skupa jedan očin deo.

404

Ako nema ni muške ni ženske dece, ni oca ni braće ni njihova potomstva, ni matere i sestara, onda nasledstvo prelazi na deda po ocu, i ako ovoga nema, na njegovo potomstvo, t. j. stričeve po pravu predstavljanja i ako ovih ne bi bilo ni njina potomstva, na tetke, s kojima na deo dolazi baba (kao mati sa sestrama), i njihovo potomstvo: naravno razumevajući svuda potomstvo najpre muško, pa kad ovoga nema, onda žensko.

405

Ako ne bi bilo deda po ocu ni njihova potomstva, onda prelazi nasledstvo na pradeda po ocu, i njegove potomke, najpre muške, pa ako ovih ne bi bilo, na ženske i njino potomstvo.

406

Ako ni ovih ne bi bilo, onda nasleđuje prapraded po ocu i njegovo potomstvo muško, i ako ovoga nema, žensko.

407

Ako ni ovih nema, onda nasledstvo prelazi na očina čukundeda ili drugog prapradeda i njegovo muško, i za ovim žensko potomstvo.

408

I ako ovih nema, onda prelazi nasledstvo na materin rod ovim istim redom i načinom do kolena šestoga.

Ako ni materinog roda po redu do ovog kolena ne bi bilo, onda prelazi nasledstvo na zaostavšu udovicu.*)

_________________________

Dopuna od 21. oktobra 1850.

409

Deca izvan braka rođena dobijaju pravo na nasledstvo ko i drugi zakoni naslednici samo onda, kad bi poznijim brakom zakonim ona pozakonjena bila.

Inače vanbračna deca kao nezakona ne mogu imati prava zakonoga na nasledstvo ni očino ni materino, no samo sa izjašnjenom voljom oca ili matere.

410

Dete usvojeno ima pravo na nasledstvo poočima ili pomatere svoje. U slučaju njegove smrti bez dece i potomstva ne samo od poočima i pomatere nasleđeno, no i ono, što sam steče i priplodi, prelazi na potomke poočima i pomajke. Ako li ovih nema, onda je u tekovini i priplodu njegovom preča njegova nego li poočima i pomajčina rodbina. Nasleđeno pak dobro od poočima i pomajke prelazi na rodbinu njihovu po zakonom redu, a ne na rodbinu njegovu.

411

Po smrti vanbračnoga nepozakonjenoga deteta bez dece i potomstva zakonoga, njegovo imanje ne nasleđuje roditelj, no hranitelj. Moći će istina i otac i mati naslediti, no to kao hranitelj i hraniteljica.

412

Kao god što je muž dužan svoju ženu za života svoga hraniti i sadržavati, tako se ta dužnost i posle smrti njegove prostire na udovicu, dokle ime njegovo nosi.*)

_________________________

Budući da Građanskog zakonika 412, 413, 414, 415 i 523 obezbeđuju udovici bestestamentalno umrlog muža do smrti ili preudaje njene pravo uživanja dobara muževljevih; gde se ona uravnjava sa samim najbližim naslednicima njegovim – zakonom decom njegovom; šta više na sadržanje njeno muž i posle smrti svoje obavezuje se; čim je istima članovima postavljen pravni osnov za obezbeđenje njeno i u slučaju smrti muža testamentalne; to u vezi s 477. Građanskog zakonika, koji samo jedinoj zakonoj deci kod zaveštavajućih roditelja zakoni deo obezbeđuje; po opstojateljstvu, što gornjim članovima u slučaju bestestamentalne smrti muževlje osigurana prava udovice na slučaj testamentalne njegove smrti ničim nisu osigurana; šta više, naspram Građanskog zakonika 476 stoje u opasnosti, po potrebi, odnosne članove Građanskog zakonika dovesti u saglasije; na osnovu merila Građanskog zakonika 414 koji udovici na uživanje opredeljava ravan deo s tamo izloženim, i samim najbližim zakonim naslednicima njegovim, postavlja se zakono pravilo: da osim zakonog dela, koji po 477 na slučaj smrti mora ostati zakonoj deci nevredim, na slučaj smrti mora ostati nevredimo i zakonoj supruzi udovičko uživanje, na ravnom delu s muškom, ili, ako ove ne bi bilo, sa ženskom, ili, ako bi zaveštatelj (478) žensku decu s muškom izravnao s, obojima, ili, ako ni muške ni ženske dece ne bi bilo, s roditeljima ili s braćom, ili sestrama njegovim, (nabljudavajući pri braći i sestrama Zakonikom usvojeno pravo predstavljanja); ili, ako sviju ovih, članom 414 označenih naslednika njegovih ne bi bilo, na onom delu imanja njegovog, koji u 477 u ime zakonog dela zakonoj deci obezbeđava, i to sve s pogledom na izuzeća, u smotrenju udovice 417 propisanih.

Ako li zaveštatelj u testamentu ne naznači za naslednike ona lica, koja su članom 414 zakonom na to pozvana, no dalja, istim članom pozvana, ili ne naznači sva, koja su zakonom pozvana, no samo neka, ili samo jedno lice od onih članom 414 naznačenih, opredeli za naslednika: onda udovica deli s takvim ili takvima testamentalnim naslednicima muževlje imanje u uživanju na ravne delove; ako li bi zaveštatelj neka od lica članom 414 naznačenih, zajedno s nekima od lica članom 415 pozvanih, ili s drugima, koja nikakva prava na nasledstvo nemaju, testamentom za naslednike ostavio: onda udovica deli gornjim načinom muževlje imanje samo sa onima naslednicima, koji su članom 414 na nasledstvo pozvani; u oba slučaja pak ne može biti testamentom naznačen veći broj članom 414 izloženih naslednika, nego što bi bio broj istim članom 414 pozvanih zakonih naslednika; ostali pak naslednici nasleđuju tek po smrti, ili preudaji udovice. Ako na posletku zaveštatelj testamentom ostavi za naslednike takva lica koja su u daljem srodstvu, nego što ga 414 opredeljava, ili ni u kakvom srodstvu nisu, onda udovici mora ostati polovina celog muževljevog imanja u uživanje do smrti njene ili preudaje. (Zakonsko rešenje V No 210 od 2. marta 1855. Zbornik VIII strana 57).

413

Žena dakle po smrti muža ostaje kao udovica na uživanju dobara muževljih, i uživa zajedno sa onima, koji su i za života muževlja učestvovali; niti u tome razlike ima, bila ona u prvom ili drugom ili trećem i t. d. braku, i zarodila se ona s njim ili ne zarodila.

414

Ako udovica, po smrti muža na uživanju dobara muževljih sa decom muškom ili ženskom, ili sa roditeljima njegovim ili braćom i sestrama zaostavša, ne bi se složiti mogla, pa bi ili ona ili naslednici ovi deobu zahtevali, to u takvom slučaju pripada njoj na uživanje ravan deo sa istim zakonim naslednicima, kojima će takvi posle smrti njene, ili u slučaju preudaje pripasti.

No takva udovica dužna je, po opštim pravilima o deobi, i po postojećem običaju, od svoga dela na izdržavanje zaostavših u familiji devojaka, i uopšte sviju onih lica, koja god kakvo pravo na uživanje tih dobara imaju, kao i k opremi i udomljenju devojaka, priticati.*)

_________________________

Dopuna od 5. juna 1853.

Budući da 414 zakonika Građanskog koji o kući inokosnoj govori glasi: „Ako udovica, po smrti muža na uživanje dobara muževljih sa decom muškom ili ženskom, ili sa roditeljima njegovim, ili braćom i sestrama zaostavša, ne bi se složiti mogla, pa bi ili ona ili naslednici njegovi, deobu zahtevali, to u takvom slučaju pripada njoj na uživanje ravan deo sa istim zakonim naslednicima, kojima će takvi posle smrti njene, ili u slučaju preudaje pripasti“, ne opredeljava izrečno da li je i u koliko je, takva udovica takođe na izdržavanje zaostavših u familiji devojaka, i u opšte sviju onih lica, dužna priticati, koja god kakvo pravo na uživanje tih dobara imaju, i da li će, i u koliko će, ona k opremi i udomljenju devojaka priticati – to na osnovu opšte pravice, izjavljene Građanski zakonik 24 koji kaže: „Ko pravo kakvo uživa, mora i breme s njim skopčano, nositi. Više učesnika prava jednoga moraju ravnomerno i bremena, s njim skopčana nositi“, dopunjava se rečeni Građanskog zakonika 414 sledećim dodatkom: „No takva udovica dužna je, po opštim pravilima o deobi i po postojećem običaju, od svoga dela na izdržavanje zaostavših u familiji devojaka, i u opšte sviju onih lica, koja god kakvo pravo na uživanje tih dobara imaju, kao i opremi i udomljenju devojaka priticati“.

I budući da Građanskog zakonika 527, koji o kući zadružnoj govori i glasi: „U slučaju nasledstva i deobe u zadruzi valja postupiti po opštem propisu nasledstva i deobe“, ne izražava za svačije pojimanje dovoljno jasno da li se udovica u zadruzi (523) može koristiti pravima udovice u inokostvu, 414 opredeljenima, to se lakšeg radi razumljenja predmet ovaj tim objašnjava, da i udovica u zadruzi zaostavša, (523) u slučaju deobe i nasledstva ima koristiti se pravom udovici inokosnoj članom 414 darovanim. Na posletku radi korisnog razumevanja o podobnom predmetu dejstvujućeg 525 primećuje se ovde, da isti ne govori o udovici u zadruzi, koja bi deobu zahtevala, no koja bi se preudala, ili roditeljima svojim vratila, gde u slučaju ako bi se roditeljima svojim vratila, za to joj ne pristoji izdržavanje iz muževlje kuće što ona ne ispunjava dužnosti, članom 523 sebi propisane rečima: „No i ona je dužna po mogućstvu zadruzi pripomagati“. (Zakonsko rešenje KV No 539 od 6. juna 1853. Zbornik VII strana 54).

Udovica u smotrenju svog udovičkog uživanja ima prećutnu ili zakonu hipoteku na zaostavše posmrtno imanje svog muža, i po tome, da ga nije dužna spram njegovih punoletnih naslednika pribeležjem ili intabulacijom sudski osiguravati, pa sledstveno tome, da se opterećavanje i prenos od strane naslednika one česti posmrtnog imanja, koje ženi po zakonu ili zaveštanju njenog muža pripada, i koje je bez njenog znanja i saizvoljenja učinjeno, kod suda ne uvažava. (Iz zakonskog rešenja G No 451 od 17. aprila 1858. Zbornik XI strana 65).

415

Ako ovih naznačenih naslednika muževljih (414) ne bi bilo, to udovicu do smrti njene ili preudaje niko iz muževlja celoga imanja krenuti ne može. Posle smrti pak njene ili posle preudaje prelazi celo muževlje zaostavše imanje, koje je žena kao udovica uživala, na njegove zakone po redu naslednike, ako on drugojače raspoložio nije.

416

Ono dobro ili imanje, koje žena mužu radi lakšega življenja prinese, smatra se kao njena sopstvenost, i samo priplod od njega spada pod potrošak, za koji muž nije dužan odgovarati; a ono posle smrti ženine prelazi na njene zakone naslednike po određenome redu. I ako ovih ne bi bilo, onda nasleđuje muž, i muževlji zakoni naslednici.

417

Ovo se razumeva kod muža i žene, koji po zakonu u braku žive; jer ako su rastavljeni sudom, ako je žena svoga muža verolomno ostavila, ako je muž po žestini srca ženu od sebe oterao ili je nju verolomno ostavio pa se nekud stepao, onda i ovo pravo u smotrenju uživanja i uzajamnog nasledstva njinog prestaje.

418

U koliko se od ovih postavljenih opštih pravila u zadruzi odstupa, opredeljeno je u glavi XV.

419

Ubica voljni ubijenoga dobro da ne nasledi. I ako je sa znanjem samo žene muž ubijen, žena da nema užitka niti dela za užitak iz dobara muževljih; ona gubi u tom slučaju i pisani dar. I ako muž ubije ženu ili je svirepo izbije, da ona od boja umre, muž nema nasledstva u njenom mirazu; a i ono, što bi deca mladoletna u tom slučaju od matere nasledila, neće držati otac takav, no najbliži sposobni srodnici. Niti će ovakvo nasledstvo posle dečije smrti, ako zakonoga potomstva imala ne bi, na oca ili očin rod, no će samo na materin rod preći.

420

Ako su otac ili mati voljno pričinili smrt detetu, gube pravo na nasledstvo; sami slučaj ne lišava ih toga prava.

421

Slučaj ubistva na obrani i nuždi ne smatra se kao ubistvo, niti donosi sa sobom lišavanje prava naslednih.

422

Kao god što se zbog zločinstva i prestupa ne može ničije dobro konfiscirati, (Ustava član 28) tako se u kaznu ne može niko ni prava nasledstva konfiskacijom lišiti.

423

Kad, kako, i koji inostrani žitelji naslediti dobra srpskoga žitelja mogu, osniva se na političkim odnošajima sa stranim državama, i po njima će se nasledstva ovakva opredeljivati i suditi.

GLAVA X

O TESTAMENTU ILI ZAVEŠTANjU

424

Testamenat, zaveštanje ili poslednja volja jeste takva naredba, kojom ko na slučaj smrti raspoloženje čini o svemu imanju ili samo o česti jednoj imanja svoga.

425

Dakle, ako se dva lica jedno drugome ma na slučaj smrti obavezuju, ono spada u ugovor i po propisu za ugovor sudi se.

426

Ko nema svoga sopstvenoga imanja, ili nema vlasti s njim raspolagati, ne može ni testamenta snažna načiniti, i ako načini, ne vredi ništa.

427

Koji god razuma i volje nema, taj ni poslednje volje imati ne može.

Dakle, koji nisu pri svesti; kao: zgranuti, besomučni, ludi, raspikuće sudski za takve proglašene, mladoletni mlađi od 15 godina, ne mogu praviti zaveštanja, i ako načine nema sile ni važnosti.

428

Sva ostala lica, bila muška bila ženska, mogu praviti testamenat, i biće snažan, ako je inače u svom redu, i po propisu načinjen, da zakonu dostovernost ima.

429

Testamenat mora biti pismen. On će vredeti samo ako ga je zaveštalac svojeručno napisao i potpisao, ili ako je sastavljen ili priznat pred sudom.*)

_________________________

Izmena od 24. maja 1911.

430

U svojeručno i potpisanom testamentu mora da je jasno izražena poslednja volja zaveštaočeva i da je naznačen dan, mesec i godina kad je pisan. Što se tiče mesta gde je testament pisan, dobro je da se i ono naznači, ali i bez toga testamenat važi.*)

_________________________

Izmena od 24. maja 1911.

431

To se isto razumeva i o dodatku k testamentu (kodicilu), kojim se testament ili dopunjava ili izjašnjava, ili osobita kakva naredba čini, ne obarajući glavnu naredbu, i opredeljenje naslednika.

432

Ako zaveštalac ne zna ili ne može pisati, može mu napisati testamenat i drugo lice, ali će on važiti samo tako, ako ga je zaveštalac lično predao sudiji za nesporna dela, odnosno njegovom zastupniku, ili sreskom ili gradskom sudiji, i pred njim ga ili njegovim pisarom po pročitanju priznao za svoj. Testament ovako predat sreskom ili gradskom sudiji, sprovešće se nadležnom sudiji za nesporna dela na čuvanje u sudskoj kasi. Ovakav testamenat ostaje u sudu do smrti zaveštaočeve i otvara se na zahtev i u prisustvu onih kojih se tiče.

Takav testament za života zaveštaočeva, može nesporni sudija samo njemu po zahtevu predati, u kom će slučaju to pismenim aktom utvrditi i priznanica će se sudu vratiti.*)

_________________________

Izmena od 24. maja 1911.

433

(K tome treba da prizove tri sposobna svedoka, koji će svedočiti da je ono zaveštaočeva poslednja volja. Ako svedoci znaju pisati, oni će ime svoje na testamentu potpisati, i ako pečat imaju, i pečat će udariti; ako li koji ne zna pisati, on će pored imena svoj pečat udariti, a ako pečata nema, on će pored imena svoga krst naznačiti svojom rukom, a ime moći će i jedan od svedoka napisati; no svagda treba da se naznači, čijom je rukom ime potpisano. Svedoci treba da budu svi zajedno, a ne svaki o sebi pri potpisivanju).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

434

(Ako je zaveštalac sam pisao i potpisao testamenat svojom rukom, onda nije nužno, da se pred svedocima isti čita, niti moraju oni znati šta u njemu piše; dosta je da oni znaju iz usta zaveštaočevih, da je ono, na što se oni potpisuju, njegova poslednja volja; samo treba da se oni potpišu na sam testamenat, bilo na istu stranu pod sastav, bilo na drugu stranu na sastav).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

435

(Ako je zaveštalac sam pisao i potpisao testamenat svojom rukom, ili mogao onda će mu se isti testamenat pred svedocima od jednog svedoka pročitati, a on će se izjasniti, da je to njegova poslednja volja, koje će se i naznačiti, da je njemu čitano, i da je to njegova poslednja volja).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

436

(Kome nije zgodno ovako pismeno testamenat praviti, i ovaj propis nabljudavati, onaj može usmeno poslednju volju izjasniti. I ovo da opstane, mora pred pet sposobnih priznatih svedoka biti, od kojih bar trojica moraju zajedno biti. Svedoci ovakvi istina ne moraju, ali će tek dobro i mudro učiniti, ako takvu usmenu poslednju volju na pismeno stave; jer oni mogu zaboraviti, a i umreti).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

437

(Svedoci na pismenom testamentu potpisani ne moraju se zakleti; njima se na potpis i pečat i savest veruje; osim ako iz važnih uzroka sud presudom za dobro nađe i opredeli da se zakunu).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

438

(Svedoci usmenoga testamenta na zahtevanje ma jednog, koga se tiče, moraju zakletvom svoje kazivanje potvrditi. I ako svi pet ne mogu, ili nisu živi, bar trojica moraju biti i zakletvu položiti).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

439

(Zaveštaocu svakome stoji na volji, i na sudskoj svedodžbi svoju poslednju volju osnovati i utvrditi. Ovo biva, kad zaveštalac testamenat svojom rukom pisan ili bar potpisan, bio svedocima utvrđen ili ne, sudu nadležnom preda, zatvoren ili otvoren, s tim izjašnjenjem, da je ono njegova poslednja volja. I sud će to u protokol uvesti, i testamenat u svoj zavoj zaviti i svojim pečatom zatvoriti, i odozgo naznačiti, čiji je testamenat, i kad je sudu predan. I po tom izdaće istom zaveštaocu priznanje, da je, i kad je testamenat predao, i pod kojim se brojem čuva).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

440

Zaveštaocu može testamenat i sam sud sredstvom sudije i pisara načiniti, na način predviđen u Pravilima za nesporna dela, bilo da on sam radi toga posla predstane sudu, bilo da u slučaju nemogućnosti ličnog predstanka, sudija i pisar po pozivu dođu njemu lično radi toga posla.

Kod ovakvog testamenta, potrebna su samo najmanje dva svedoka, koji će utvrditi ličnost testatorovu.

Ovako napisan testamenat može se čuvati u sudu ili predati na čuvanje po naredbi zaveštaočevoj i kome drugom, što će sudija pismenim aktom utvrditi.*)

_________________________

Izmena od 24. maja 1911.

441

(U slučaju osobitom nužde ili nezgode mogu ista dva sudije sa pisarom i k zaveštaocu doći, i onde njegovu poslednju volju rečenim načinom naznačiti, i, sa izvešćem kad i gde je rečeni testamenat načinjen, sudu predati, gde će se čuvati).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

442

(Testamenat ovako načinjen ostaje u sudu donde, dokle smrt zaveštaočeva povoda ne da, da se isti za pravac naslednika otvori; koji se naravno svagda u prisustvu onih, kojih se tiče, otvara. No dok je živ zaveštalac, na zahtevanje njegovo mora mu sud testamenat izdati, naznačivši vreme, kad mu je izdan i uzevši od njega priznanje, da je natrag primio).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

443

(Za svedoke pri testamentu valja uzeti ljude, koliko je moguće, zrele, zdrave, poštene i razumne. S uma sišavši, slepi, gluhi, nemi, i oni koji zaveštaočeva jezika ne razumeju, varalice i kradljivci, koji su sudom kao takvi osuđeni, ne mogu svedoci zaveštenja biti).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

444

(No onaj, kome je što u testamentu ostavljeno, ne može za sebe svedočiti, pa ni njihov najbliži rod, kao roditelji, deca i braća, kao ni svojtina u tom stepenu).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

445

(Tako kome se što u testamentu ostavlja ne može ni pisati testamenat).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

446

(Ni žene, ni momci mlađi od 17 godina, kao ni monasi da se ne uzimaju za svedoke, osim osobite nužde, npr. na brodovima, gde je opasnost potopljenja, ili na mestu gde kuga mori ili druga zaraza vlada).

_________________________

Ukinut Zakonom o izmenama od 24. maja 1911.

447

Samo u slučajevima rata, poplave, brodoloma i velike epidemije, u kojima bi zaveštaocu nemoguće bilo pismen testamenat praviti, ili pred sudom ga izjaviti, moći će on poslednju volju i usmeno iskazati.

U tom slučaju testamenat treba da je iskazan bar pred dva svedoka, sposobna da tu volju prime k znanju i pred sudom je pod zakletvom potvrde, samo ako se njima, ili ovim njihovim srodnicima: roditeljima, deci, braći i srodnicima po tazbini do drugog stepena zaključno, ništa ne ostavlja, i ako nisu bez građanske časti.

Ovakav testament važiće samo u roku od tri meseca od minule opasnosti.*)

_________________________

Izmena od 24. maja 1911.

448

Zaveštalac dokle je živ može svoju volju na slučaj smrti menjati. Testamenat od zaveštaoca uništen gubi svoju silu i važnost. Docniji testamenat obara prvašnji, baš da prvi nije uništen, osim ako se u poslednjem zaveštalac ne poziva na prvašnji, u kom slučaju u onoliko i onaj prvi opstaje, u koliko s drugim u protivrečju ne stoji.

448 a)

Svima testamentima koji su se, pre nego što je ovaj zakon dobio obaveznu silu, pojavili pred državnom vlašću, ceniće se važnost po propisima ranijeg zakona. Pismeni i usmeni testament ma koje vrste, načinjeni po starom zakonu, ako je testator umro pod vladom toga zakona, vredeće mesec dana od dana stupanja u život ovoga zakona; a testamenti načinjeni po starom zakonu od strane testatora, koji je bio još u životu ili je umro, kada je novi zakon zadobio obaveznu snagu, vredeće tri meseca od dana, kad ovaj zakon dobije obaveznu snagu.*)

_________________________

Dopuna od 24. maja 1911. godine, koja je stupila na snagu desetog dana od dana kada je objavljena u Srpskim novinama.

GLAVA XI

O SADRŽAJU, SMISLU I TUMAČENjU TESTAMENTA

449

Svaki testament valja u ovom smislu uzeti, kao što glasi. Zato reči i izraze valja onako uzimati, kao što je zaveštaocu uzimati u običaju bilo, t. j. kao što se onde uzima, gde je pravljen testamenat.

450

Ako se sumnja rodi, u kom će se smislu koja reč ili izraz uzeti, onda treba onako tumačiti, kako se sa ostalom naredbom složiti može, ili kako manje odstupa od zakono opredeljenoga reda nasledstva.

451

Ako je zaveštalac jednom nasledniku sve svoje imanje bez razlike ostavio, onda će njegovo biti sve.

452

Ako li je kazao, da jednom nasledniku jedna samo opredeljena čest, n. pr. pola, trećina i t. d. pripadne, onda će sve ostalo pripasti zakonim naslednicima.

453

Ako je zaveštalac njih više naslednika imenovao, kojima svoje imanje ostavlja, ne opredeljujući ništa dalje, onda će svi na ravne česti deliti.

454

Ako je zaveštalac više naslednika naznačio, i njima neki opredeljeni deo ostavio, pa preko onoga još preteče, onda ono što preteče, pripada zakonim naslednicima.

455

Ako li je zaveštalac više naslednika imenovao, i njima sve svoje imanje ostavio, onda će njima sve i pripasti, baš da bi u brojanju svoga imanja što izostalo; opet neće ono zakonim naslednicima pripasti.

456

Ako zaveštalac njih više naslednika naimenuje, pa za jedne odredi neki opredeljeni deo od celoga n. pr. trećinu, četvrtinu, petinu i t. d. a za druge ne odredi ništa poimenice, onda će ovima sve ostalo, što preteče, pripasti, i oni će deliti na ravne česti.

457

No ako za ove naslednike neopredeljeno naimenovane po učinjenoj deobi ne preteče ništa, onda će se od onih delova što oduzeti, da se i ovima što podmiri, bar toliko, koliko je najmanje što je jednom od onih pripalo, da se volja zaveštaočeva ispuni.

458

Ako je zaveštalac više naslednika naznačio, i imanje svoje njima ostavio, ne rekavši kolika čest kome da pripadne, ili je tek rekao, da budu naslednici svi na jednake delove, pa jedan od njih odbaci, i neće nasledstvo da primi, onda njegov deo prelazi i pripada ostalim naslednicima.

459

Ako li zaveštalac jednog ili više njih naslednika tako naimenuje, da opredeli čest, koja će da im pripadne; a druge opet tako, da ne opredeli čest, pa jedan odbaci, i neće da primi svoj deo, onda njegov deo pripada onima, za koje nije izmeren i opredeljen deo.

460

Ako zaveštalac jednog ili više naslednika naimenuje i odredi svakome poimence, šta koji dobiti ima, pa jedan odbaci, i neće svoj deo da uzme, onda njegov deo neće pripasti ostalima u zaveštanju imenovanim, nego zakonim naslednicima.

461

Ako zaveštalac naslednika tako naimenuje, da na slučaj, ako ovaj ne dođe na nasledstvo da drugi nasledi, i ako ovaj ne nasledi, da na trećega, i tako dalje, pređe, onda će u slučaju naznačenom pravo nasledstva na onog preći koji na red dođe.

462

I ovaj slučaj uzeće se u onom smislu, kako ga zaveštalac naznači.

463

U tom slučaju ide nasledstvo zajedno sa bremenom svojim na drugog naslednika, ako nije upravo izraženo, ili se iz okolnosti videti može, da su bremena samo na jedno izvesno lice ograničena.

464

Ako bi zaveštalac opredelio, da naznačeni mu naslednik po smrti njegovoj dužan bude nasledstvo njegovo na drugo opredeljeno lice preneti, to se samo tako razume, ako bi naslednik onaj umro, ne imajući lične sposobnosti za pravljenje testamenta; n. pr. ako bi umro kao s uma sišavši, besomučan, ili mladoletan, ili bi premda sposoban, umro bez testamenta i bez zakonog potomstva.

465

Ako bi pak jedan zaveštalac opredelio, da njegovo izvesno imanje n. pr. kuća, njiva, livada, baština i t. d. na više kolena u rodbini njegovoj ostati mora, niti se bez vanredne nužde na drugog preneti može, to će ostati stalno, i prelaziće po opredeljenju njegovom, ili na prvorođenog ili najstarijeg od familije.*)

_________________________

Zakon o razrešenju porodičnih fideikomisa, od 10. jula 1934.

466

Ovo raspoloženje samo će onaj činiti moći, koji je sam ono imanje stekao i sebi pribavio; sledstveno ako bi ko drugi tako isto uredio testamentom, nema sile ni važnosti.

467

Ako zaveštalac naznači da ovako ostavljena zavetina (fideikomis) svagda najbližem u porodici pripadne, onda će se pod tim onaj razumeti, koji bi po zakonom redu nasledstva od muškog potomstva, najbliži bio. A ako bi više njih jednako najbliži bili, onda će se uživanje podeliti.

468

Ako zaveštalac zavetinu ovako naznačenu poreče, i besnažnom učini; i ako u ono vreme, kad je postavio, nije imao muškog zakonog naslednika, pa o njemu nikakva spomena nema, a posle ga dobije, pada zavetina u njegovom imanju; jer prelazi na zakono dete, na koje on onda mislio nije.

469

Kad zaveštalac u svom testamentu, ili dometku jednu ili više stvari poimenice ostavi jednom ili drugom, n. pr. baštinu, kuću, njivu, livadu, pokućstvo, konja, vola, kravu, les, rušadinu, nakit, sersan, oružje, ili ovoliko ili onoliko novaca i t. d. onda se ta stvar smatra kao poklon ili osobita isporuka ili legat.

470

Ako zaveštalac takvu stvar opredeljenu ostavi nasledniku svom naznačenom, onda naslednik preko svoga naslednog dela dobija i naznačenu stvar.

471

Ako li zaveštalac takvu stvar ostavi drugom kom, koji nije naslednik, onda će naslednik dužan biti iz nasleđenoga imanja kao osobitu isporuku isporučiti.

O isporučenju pak isporuka ovih ima se primetiti: da se ono iz posmrtnog imanja, ili iz dotičnog dela istoga, dotle udejstvovati ne može, dok se god nalazilo bude lica, kojima iz istog imanja uopšte, ili iz dotičnog dela istoga, uživljenje zakonom pristoji.*)

_________________________

Dopuna od 2. marta 1855.

472

Ako zaveštalac naznači više njih naslednika, pa sve svoje imanje ostavi njima, opredelivši da na ravne delove podele, pa posle izbroji poimenice, i svakom osobiti deo naznači, onda s tim zaveštalac odredio je i način, kako da se podele, i premda je poimenice naznačio, opet smatra se kao nasledstvo, a ne kao poklon, ili isporuka (legat); jer je tako njegova volja.

473

Ako je naslednik ili isporukoprimac (legator) umro pre zaveštaoca, to ostavljeni deo ne prelazi na njihove naslednike, ako im inače to pravo ne pripada.

474

Ako zaveštalac ostavi što kome pod nekim uslovom, pa je onaj uslov takav da se ne razume, ili ga nije moguće ispuniti, ili je bezakon, ili sraman i nedozvoljen, onda se smatra kao da ga i nema, pa se i ne uzima na um; no naredba stoji u sili i važnosti.

475

Stvar, koju zaveštalac ostavlja, valja tačno u onom smislu uzeti, u kom je zaveštalac uzeti morao.

Tako ako ostavi sve miljkove svoje kome, razumeju se sva nepokretna njegova dobra po prirodi, kao kuća, staje, vodenice potočnjače, koje nisu na splavovima (osim dunavske, savske, moravske i drinske), dućani (bez espapa), bašče, vinogradi, voćnjaci, njive, livade, prazna mesta za kuće i dućane, i svaka druga zemlja.

Pod baštinom razumeće se njiva, livada, voćnjak, bašča (koja nije s kućom skopčana), vinograd i sve ograde i zgrade ovima pripadajuće.

Pod kućom podrazumevaju se zdanja za obitavanje sa svim zgradama oko kuće, ogradom i baščom uz kuću. A ne razumeju se, niti kući prinadleže dućani ocepljeni od kuće, ili koji se odeljeno držati mogu, ili nisu pod jednim istim krovom s kućom.

Pod pokućstvom razumeva se sve, što god kućnoj potrebi prinadleži, kao: kućno posuđe, kućni i sobni nameštaj, prostirači i pokrivači. Kazan, ratilo ili les, sudovi vinogradima i voćnjacima prinadležeći, alat (kao sikira, motika, bradva, testera, keser, burgija i rendeta), nakit i gotovi novci, obligacije, ruho ili haljine, košulje ili preobuka, platno ili postava i bez, rušadina (veš), oružje, sersan konjski, kola, hrana, vino, rakija, seno i sva ostala hrana i pića, kao i espap i što trgovini prinadleži, pod pokućstvom ne razumeva se, no svako o sebi ide.

GLAVA XII

O TOME KAKO ZAVEŠTALAC SVOJIM IMANjEM RASPOLAGATI MOŽE

476

Sve imanje, bilo ono od predaka nasleđeno ili pribavljeno i stečeno, smatra se kao sopstvenost, s kojom svaki raspolagati može po svojoj volji.

_________________________

K ovom paragrafu i članu 447 pripada ova Uredba, koja opredeljava kako arhijereji mogu sa svojim imanjem raspolagati na slučaj smrti:

Kako se osetila potreba za pravilo, po kom bi arhijereji našeg otečestva koliko su oni i na kakav način vlasni svojim imanjem na slučaj smrti poslednjom voljom ili testamentom raspolagati, i u kom bi nadležne vlasti propis našle, kako će mase onih arhijereja, koji bi se bez testamenta prestavili, raspraviti i srediti: tako je na učinjeno o ovom predmetu predstavljanje od strane više duhovne vlasti i od Popečiteljstva Prosveštenija sledujuće opredeljeno:

I Odnosno mase arhijereja, koji je umro bez testamenta.

1. Da se sve pokretne stvari, koje su od pokojnika nabavljene, priberu i popišu, pa od istih da se samo one za Episkopiju zadrže, kojima će se popuniti moći one takve stvari, koje je on zatekao u Episkopiji, pa koje su se za života njegovog sasvim iskvarile ili kojih je nestalo, a ostalo sve pokretno imanje pokojnikovo da se rasporeda.

2. Svaki prinovak, koji je pokojnik na nepokretnom Episkopiji i pre prinadležećem dobru načinio, kao i ono, što je on k tom dobru dokupio ili pribavio, ostaje s ovim dobrom u prinadležnost iste Episkopije; ostalo pak nepokretno imanje njegovo da se proda i u masu preobrati.

3. Okrut Arhijerejski, prinadležeći k njemu krst i knjige, koje služe Episkopu za njegovo činodejstvovanje, ostaju Episkopiji; a druge knjige pripadaju takođe ovoj za njenu biblioteku.

4. Što se od pomenutih pokretnih stvari i nepokretnosti (1 i 2) javnom prodajom u novac učini, i što se u novcu od gotovosti i na dugu posle pokojnika nađe, to je njegova masa.

5. Od ove mase najpre se odvoji, što se za potrebe pokojnikovog pogreba nije isplatilo; za tim da se namire njegovi neisplaćeni služitelji i oni, kojima je on što dužan ostao, i najposle da se sve ono, što se od starog domaćeg pribora, koji je on u Episkopiji zatekao, i primio, za života njegovog po sve iskvarilo ili čega je nestalo dopuni, ako se to onim stvarima, koje je on nabavio, nije moglo učiniti (1).

Zaostavša pak masa da se na tri jednake časti podeli; pa jedna da se preda višoj duhovnoj vlasti, da se ona na crkve i monastire raspoloži, druga da glavnom fondu školskom pripadne, a treća da se rodbini pokojnika po zakonu izda; no ako ovake rodbine ne bi bilo, onda da se i ta treća čest, kao i ove prve dve, na crkve i na školski fond raspoloži.

II O tom, kako će arhijerej svojim imanjem testamentalno moći raspolagati.

6. Arhijerej samo ono imanje za svoje smatrati i držati može, što je on sam stekao i nabavio, i od toga ono, što Episkopiji ne pripada (1 i 2).

7. I od takvog svog imanja može Arhijerej testamentom zaveštati jednu trećinu kome i kako god hoće, a druge dve trećine dužan je ostaviti na crkve, na manastire, na učilišta, na sirotinju i na sirotinjska zavedenja; no koliko će i kako će što on otuda na sva bogougodna i opštepolezna zavedenja ostaviti, u tom se njegova volja ne ograničava.

(Uredba od 10. maja 1847. V No 624 Zbornik IV strana 22).

Vidi, dalje, zakonodavno rešenje od 2. oktobra 1852. V No 497 Zbornik VII strana 143, koje glasi:

„Da Sultanski Nišani Iftikari po smrti Arhijereja pripadnu dotičnoj Episkopiji, i da se u istoj u naturi na sohranenje ostave, zajedno sa dotičnim carskim beratima, i to k predupređenju svakog mogućnog u ovom predmetu zapletenja da bude bez ikakve naknade iz onih česti, na koje se Arhijerejsko posmrtno imanje po Uredbi od 10. maja 1847. V No 624 – S No 230 deliti ima. Ova naredba imaće se i na ostale darove carske prostreti, koje bi koji Arhijerej kao ukrašenje – dekoraciju budi od koga cara ili vladatelja polučiti udostojio se.“

Vidi i zakonodavno rešenje od 9. maja 1849. V No 393 Zbornik V strana 23, o tome, da imanje, koje po smrti jeromonaha ostane, pripada, po kanoničnim pravilima manastiru, a da srodnici u manastiru živećih jeromonaha ne mogu ništa naslediti posle njih, osim ono, o čemu bi ovaki jeromonah sopstvenom voljom, pre stupljenja u manastir, raspoloženje učinio. Pitanja pak o nasledstvu u manastiru umrlih jeromonaha, podleži duhovnom, a ne građanskom sudu.

477

Samo zakoni deo na slučaj smrti mora ostati zakonoj deci kako muškoj, ako ih ima, tako i ženskoj, ako muške nema, nevredim, koji se sastoji u polovini dela onoga, koji bi im po zakonu pripao, kad zaveštaočeva raspoloženja ne bi bilo.

478

Premda zakon u nasledstvu muškoj deci prvenstvo daje nad ženskom, opet je otac vlastan (ili mati o svom imanju), zaveštanjem između dece svoje raspoloženje učiniti, kakvo hoće, i tako i žensku decu ili izravnati sa muškom, ili im osobiti deo ostaviti koje mora ostati snažno niti narušenje zakonoga dela u tom slučaju mesta imati može.

479

I tako zakoni deo narušio bi se onda, kad bi zaveštalac polovinu zakonoga nasledstva na korist drugoga koga, a ne ženske dece, okrnjio.

480

Zaveštalac bez osobitih zakonom opredeljenih uzroka dete svoje muško, ili ako ovoga ne bi bilo, ni žensko, iz zakonoga dela isključiti ne može. Uzroci su pak takvi samo sledujući:

1) ako dete ostavi svoj pravoslavni hrišćanski zakon;

2) ako je dete oca u bedi i nevolji bez pomoći ostavilo;

3) ako se na aranje i krađu i druga zločinstva dalo;

4) ako se bludnom i raskošnom životu predalo i opomenuto nije htelo odustati od toga.

481

Ostali po redu zakonom naznačeni naslednici nemaju prava na zakoni deo, i zato nije ni zaveštalac spram ovih dužan nevredimost takvoga nabljudavati, niti uzroke kakve isključenja iz nasledstva navoditi.

482

Koji bi mislio, da mu je zaveštalac sa poslednjom naredbom nepravdu ili uštrb protiv zakona učinio, onaj za 8 dana posle saopštena njemu testamenta treba protiv toga da se izjasni, a najdalje za pola godine da svoje dokaze sudu predloži; inače ostaje naredba po testamentu stalna.*)

_________________________

Uredba o ubrzanju rada kod sudskih i islednih vlasti, član 59:

Ko bi mislio, da mu je zaveštalac poslednjom naredbom nepravdu ili uštrb protiv zakona učinio, on treba za osam dana posle svršenog mu saopštenja testamenta da se protivu istog izjasni kod sudije za nesporna dela, jer u protivnom ostaje stalna naredba po testamentu.

483

Ako su svi oni, kojih se stvar tiče, sa naredbom zaveštaoca zadovoljni, onda testament ostaje u važnosti, baš i da nije po propisanim pravilima sačinjen, ili da bi baš i preko vlasti svoje zaveštalac zamašio.

484

Za mladoletne izjasniće se tutor i mati, za odsustvujuće, ili s uma sišavše, i druge, koji svoje volje izjasniti ne mogu, izjasniće se osobiti od suda naređeni zastupnik ili branilac.

GLAVA XIII

O POPISU ZAOSTAVŠEGA IMANjA

485

Niko ne mora nasledstvo primiti ili zauzeti bez popisa sudskog, a ako primi, sam sebi sledstva nek pripiše.

486

Sud nadležni, od preživelog supružnika ili od naslednika, ili tutora i drugih lica, kojih se tiče, pozvan, odmah k popisu dobara zaostavših da ima nadležnim putem i načinom pristupiti.

487

Nepozvan sud da se u popise imanja ne meša, osim slučaja gde deca mladoletna bez oca i matere i bez svakoga starešine ostanu.

488

Ako punoletni naslednik nasledstvo bez popisa svojevoljno primi, onda on bez svakoga izuzeća i izgovora sve dugove i terete umrlog nositi mora, ne smatrajući, zaleže li imanje umrloga, ili ne; gde u slučaju popisa samo je na toliko obavezan, koliko po popisu imanje umrloga zaleže.

489

Ko bi naročito što god od zaostavšeg imanja zatajio, ako je naslednik ili učesnik, gubi pravo na zatajano dobro i ono pripada isključivo ostalim naslednicima. Ako li nije učesnik u onome, što je zatajio, onaj će se smatrati i suditi, kao i drugi kradljivac.

490

Budući da svi dugovi umrloga na njegovom imanju leže, i otuda se isplatiti moraju, zato će se onda tek pravo imanje umrloga imati, kad se svi dugovi odbiju, i upravo isplate.

491

Naslednik ili izvršilac zaveštanja može zahtevati da se opredeli jedno ročište, i da se na to raspis učini, i u tom svi zajmodavci zaveštaočevi pozovu, da se imaju sa dugovima na rok javiti, i svoja prava dokazati, inače da gube svoje pravo, ako bi drugi iscrpli zaostavše imanje; osim ako nemaju osobitu zalogu za svoju sigurnost.

GLAVA XIV

O DEOBI

492

Naslednicima stajaće na volji, ili podeliti se, ili u zajednini nepodeljeni zaostati.

493

Ako punoletni naslednici sa mladoletnima u zajednini zaostanu, onda su dužni, ili njihov deo s odobrenjem suda osigurati i do punoletnosti njihove kao dobre starešine sačuvati, i mladoletnike sadržavati, ili po prirodi zadružne smese u svemu priplodu i dobitku na ravne delove po razmeru prava i dela njihova i njih učesnicima učiniti.*)

_________________________

U slučaju, gde se naslednici i uživaoci od prihoda zaostavšeg im posmrtnog imanja ne bi mogli izdržavati, a našao bi se ko, ko bi ih primio, da ih podiže i izdržava do punoletstva njinog, ili odnosno do udaje, pod tim, da mu se od posmrtnog imanja, kojim bi rukovao, jedna čast otuđi, i njemu ustupi, sudovi ovako otuđenje i ustupanje srazmerne česti posmrtnog imanja hranitelju maloletne dece odobravati mogu, no svagda samo onda, kad im to predlože tutori iste dece s obavezom, da će se i on tome starati, da hranitelj prema ovima primljenu na sebe dužnost ispunjava, a pored toga, da će za imanje, koje deci, kao naslednicima, preostaje, oni jemstvovati i čuvati, da ga hranitelj ne upropasti.

Zakonodavno rešenje od 17. jula 1851. No 487 Zbornik VI strana 37.

494

Ovo jedinstvo života i imanja ako se osniva na ugovoru, prinadležaće od česti k smesništvu imanja ili ortakluka, od česti pak k odnošajima zadruge, i po tome će se meriti i suditi.

495

Ovo jedinstvo ne može se držati na štetu trećega. I u tom stanju dužni su zajedničari u svima odnošenjima, koja se samo strogo lica ne tiču, jedan za sve i svi za jednoga odgovarati.

496

Naslednici kako se svi slože mogu deliti se ili sami među sobom, ili pred prizvanim odabranim ljudima, ili pred svojim sudom ili sudijom.

497

Najpre će se istaviti, ako je žena muža preživela, njen miraz, i pisani dar, ako ga ima, za nju.

498

Posle će se popisano pokretno i nepokretno zaostavše po umrlome imanje tako na ravne česti podeliti, kako će svakome od naznačenih učestvujućih naslednika jednak deo, kako u pokretnima tako i nepokretnima, i ostalim pravima, pripasti.

499

Ako je stvar jedna takva, koja se sama sobom (u naturi) zgodno podeliti ne da, onda će se ili proceniti, pa će stvar jedan zadržati, ako se ostali saglase, i ove procenom isplatiti; ako li se ne saglase, a ono stvar prodati i novac podeliti.

500

Pokloni za života od oca ili matere detetu jednom učinjeni, kao sinu u trgovinu njegovu, zanat, ili drugu kakvu radnju ili kćeri u miraz ili svadbarinu, treba da se pri deobi uzmu u račun, ako nisu roditelji naročito izjasnili se, da se ovi u račun ne uzmu. No plodovi i hasna od takvoga poklona pripada svagda daroprimcu, i ne ulaze nikada u račun.

501

Troškovi na hranu, odelo, vaspitanje učinjeni ne treba nikako u račun da uđu. No ocu i materi, koji su te troškove činili, od volje je, raspoloženje učiniti i takvo, da se i to u prizrenje uzme, i ostalima u toliko naknada učini; ali roditelji treba to brojem da naznače, koliko je.

502

Za mladoletnika mora pri deobi biti tutor njegov, a za otsustvujućeg mora biti zastupnik ili branitelj od suda opredeljeni.

503

Po učinjenoj deobi svaki ima pravo svoj deo zauzeti, i njim upravljati i po svojoj volji raspolagati.

504

Za tvrđu prava deobnoga dela svaki jedan za drugoga dobar stajati, odgovarati, i u slučaju uštrba naknadu drugom učiniti mora.

505

Koji bi mislio, da mu je deobom tom nepravda i uštrb učinjen, onaj se može na sud obratiti za jednu godinu i dan, i zahtevati, da se deoba ispravi. Ako je koji međutim svoj deo obnovio i znatno poboljšao, to će on samo prvašnju vrednost u deobi dati dužan biti.

506

Prođe li godina i dan, ili onaj, koji novu deobu zahteva, ne bi dovoljno nepravdu dokazao, onda prestaje svaki govor i deoba ostaje stalna.

GLAVA XV

O NASLEDNIM PRAVIMA I ODNOSIMA U ZADRUZI

507

Zadruga je onde, gde je smesa zajedničkog života i imanja svezom srodstva ili usvojenjem po prirodi osnovana i utvrđena.

Zadruga zove se i kuća ili kuća zadružna za razliku od inokosne.

508

Što je god imanja i dobara u zadruzi, nije jednoga no sviju, i što god koji u zadruzi pribavi, nije sebi no svima je pribavio.

509

Stvari neke, koje na potrebu i poslugu jednome isključivo služe, prinadleže isključivo onome. Za takvo drži se ruho ili odelo, nakit ženski, prostirka sopstvena, preobuka, sukno, rušadina, platno ili postava ili bez.

510

O zadružnom dobru bez saglasija sviju punoletnih i oženjenih muških glava jedan ili drugi nije vlastan raspolagati, kao ni prodati ili zadužiti. I sam starešina samo može upravljati čeljad domaću, i za kuću poradi radnje i uživanja naredbe činiti, ali otuđiti što ili zadužiti sam svojevoljno ne može; no ako baš on što svrši, pa za godinu dana od vremena, kad su drugi doznali, oni ne protivslove ni na sudu ni van suda, ono ostaje stalno i neporečeno, kao da je s početka sviju volja bila.

511

Što je ko u zadruzi živeći, no od zadruge udaljen svojim trudom ili srećom i slučajem sebi pribavio, ono će ostati njegovo samo, ako se on samo s tim zadovolji, a od svog smesničkog dela odstupi.*)

_________________________

Zadrugar, koji je u zadruzi živeći, no od zadruge udaljen, svojim trudom, ili srećom i slučajem što sebi pribavio, nikako ne može izgubiti pravo na smesnički deo, koji je kao glavno njegovo u zadružnom imanju ostao, počem je ovo prava njegova sopstvenost, pa ni zakonodavac nije mogao, niti je hteo, takvoga zadrugara lišiti ove njegove sposobnosti, nego je samo hteo, da u takvom slučaju, kad jedan zadrugar, ono, što je on osim zadruge pribavio, za sebe zadržava, i ostali zadrugari, njega isključujući, koji su pri zadružnom dobru ostali i oko istoga radili; da zadrže sav priplod, koji je međutim, dokle je onaj odsustvovao i za sebe pribavljao, dobiven. Tim načinom smisao višerečenog 511 po duhu zakona za prinovak samo od zadružnog imanja odnoseći, a ne i na deo glavnoga, koji zadrugaru kao njegova sopstvenost pripada, kao što je i u 513 jasno kazano, šta zadrugar, koji je samovoljno zadružnu kuću ostavio gubi, predpomenuti 511 je jasnije ovako se ima razumeti:

Što je ko u zadruzi živeći, no od zadruge udaljen, svojim trudom ili srećom i slučajem sebi pribavio, ono će ostati njegovo samo, ako se on samo tim, kao svojim tecivom zadovolji, a od smesničkog dela u prinovku, koji je za to vreme, dokle je on odsustvovao, na zadružnom imanju dobiven, odstupi (Zakonodavno tumačenje od 7. februara 1847. V No 1787. Zbornik IV strana 5).

512

Koji se odeli, i svoj deo uzme, pa na svoju ruku raditi počne, onaj ako u zajednini ostane, za sebe smatra, i nema nikakva prava na dobro zadružno, kao ni na dobitak ili plodove smesničkog dobra; ako nisu pri deobi drugojačije ugovorili, koje im na volji stoji; i onda će se vladati po ugovoru.

513

Onaj koji bi samovoljno bez saglasija zadružnog kuću ostavio, i za godinu dana povratio se i kuću potpomogao ne bi, gubi pravo na sav priplod za vreme odsustva dobiven, a i štetu za to vreme dogodivšu se dužan je nositi, niti će kuća za to odgovarati.

514

Koji bi zadrugar mesto pomoći štetu ili dug protiv volje zadruge činio, onoga imaju pravo ostali od sebe ocepiti, davši mu njegov deo po proceni veštaka, ili ako im je volja i u naturi.

515

Zadrugar u smesi živeći samo svoj deo zadužiti može; i zajmodavci, koji su jednom bez znanja družine zajam činili, samo se iz njegovog dela namiriti mogu; a na druge delove prava nemaju, osim ako dokažu, da je taj zajam u kuću unesen, da su svi za to znali, i da su skupa uživali i trošili.

516

Smrt starešine, ili koga drugog iz zadruge, stanje i odnošaj zadruge i smesništva imanja ne menja. Sve ostaje po starom.

517

Deca muška u zadruzi živeća posle navršene 15 godine dobijaju ravan deo sa ostalim punoletnim i oženjenim zadrugarima u svemu prinovku i priplodu od onoga vremena; razumevaju se naravno ona, koja su u kući bila i pripomagala.

518

Deca muška pre navršene 15 godine nemaju osobita dela, no zauzimaju mesto i prava svoga roditelja po opredeljenju opštem.

519

Starešina zadružni je naravni tutor mladoletne zaostavše dece. On je dužan njih sa saglasijem matere upućivati i nastavljati, da dobri, pošteni i radni, pa otečestvu blagopotrebni ljudi budu.

520

Dokle god jedne punoletne ili oženjene glave u zadruzi ima, i niko od zaostavših ne ište da se popis čini, sud popisa činiti neće. Samo na zahtevanje preživelih popisaće sud svojim putem imanje, pa po potrebi ili će deo mladoletnika istaviti, i pod sudsku upravu uzeti, ili će popisavši ga sa popisom i opet zadružnom rukovodstvu predati. No kako je deo mladoletnika po popisu naznačen, i istavljen, odmah je i deoba učinjena, i mladoletnima njihov deo pripada, pa ostala deca u zadruzi, ili ne ostala.

521

Na slučaj smrti svaki u zadruzi, koji ličnu sposobnost ima, o svome delu raspolagati može, u toliko, u koliko se deo ne premaša; i ako je koji tako raspoložio, onda se popis učiniti mora, da se deo umrloga istavi, ako to između zadrugara za života nije učinjeno i naznačeno.

522

Sve što kome u zadružnoj smesi prinadleži, bilo glavno, bilo priplođeno, ponovljeno ili stečeno, smatra se kao sopstvenost, po kojoj se pravo raspolaganja meri i ograničava prema svima u zadruzi živećima zakonim naslednicima.

523

Žena udovica posle muža u zadruzi zaostavša, bila sa decom ili bez dece, zadržava pravo uživanja na delu svoga muža u zadruzi i smesi zaostavšem. No i ona je dužna po mogućstvu zadruzi pripomagati.*)

_________________________

Kako 523 glasi, da žena udovica posle smrti muža u zadruzi zaostavši, bila ona sa decom, ili bez dece, zadržava pravo uživanja na delu svoga muža u zadruzi i smesi zaostavšem, to se razume, da ni ovakva žena udovica, kojoj u zadruzi dete umre, ne može deo ovog u istoj zadruzi ni u kakvom slučaju naslediti, nego i njoj ostaje samo pravo uživanja do smrti ili preudaje, po glasu postojećih pravila o ženskinjama u zadruzi. (Zakonodavno tumačenje od 28. juna 1849. V No 1147 Zbornik V strana 49).

524

Osim toga što je zadruga dužna ženu udovicu sadržavati, i njoj uživanje pristojno davati, ona zadržava preko svog miraza sve ono, što je samo na potrebu njenu i njenoga muža ili dece služilo, kao svoje sopstveno, koje, i ako se preuda, sa sobom odnosi; no dečije ostaje deci.

525

Udovica ako se preuda, ili roditeljima svojima vrati, da dobije pristojno snabdenje radi udomljenja po postojećem običaju. I to joj služi za opremu.

526

Prava i obaveze zadrugara jednake su bili srodni, bili usvojeni sa opštim saglasijem.

527

U slučaju nasledstva i deobe u zadruzi valja postupati po opštem propisu nasledstva i deobe.

528

Srodstvo u zadruzi pri nasledstvu ima prvenstvo nad srodstvom izvan zadruge, ma ovo bilo i u bližem stepenu. I samo usvojenje dostovernim načinom i sa opštim saglasijem zadruge učinjeno isključava i samo srodstvo po krvi izvan zadruge. No deca mladoletna, ako bi za materom iz zadruge otišla, zadržavaju svoje prvenstvo i izvan zadruge. Također i u slučaju ropstva ili sužanjstva ili druge podobne nužde i opasnosti, ili službe otačestvene ostaje pravo srodstva pri nasledstvu i izvan zadruge nevredimo.*)

_________________________

Budući da 507 zakonika Građanskog jasno kaže, da je zadruga onde, gde je smesa zajedničkog života i imanja „svezom srodstva“ ili zakonim usvojenjem osnovana i utvrđena, a ovo srodstvo nikako drugo, naročito kad je pitanje o nasledstvu ne može biti, nego ono „po krvi“ shodno 395 istog Zakonika, to i 528 ovoga svagda tako razumeti treba, da samo srodstvo po krvi u zadruzi pri nasledstvu ima prvenstvo nad srodstvom, naravno opet takvim izvan zadruge, pa makar ovo bilo i u bližem stepenu.

Po ovom dakle onde nije prava zadruga, gde zajednički život onih lica, koja je sačinjavaju, nije, kao što zakon opredeljava, svezom srodstva osnovan i utvrđen, t. j. gde ova lica nisu između sebe po krvi ili barem građanski (civilno) srodna, nego je onde zajednica osnovana smesom imanja i zadružnog truda i života, ili sveopšti ortakluk bez naročitog ugovora, o kom se sledstveno ima suditi po naredbama glave XXVII česti druge zakonika Građanskog.

Sledstveno, u svakoj onoj zajednici, gde je samo smesa imanja i života, a između lica, koja su je sačinjavala, nije postojala sveza srodstva po glasu 507 Građanskog zakonika, kad god nastupi slučaj nasleđenja imanja iz nje, svagda isključavaju zakoni srodnici svako nesrodno u zajednici živeće lice, pa dakle, ako bi ovo i pastorak bilo, a po tome se tu, kao što je Popečiteljstvo Pravosudija po duhu navedenog 507 u predstavci svojoj 3. jula, prošle godine, A No 4193 Savetu predložilo, po opštim naredbama nasledstva izloženim u glavi IX, česti druge, zakonika Građanskog postupiti ima.

(Zakonsko rešenje od 22. maja 1852. V No 625 Zbornik VI strana 103).

529

Devojke u zadruzi zaostavše, kuća zadružna da ima sadržavati i u svoje vreme pristojno udati, po postojećem običaju.

Ženska deca umrloga u zadruzi, kad ovaj ne ostavi po sebi muške dece, imaju pravo nasledstva na deo zadružnog imanja svog oca; no to im imanje, ukoliko se ono u zemljama i u opšte u nepokretnostima sastoji, može zadruga po proceni veštaka novcem isplatiti.*)

_________________________

Dopuna od 28. novembra 1859.

GLAVA XVI

O NASLEDSTVU U NEDOSTATKU NAREDBE ZAKONSKE I ZAKONSKIH NASLEDNIKA

530

U slučaju ako naslednika nikakvog ni po ugovoru ni po zaveštanju ne bi bilo, onda zaostavše imanje pripada državi, i to kako nepokretno tako i pokretno kasi praviteljstvenoj.

ODELjAK DRUGI

GLAVA XVII

O UGOVORIMA UOPŠTE

531

Ugovor je zaključen onda, kad jedna strana što obeća, a druga to primi, ili se izjasni da prima.

532

Obećanje ovo i primanje može se učiniti ne samo rečima, nego i drugim zgodnim znacima, a i samim delom, koje volju prokazuje.

533

Koji su razuma lišeni, ne mogu ugovora činiti, to jest niti mogu obećati niti primiti. Ovima je pobodno i dete mlađe od 7 godina. Oni pak, koji od oca, tutora ili staratelja zavise, ne mogu ništa obećati, ali ako što na korist svoju prime, ono stoji.

534

Kako da se ugovori zaključe sa zadrugom ili sa opštinom, to će se iz njihovog postojećeg ustrojstva i prirode videti.

535

Za ugovore sa zločincem činjene, i njihovu važnost opredeliće zakoni kazneni.

536

Ugovor valja da bude jasan i razumljiv, i opredeljen.

537

Pri ugovoru strašenje, laž, prevara i obmana upotrebljena nikome ne pomaže, no šta više odmaže. Takav ugovor ne samo ne stoji, no i naknada oštećenom tim načinom pripada.

538

Ugovor se može samo o onim stvarima učiniti, koje među ljudima prolaze, i koje su moguće i dozvoljene.

539

Naročito zakon zabranjuje i uništava ugovore sledeće:

1) Ugovor za trud pri kakvoj prosidbi devojke i bračnoj pogodbi.

2) Ugovor lekara ili vidača sa bolesnikom, što će se lečenja bolesti kakve primiti.

3) Ugovor, koji bi pravozastupnik parnicu poverenu prekupio opredeljenom nekom cenom.

4) Ugovor, kojim bi ka nasledstvo ili isporuku (legat) još za života onoga, od koga bi mu pripalo, prodao.

540

Ugovor jedanput zaključen ima jednaku silu i važnost, bio usmeno ili pismeno, bio pred sudom ili van suda, pred svedocima ili bez njih učinjen.

541

No ako se ugovarajuća lica naročito na pismeni ugovor slože, onda se samo sa potpisom kao zaključen smatra.

542

Koji pisati ne zna, mora svoje ime od drugoga potpisati dati; sam pak ili krst staviti, ili pečat svoj udariti, koje će dva svedoka posvedočiti, da je s njegovom voljom ugovor zaključen i potpisan.

543

Gde dva ili više njih u smesi imanja žive, pa ugovor kakvi u smesi učine, to jest ili što obećaju ili što primaju, onda se po osnovima smese prava i obaveze uzajamne suditi moraju.

544

Kome se obveže samo jedan deo smesničke stvari, onaj nema pravo na celo; niti može od drugog zahtevati, osim onoga koji se obavezao.

545

Ako li su dva ili više njih na celu stvar obavezali se, onda je dužan jedan za sve i svi za jednoga celu stvar dati.*)

_________________________

Kao što 547 Građanskog zakonika propisuje, da se svaki ugovor onako mora ispuniti, kao što on glasi, tako je ovo isto pravilo i pre izdanog Građanskog zakonika po samoj prirodnoj pravici postojalo; ono dakle ni pre Zakonika nije dozvoljavalo od koga drukčije i strožije ispunjenje ugovora zahtevati, nego što se on ugovorom obavezao, a tim se manje dozvoljava sad to, od kako je položni zakon isto pravilo izrečno propisao. Sledstveno kao što do Zakonika, ako su se više njih na što obavezali i potpisali, samo je u onom slučaju moglo se ispunjenje obaveze od jednog samoga iskazati i dobiti, ako je u obavezi stojao i taj uslov, da su obavezni svi za jednoga i jedan za sve, a inače je to ispunjenje od sviju njih, koji su se na takvo obavezali, tražiti trebalo, i svaki između njih po smesništvu srazmerno morao priteći na ispunjenje društvene obaveze; tako to i sada od kako je Zakonik izašao, po istoga više navedenim 547 i 831 postoji i nabljudavati se mora u svim do Zakonika primljenim obavezama, kao god i u onima, koje su nastupile posle Zakonika.

No budući da oni, koji su se zajedno obavezali na štogod, svi za savršeno ispunjenje toga jemstvuju, kao što je u 750 Zakonika izjašnjeno, to sleduje da se nikoji pojedini između njih samim tim, što bi on srazmerni svoj deo društvene obaveze ispunio, cele svoje obaveze još ne oslobođava, nego i za ostale delove, dokle svi ispunjeni ne budu, obavezan ostaje kao jemac, koji po 829, za druga svoga kao pravoga dužnika mora čest obaveze ispuniti, no tek onda, kad se pokaže, da ovaj sam nije to u stanju učiniti.

Po ovome da se ne bi kasa državna kakvoj opasnosti izlagala odnosno takvih svojih potraživanja, za koja su više njih, ali ne solidarno, njoj obavezali se, nadleži u svakom slučaju protivu sviju njih zajedno i jednako, kao što su se oni obavezali, sva zakonom propisana sredstva upotrebiti kako za obezbeđenje, tako i za svaku naplatu, pa ako izvršenjem presude ne bi se od koga između njih moglo ispunjenje obaveze u koliko na njega kao smesnika spada, dobiti, onda da se ovo od ostalih obavezanih drugova ili ortaka dopuni. (Zakonsko rešenje od 7. oktobra 1864. V No 1312 Zbornik III strana 140).

546

Ako bi pri ugovoru osobiti uslovi stavljeni bili, oni se moraju razumno u prizrenje uzeti.

547

Svi ugovori valja da se u ono vreme, na onom mestu, i na onaj način izvrše, kao što koji ugovor glasi. Kad se pitanje u vremenu rodi, onda se po zakonu uzimaju 24 sata za jedan dan, 30 dana za jedan mesec i 365 dana za jednu godinu.

548

Kad mesto, gde da se ugovor izvrši, nije naročito naznačeno, onda to treba po prirodi posla suditi i opredeliti. Ako to ne bi moguće bilo, onda će se stvari nepokretne na ovom mestu, gde leže, a stvari pokretne na onom mestu predati, gde je obećanje učinjeno. Kad se pitanje rodi o meri, vagi i novcu, onda se na ono mesto gleda, gde se stvar predaje.

549

Kad ko što obeća ili se na što obveže, pa se to na više načina ispuniti može, onda onome, koji se obavezao, stoji na volji, gde hoće da obećanje ispuni; ali počem je jedanput mesto opredelio ne može više promeniti, niti od toga odustati.

550

Ako se pri zaključenju ugovora za znak tvrđe ugovora i za sigurnost izvršenja kapara da, pa se krivicom jedne strane ugovarajuće ugovor ne bi ispunio, onda nevina strana može zadržati kaparu, ili ako je ova dala kaparu, ima pravo po svojoj volji iskati, ili da kriva strana kaparu udvojenu vrati; ili voli, da se izvrši ugovor, ili, ako te ne može biti, naknadu da učini.

551

Ako se ugovor zaključi na odustanicu, ili pišmanluk, to jest, ako se opredeli nešto, koje onaj platiti ima, koji bi pre izvršenja odustao od ugovora, t. j. koji bi se popišmanio, onda takav mora ili držati ugovor, ili pišmanluk platiti.

552

Svaki ugovor, i iz njega proističuća prava i obaveze prelaze i na naslednike, osim slučaja, ako ne bi ista za lične odnose i sposobnosti vezana bila; ili ako inače nisu naslednici naročito ugovorom ili zakonom izuzeti.

553

Ako jedna strana zaključeni ugovor istina ispuni, ali ne sasvim onako, kao što ugovor glasi, ili ne u određeno vreme, ili ne na svom mestu, i urečenim načinom; onda druga strana nema prava zato odustati od ugovora, nego ima pravo zahtevati, da se tačno ugovor ispuni, i za oštećenje naknada učiniti.

554

Kad ko ugovor zaključi takvim načinom, da stvar na drugoga prenese, tako da mu se zato naplata učini, onda on naravno svagda i jemstvuje i dobar stoji, ako se i ne izrazi, za sva ona svojstva, koja su kod one stvari ugovorena, ili koja se obično kod nje pretpostavljaju, da se po svojoj prirodi i po smislu ugovora ona upotrebiti može.

555

Koji bi dakle ugovor kakvi učinio, pa bi stvari jednoj, koju na drugoga prenaša, takva svojstva pripisivao, kakvih ona stvar nema, a trebalo bi po prirodi ili po ugovoru da ih ima; ili koji bi osobite nedostatke kod stvari jedne prećutao, i prikrivao; ili koji bi takvu stvar, koje on nema ili sasvim tuđu prodao; ili koji bi lažno izdavao, da je stvar za kakvu potrebu sposobna, a nije, ili da ni običnih nedostataka i bremena nema, navodio; pa bi se protivno pokazalo, onda će takav za to odgovarati, i za štetu, koja bi otuda proizašla, naknadu učiniti.

556

Za nedostatke, koji svakome u oči padaju, nije dužan niko jemstvovati, osim ako je naročito u ugovoru naznačeno, da stvar baš nikakva nedostatka ni bremena nema.

557

Ko tuđu stvar ugovorom na sebe primi, znajući, da je tuđa, onaj nema prava jemstva ili naknade iskati. Razumeva se, da ni onaj, koji se jemstva odriče, nema na to pravo.

558

Ako bi ugovor glasio na stvari đuture ili gomilom, to jest, onako kao što stoje i leže, bez broja, mere i vage da se predadu, onda jemstva i naknade nema, osim osobita slučaja, ako bi se takvi nedostatci i mane otkrile, za koje se ugovorom naročito jemstvuje.

559

Ako pri teretnim ugovorima jedna strana nije primila ni pola obične vrednosti onoga, što je drugoj strani dala, onda oštećena strana ima prava zahtevati da se ugovor raskine i u pređašnje stanje povrati.

No druga strana ima pravo održati ugovor, ako oštećenom dopuni onoliko, koliko do obične cene nedostaje.

Vrednost se uzima ona, koja je bila u vremenu kad je ugovor zaključen.*)

_________________________

Izmena od 5. maja 1864.

560

Ovo sredstvo nema mesta onda, kad se ko naročito toga odrekao, ili mu se stvar osobito omilela, pa je prekoobičnu cenu za nju dao; ali ako se po ugovarajućim licima sudiji daje, da je stvar u pola poklonjena; ili ako se prava cena stvari pronaći ne može; ili ako je stvar putem sudskim prodana.

GLAVA XVIII

O POKLONIMA

561

Poklon biva kad ko dobrovoljno drugome što da, ne ištući niti primajući ikakve za to naplate.

562

Ko ima pravo savršeno i neograničeno sa svojim stvarima raspolagati, onaj samo može poklone činiti.

563

Primiti poklon može svaki, i onaj, koji inače sam drugoga ugovora zaključiti ne može.

564

Ko poklon samo usmeno učini, a stvar ne preda, i na zahtevanje neće da preda, ne može se sudom naterati, da predati mora. Samo sa pismenim dostovernim dokazom može se poklon putem sudskim tražiti.

565

Sa tuđom stvari, bilo pokretnom bilo nepokretnom, ili na štetu trećega poklon se činiti ne može. I ako se učini, pada i uništava se. I po tome neće važiti poklon kojim je okrnjen zakoni deo dece, ili bi bilo okrnjeno uživanje onima, koje je poklonodavac dužan izdržavati, ili bi se njime osujećavala naplata poklonodavčevih poverilaca u vreme poklona. U ovakvom slučaju obdareni vratiće samo onoliko, u koliko se iziskuje da se podmiri okrnjeni zakoni deo dece, ili uživanje onih, kojima to pripada, ili da se podmire oštećeni poverioci. Ako poklonoprimac ne pritežava poklonjenu stvar, ili vrednost te stvari, onda odgovara samo u onom slučaju, ako je u nepoštenoj nameri prestao nju pritežavati.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

566

Ko jedanput poklon učini, ne može više natrag uzeti, osim osobitih slučajeva.

567

Slučaji, zbog kojih darodavac može poklon poreći, jesu sledeći:

1) ako darodavac docnije tako osiromaši, da ni živeti ne može;

2) ako obdareni veliku neblagodarnost spram darodavca pokaže, nanoseći vred njegovom životu, telu, časti, i narušavajući njegovu slobodu i imanje.

568

Poklon na slučaj smrti učinjeni smatra se kao legat ili isporuka, i po tome će se i suditi.

GLAVA XIX

O OSTAVI ILI AMANETU

569

Ostava ili amanet jeste takav ugovor kojim ko tuđu stvar primi tako, da je čuva, i nevredimo natrag vrati.

570

Svaki, koji tuđu stvar kao amanet ili ostavu primi, dužan je istu stvar od svakog kvara ili štete, kao svoju sopstvenu, čuvati.

571

Stvar na ostavu primljenu čuvar nema prava na svoju korist upotrebiti niti uživati, osim slučaja, ako to ostavljač naročito sam dozvoli; no onda prestaje isti ugovor biti amanetom i prelazi u naruč, najam, ili zajam, po razlici stvari i upotrebljenja.

572

Ako je vreme opredeljeno, mora čuvar u to vreme, ako li nije, onda je dužan, kad ostavljač poište, natrag vratiti.

573

Ako nema opredeljenog vremena, niti se po okolnostima vreme opredeliti može, onda i čuvaru stoji na volji, kad hoće ostavu natrag podneti.

574

Obično se samo pokretne stvari na ostavu daju. No biva da se i nepokretne stvari, kao kuća, vodenica, vinograd, njiva, livada i t. d. na čuvanje kome predadu, i onda čuvaru iste dužnosti preostaje, kao i kod pokretnih stvari, ako mu nije još preko toga što više povereno, koje se posle k amanetnim dužnostima dodaje.

575

Čuvar odgovara za svaki kvar ili štetu amanetu pričinjenu. No za slučaj, koji on odvratiti nije mogao, on ne odgovara. Ali i ostavljač dužan je svaki trošak, koji bi čuvar na čuvanje stvari ostavljene imati morao, naknaditi.

576

Ako bi ko stvari pod ključem ili pod pečatom primio, pa bi se pokazalo, da je brava pokvarena, ili pečat narušen, onda, ako se ne zna drukčije šta je unutra bilo, mora čuvar po zakletvi ostavljača naknadu učiniti, ako ne bi inače dokazati mogao, da se narušenje brave ili pečata slučajno dogodilo.

577

Ako je čuvar, sačuvavši tuđu stvar, svoju sopstvenu zato žrtvovao i izgubio, onda on može od ostavljača za to naknadu zahtevati.

578

Nagradu za čuvanje može čuvar samo onda iskati, ako bi takva naročito ugovorena bila, ili bi se takva po okolnostima, ili po poslu i opredeljenju lica podrazumevala.

579

Stvari iz požara, rušenja kakvog zdanja, pohare, ili utopljenja lađe, ili drugog podobnog nesrećnog slučaja spasene, i kome predane, smatraju se kao i drugi amanet, koji je svaki primalac dužan čuvati i natrag vratiti onome, čije su stvari.

580

Također i krčmari, gostioničari (handžije), lađari, vozari ili skeladžije, vozioci (kiridžije) i nosioci, dužni su stvari od putnika njima predane i poverene kao amanet čuvati, i za svaki nebreženjem pričinjeni kvar ili štetu odgovarati i naknadu učiniti.

581

Ako bi se dve strane za jednu stvar prepirale, pa bi ili same ili sud istu stvar kome na čuvanje predao, onda se takvi sudski naznačeni čuvar zove zaptitelj ili sekvester, a stvar takva, koja se pod zaptom nalazi, zove se uzapćena, i smatra se po osnovima izloženim ostave ili amaneta.

GLAVA XX

O NARUČI ILI POSLUZI

582

Naruč ili posluga biva ugovorom takvim, kojim ko nepotrošnu stvar na poslugu uzme, tako, da na opredeljeno vreme bez svake plate ili nagrade natrag vrati.

583

Onaj, koji stvar jednu u naruč ili poslugu uzme, ima pravo istom stvari onako služiti se, kao što to obično biva, ili kao što je ugovorom određeno.

584

Ako je vreme za poslugu opredeljeno, onda se ima stvar na to vreme natrag vratiti; ako li to nije, onda valja gledati na nameru posluge, pa po tome vreme povraćaja opredeliti.

585

Ako se vreme nikako opredeliti ne može, onda ni ovaj posao ne može se smatrati kao pravi ugovor, nego od volje zavise onoga, koji je stvar na poslugu dao, pre ili posle, kad mu se svidi, natrag poiskati.

586

Ako se raspra rodi, pa onaj, koji je dao stvar u naruč, kaže, da je kraće vreme određeno, a onaj, koji je uzeo, kaže, da je duže; onda se ono prvo drži za istinito, ako ovaj protivno ne dokaže.

587

Pre vremena određenoga i posluge uzete ne može se stvar natrag iskati, baš da bi gospodaru samome nužna bila; osim slučaja, ako naročito ugovor tako glasi.

588

Onaj, koji je stvar na poslugu uzeo, može i pre određenoga vremena stvar natrag vratiti; i gospodar je dužan primiti, osim slučaja, ako to njemu na teret ili na štetu biva.

589

Ako onaj, koji stvar u naruč uzme, ne bi stvar onako upotrebio, kao što je ugovoreno, ili bi stvar protiv volje gospodara drugom kome dalje na poslugu dao; onda on ostaje za svaki kvar pod odgovorom, i gospodar može i pre vremena svoju stvar natrag poiskati.

590

I kad bi onaj, koji u naruč jednu stvar uzme, protiv reda i opredeljenja stvar istu upotrebio, dužan je i za slučajnu štetu odgovarati i naknadu učiniti.

591

Kad bi se stvar izgubila, pa docnije našla, ne pripada onome, koji je u naruč uzeo, nego onome, koji je dao, baš da bi onaj naknadu u vrednosti učinio bio; samo ako je ovaj gotov vrednost ovu natrag vratiti.

592

Obične troškove sa poslugom stvari skopčane mora onaj snositi, koji se sa stvari služi. Za vanredne troškove, koje je na sadržanje stvari kao nužne učinio, može naknadu od gospodara stvari iskati, kad njihovu nužnost pokaže.

GLAVA XXI

O ZAJMU

593

Zajam je takav ugovor, kojim se kome stvari potrošne dadu tako, da on vlastan bude po svojoj volji njih upotrebiti, potrošiti i njima raspolagati, no u svoje vreme dužan bude rečene stvari u istom rodu i vrednosti natrag vratiti.

594

Zajam obično se čini u novcu; ali može biti i u drugim potrošnim stvarima. I biva ili na lihvu, t. j. interes ili dobitak, ili bez lihve; na zalogu ili bez zaloge; na jemstvo ili bez jemstva.

595

Zajam može se učiniti pismeno ili usmeno.

596

Onaj koji u zajam daje, zove se zajmodavac ili pozajmilac; onaj koji u zajam uzima zove se zajmoprimac ili dužnik.

597

Zajmodavac ne može iziskivati, da mu dužnik zajam u onom istom rodu novaca vratiti, u kom je primio, osim slučaja ako tako naročito ugovor glasi, i dužnik se na to podvezao.

598

Ako bi se međutim zakonom promena u novcu učinila, tako, da se unutrašnja vrednost ne promeni, onda će zajmodavac primiti u onoj struci, u kojoj je dao, n. pr. ako je dao 100 dukata, on će toliko dukata i primiti, ako je dao 200 talira on će toliko talira i primiti, ako je dao 1000 groša, on će toliko groša i primiti; ako li međutim vrednost unutrašnja spadne, ili se digne, onda će se zajam po onoj vrednosti vratiti, koja je u vreme zajma bila, ako naročito ugovor na izvesnu felu novaca ne glasi; n. pr. ako se ne naznači: dajem 100 dukata cesarskih u zlatu tako, da mi se 100 dukata cesarskih natrag vrati.

599

Ko uzme u zajam saliveno zlato, srebro, ili drugu rudu na vagu ili meru, onaj će na vagu ili meru onoliko isto u svoje vreme i vratiti, bila mu cena novcu veća ili manja od vremena zajma učinjenoga.

600

Tako i zajam u hranu i espapu vraća se u onoj količini i dobroti, u kojoj je primljen, ne smatrajući na veću ili manju cenu i vrednost.

601

Lihva zakona opredeljuje se 6 na sto; ugovoriti se pak može i do 12 na sto. Veća se sudom ne presuđuje.

601 a)

Ako u zajam nisu dati novci nego druge stvari potrošne, pa bi zajmodavac ugovorio da mu se vrati više no što mu je dao bilo u rodu, dobroti, ili količini, opet se ne može ugovoriti veća hasna od dvanaest na sto. Ovo važi i za sve druge pored interesa ugovorene pobočne dužnosti ili koristi, pod kojim mu drago vidom ili nazvanjem, bilo za sebe ili za drugog ugovorene.

Isto tako, ako bi se ugovorilo, da se za dati novac ili stvar, vrati stvar drugog roda, ne sme se veća hasna od dvanaest na sto ugovoriti.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

602

Gde nema lihve ugovorene, ali je vreme vraćanja opredeljeno, pa se na vreme zajam ne vrati, onda zajmodavac ima pravo od onoga vremena lihvu zakonu sa 6 na sto iskati.

602 a)

Ako je ugovor o zajmu na duže vreme zaključen, a ne bi bilo određeno vreme plaćanja interesa (lihve) onda se razume po svršetku svake godine.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

603

Interes (lihva) na interes ne može se uzimati niti napred ugovoriti; no kad dužnik interes kad treba ne plati, to se može novim posledujućim ugovorom neplaćeni interes u glavno preobratiti, i onda i na njega interes ide.

Od ovog se izuzima davanje pod interes novaca iz kasa državnih i javnih fondova, za koje osobeni zakoni postoje.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

604

U slučaju ako dužnik na vreme interes ne plati i protivu volje zajmodavca zadrži, to će se dosuditi i interes na interes neplaćeni, od vremena kad je zajmodavac naplatu toga sudom zahtevao.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

604 a)

Ako je poverilac dopustio da interes (lihva) dostigne glavno, onda interes prestaje teći. No od dana, kad je tužba sudu podnesena, može se interes ponovo tražiti.

Od ovog se izuzima davanje novaca pod interes iz kase državnih i javnih fondova, za koje postoje naročiti propisi.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

605

Zajmodavac nema prava pre urečenog vremena zajam natrag iskati. No u slučaju opasnosti da mu zajam propasti može, može on svojim putem sebe osigurati.

606

Ako je ko zajam dao na neopredeljeno vreme, onda se smatra, da je na zahtevanje zajmodavca dužnik svagda vratiti dužan.

607

Ako bi neko opredeljeno vreme n. pr. tri meseca dana, ili po godine za otkaz opredeljeno bilo, onda je dužan zajmodavac na toliko vremena napred dužniku zajam otkazati. No ni zajmodavac nije dužan pre opredeljenog vremena, i preko uslova učinjenog isti zajam natrag primiti; osim ako bi dužnik svojevoljno lihvu od opredeljenoga vremena platio.

608

Ako bi onaj novac, koji je u zajam uzet, među tim, zakonom prestao teći, i tako svu vrednost izgubio, to zato zajmodavac pravo svoje ne gubi, no dužnik će dužan biti njemu u podobnom novcu vrednost uzajmljenu natrag vratiti.

GLAVA XXII

O PUNOMOĆSTVU I DELOVODSTVU

609

Ugovor punomoćstva jest takav ugovor, kojim ko vlast dobija, u ime drugoga i za drugoga što činiti punovažno.

610

Onaj, koji vlast daje, zove se vlastodavac; onaj pak, kome se vlast daje, zove se punomoćnik. Vlast ta napismeno stavljena zove se punomoćije.

611

Punomoćnik onoliko samo vlasti ima, koliko mu je dano. Zato on granice njemu propisane da ne prestupi. Ako prestupi, onda on za sva sledstva odgovarati mora.

612

Kome nikakve granice punomoćstva naznačene nisu, onaj se mora po svome razumu, znanju i savesti upravljati.

613

Tuđe stvari u ime drugoga prodati, ili za naplatu primiti; koga zadužiti; novce tuđe podići; parnicu za koga terati; na zakletvu pristati; poravnanje učiniti, samo onda punomoćnik može, kad se u ponomoćiju ovi poslovi poimence naznače.

614

Da ko u ime drugoga nasledstvo primi ili odbaci; da ortački ugovor zaključi; ili poklon učini; ili poravnatelnog sudiju izabere; ili nenaplatno pravo kakvo ustupi; iziskuje se osobito samo na te poslove glaseće punomoćije.

615

Punomoćnik dužan je posao, koji je na sebe uzeo, po obećanju svome pošteno i svojski svršiti, a svu korist, koja bi otuda proistekla, svome vlastodavcu ostaviti.

616

Punomoćnik, kome je posao kakav poveren, mora ga sam svršiti; jer ako se on na drugoga osloni, sam će odgovarati, ako se posao ne svrši kako treba, osim ako mu nije naročito dozvoljeno punomoćije na drugoga preneti. No i u tom slučaju dužan je starati se, da na sposobnoga prenese, inače odgovara za krivicu.

617

Štetu, koju bi punomoćnik vlastodavcu svojom krivicom pričinio, on će naknaditi; a račun dužan će biti vlastodavcu od svega dati na zahtevanje ovoga.

618

Vlastodavac dužan je nuždan i potreban trošak za svršavanje posla učinjenog punomoćniku naplatiti; i u slučaju zahtevanja i napred što troška dati; i ako bi njegovom krivicom što štete punomoćniku bilo, mora naknaditi.

619

Ako bi punomoćnik slučajno pri svršavanju posla njemu poverenoga kakvu štetu pretrpio, to on može naknadu za to zahtevati onda, ako se badava posla primio; ako li je za nagradu, onda se s nagradom zadovoljiti mora, a od naknade za štetu spomena nema.

620

Što punomoćnik u ime svoga vlastodavca sa trećim svrši ili ugovori po smislu svoga punomoćija, ono je stalno, i veže i vlastodavca i trećega.

621

Baš u onom slučaju, ako punomoćnik za sebe one poslove svršiti nebi sposoban bio, opet sa punomoćijem vlastodavca i trećega vežu.

622

Kako vlastodavac punomoćije poreče, ili natrag uzme, odmah ono i prestaje; i što bi god posle punomoćnik u ime vlastodavca činio, nema sile ni važnosti.

623

No i punomoćnik može punomoćije vratiti, i od njega odustati. Samo to da ne bude u nevreme, ili na štetu vlastodavca; jer će inače za štetu odgovarati.

624

Kad ili punomoćnik ili vlastodavac umre, prestaje punomoćije, ako ne glasi i na naslednike, ili ako se ne bi otuda šteta naslednicima porodila. Ali naslednici punomoćnika dužni su za vreme vlastodavcu smrt punomoćnika javiti.

625

Kako se nad imanjem kakvog dužnika stecište otvori i objavi, odmah prestaju i punomoćija od dužnika takvog izdana; i sve što bi punomoćnik posle toga u njegovo ime preduzimao, gubi silu i važnost.

626

Ako bi punomoćije izloženim načinima i prestalo, opet ona dela, koja odlaganja ne trpe, moraju se dovršiti donde, dokle god ne bi vlastodavac drugu naredbu učinio.

627

I oni poslovi, koji su sa trećim svršeni, dok mu još nije do znanja došlo, niti doći moglo, da je punomoćije prestalo, ostaju u sili i važnosti. Samo vlastodavac imaće pravo od svoga punomoćnika naknadu štete zahtevati, što se on po prestanku punomoćija u svršavanje posla upustio i to javio nije.

628

I onaj koji bi se bez punomoćija tuđega posla primio u nuždi, tako da bi onoga od štete oslobodio, smatra se kao i punomoćnik i onaj, za koga je činio, dužan je njemu sav nužni na to učinjeni trošak naknaditi.

629

I onome, koji bi bez punomoćija tuđega se posla primio na onoga korist, mora onaj troškove i štetu naknaditi, ako korist na svoju polzu obrati.

630

Koji bi za drugoga trošak onakav učinio, koji bi ovaj po zakonu učiniti morao, onaj ima takođe pravo naknadu iskati.

631

Koji u slučaju nužde svoje dobro žrtvuje, da tuđe spase, ima pravo naknadu zahtevati od onih, čije je dobro spasao, po meri spasenih i sačuvanih dobara.

GLAVA XXIII

O PROMENI

632

Promena je takav ugovor, kojim ko jednu stvar za drugu dati obećava.

633

Stvari kad se za novce daju, nije promena, no prodaja i kupovina. No kad se novac za novac kao manji za veći, ili srebrn za zlatan i t. d. menja, smatra se kao stvar i podleži promeni. Tako i zlato, srebro i ostale dragocenosti smatraju se kao stvari, i mogu se u promenu davati.

634

Tako su promenjači ugovor učinili, ako stvar i nisu još predali, dužni su držati i svaki od njih dobija pravo zahtevati, da mu se stvar u promenu data po smislu ugovora u onom stanju, u opredeljeno vreme i na određenom mestu preda. Ko bi se zatezao to učiniti, taj će naknadu za pričinjenu štetu ili izgubljenu korist učiniti.

635

Ko ište, da mu se stvar obećana izda, mora svoju dužnost najpre ispuniti, ili gotov biti, da je ispuni.

636

Ako je vreme za predaju određeno, pa bi međutim stvar zabranom zakonom prestala među ljudima prolaziti, i vrednost imati, ili bi slučajno propala, onda prestaje ugovor, i smatra se kao da nije ni učinjen.

637

Ako bi se pak među tim vremenom drugi kvar kakav u stvari učinio, to je dužan onaj nositi, kod koga je stvar; osim ako nisu stvari đuture pogođene, pa bi se slučajno kakav kvar ili šteta dogodila, onda ide na račun onoga, koji će ih primiti. No ako je više od polutine vrednosti propalo, nije dužan primiti.

638

Koristi i priraštaj od promenjene stvari do ugovorenoga za predaju vremena pripadaju gospodaru stvari. Posle toga prinadleže onome, kome su u promenu date.

639

Ako vreme predaje nije ugovoreno, onda se koristi i priraštaj upravljaju po predaji, ako nije što drugo ugovoreno.

640

Dobro u promenu primljeno zadržava onu istu prirodu prava i odnošaja, kao što je bilo dobro u promenu dato.

GLAVA XXIV

O PRODAJI I KUPOVINI

641

Prodaja i kupovina je takav ugovor, kojim se stvar kakva za neku određenu platu u novcu drugome ustupa.

642

Kako se dva ili više njih za stvar pogode, i cenu uglave, odmah je i ugovor prodaje svršen i zaključen.

643

Ako se stvar jedna tako prodaje, da osim novaca još i stvar druga se da, onda je ovaj ugovor smešan iz promene i prodaje. I ako je veća vrednost stvari nego novca, onda je promena, ako li je veća ili jednaka vrednost novaca, onda je prodaja i kupovina.

644

Kako je ugovor prodaje i kupovine učinjen, onako ostaje, tako, ako je prodaja učinjena pod tim uslovom, da se stvari broje, ili mere na kantar ili drugu meru, onda prodaja još nije svršena, dok se god stvari ne izbroje i ne premere. No kupac dobija odmah pravo zahtevati da prodavac u određeno vreme uslov ovaj ispuni.

Dakle kad se stvari đuture prodaju, odmah je i prodaja svršena bez broja i bez mere.

645

Za stvari koje kušati valja, da se njihova dobrota pozna, kao: vino, rakiju i druga pića i t. d. prodaja nije sa samom pogodbom svršena, no zavisi još od kušanja, osim ako je naročito drukčije određeno.

646

Bez opredeljene cene ne može ni prodaje biti.

647

Pravu cenu za stvar opredeliti, pripada prodavcu, čija je stvar.

648

Hoće li kupac i prodavac, to mogu oni i na drugog, jednog ili više njih osloniti, da cenu preseku. Ako ih je više, višina glasova presuđuje.

649

Može se kupac i prodavac složiti na cenu običnu čaršijsku, i onda će se srednja cena čaršijska onoga mesta i vremena uzeti, gde i kad se prodaja izvršuje.

650

(Ako je kupac preko polovine oštećen, onda može on kao i kod drugih ugovora od pogodbe odustati osim ako nije naročito i sa znanjem na to pristati hteo.)

_________________________

Ukinut zakonom od 5. maja 1864.

651

Prodavac dužan je prodatu stvar dobro čuvati, i na određeno vreme kupcu predati nevredimo.

652

Kupac pak dužan će biti kupljenu stvar odmah, ili na urečeno vreme primiti i cenu položiti.

653

Prodavac stvar prodatu kupcu bez cene nije dužan dati. No ako da na poček, onda više ne može stvar no cenu od kupca tražiti.

654

Na cenu za stvar na poček datu do roka za isplatu određenoga nije dužan kupac lihvu plaćati, ako to naročito ugovoreno nije, baš da bi prodana stvar plodove i druge prihode nosila. No od roka isplate, ili ako ovaj opredeljen nije, od vremena opomene i zahtevanja, mora kupac interese na cenu plaćati.

655

Ako bi kupac u držanju kupljene stvari uznemiren bio, ili bi se osnovano bojati imao, da će uznemiren biti, on ima pravo zahtevati od prodavca, da uzroke uznemirenja s puta ukloni, ili bar da dobar zato stoji, i donde može da ugovorenu cenu ne plati, osim ako nije on sve to na sebe uzeo.

656

Ako ne imajući ovakvih uzroka kupac neće ugovorenu cenu da plati iz upornosti, onda prodavcu stoji na volji ili cenu zahtevati, ili prodaju pokvariti.

657

Ako kupac prodatu hranu ili druge pokretne stvari neće da primi, i ugovoreno vreme prođe, onda prodavcu, ako mu je na korist, stoji na volji pokvariti prodaju, ili zahtevati da kupac ugovor ispuni.

658

Što se koristi i opasnosti pri prodatima, no nepredanim stvarima tiče, važi propis zakona pri promeni naznačenog.

659

Kupovina stvari takvih, kojima se tek nadati ima, smatra se kao kocka.

660

Što god ovde pri prodaji nije naročito naznačeno, u onom upravljati se valja po propisima o ugovorima u opšte izloženima (Glava XVII).

661

Ako prodavac na taj način stvar svoju proda, da zadrži pravo istu stvar od kupca otkupiti onda kupac na urečeno vreme vratiće prodavcu stvar, a dobiće od kupca cenu. Što je koji polze i koristi imao, zadržava za sebe, no i štetu svaki svoju nosi. Stvar mora se predati nevredima u stanju, u kom je prodana.

662

Ako vreme otkupa nije opredeljeno, to se razumeva samo za vreme života, i nikako se na naslednike ne prostire.

663

Pravo na otkup ne može se zadržati na štetu i uštrb trećega.

664

Tako isto i kupac može pri kupovini pravo zadržati da može prodavcu stvar opet natrag prodati; gde se ta ista pravila razumevaju kao i pri prodaji na otkup.

665

Može se i na taj način stvar prodati, da kupac dužan bude u slučaju prodaje njemu najpre na otkup podneti; koje ako ne bi učinio, prodavac ima pravo položivši cenu stvar uzeti.

666

Prodaje mogu biti i s takvim ugovorom, ako do određenog vremena ne bi prodavac boljeg kupca našao.

667

Kupi li ko stvar na probu, pa stvar probu ne izdrži, može vratiti stvar, a dobija svoje novce, ako su plaćeni. Ako preko vremena probe stvar zadrži bez svakog izjašnjenja, smatra se kao da je stvar probu izdržala, i on više prava na povraćaj nema.

668

Ako je stvar na probu uzeta, ali vreme određeno nije, onda se za pokretne stvari računaju tri dana, za nepokretne jedna godina dana.

669

Ko pokretnu stvar za opredeljenu cenu drugome preda, s tim izjašnjenjem, da ovaj za neko opredeljeno vreme njemu cenu određenu isplati, ili stvar vrati; onda onaj pre opredeljenoga roka nema prava od ovoga stvar natrag iskati; ali i ovaj mora na urečeno vreme ili cenu platiti, ili stvar natrag vratiti.

670

Što se nepokretnih dobara tiče, kao miljkova i baština, zakon daje nekim licima pravo, da imaju prvenstvo na kupovinu. Takva lica su smesnici ili zajedničari, rodbina najbliža, koja bi pravo nasledstva u prodatim dobrima imala, koja bi po zakonu nasledila, i susedi prvi i komšije.*)

_________________________

Da se pravo prvenstva na kupovinu nepokretnih dobara, koje se 670 našeg Građanskog zakonika i susedima ili komšijama daje, ukine, pak tako da u napredak ovaj i oni drugi koji dalje s njim o istom pravu prvenstva dejstvuju, svoju zakonu silu samo za smesnike ili zajedničare i za dotičnu najbližu rodbinu imaju. (Zakonsko rešenje od 14. maja 1847. V No 513 Zbornik IV strana 24).

671

U slučaju prodaje nepokretnih dobara valja da prodavac javi onima, koji pravo prvenstva za kupovinu imaju, kao smesnicima, rodu i susedima.

672

Smesnik je preči od roda, a rod najbliži preči od suseda.

673

Ako bi prodavac prodao, ne javivši onima, koji prvenstvo imaju, onda ovi pravo imaju za 30 dana od vremena prodaje sudom potvrđene i objavljene isto prekupiti. Posle 30 dana pravo ovakve prekupine iščezava.

674

Onaj, koji misli da prvenstvo kupovine ima, ako hoće da dobro dobije, mora gotove novce po pogodbi zaključenoj položiti u sudske ruke. Samo protivljenje i nedozvoljavanje bez novaca ne vredi ništa; a posle 30 dana opet iščezava.

675

Kad je pitanje, koji između više suseda prvenstvo ima, onda će sud presuditi, uzevši u prizrenje blizost i poveću potrebu i zgodu.*)

_________________________

Zakonodavno rešenje od 14. maja 1847. V No 513, član 670 Građanskog zakonika.

676

Gde se što javno putem sudskim (licitacijom) prodaje, onde se prvenstvo prava ne smatra. Ko na javnoj prodaji što kupi, onoga je, osim ako ne bi prodaja pod tim uslovom učinjena bila, da još od čijeg odobrenja zavisi.

GLAVA XXV

O ZAKUPU

677

Zakup je takav ugovor, kojim se stvar kakva nepotrošna na potrebu i korist na neko određeno vreme i opredeljenu cenu uzima.

678

Zakup o stvari, koja se bez truda i rada upotrebiti daje, zove se kirija, kao što se daju i kuće i pokućstva, i druge podobne stvari; o stvar pak, koja se s trudom upotrebljava i uživa, zove se obično zakup ili arenda, kao o njivama, poljskim miljkovima, ili o stoci.

679

Kirija i zakup ništa drugo nije nego prodaja upotrebe zato što je za prodaju, to se pod zakup daje, i tako se i smatra, i ako drugo što ugovoreno nije, tako se i cena plaća.

680

Kako se ugovarajuće strane slože za stvar i cenu, odmah je pogodba gotova, i upotrebljenje stvari kupljeno.

681

Onaj, koji stvar pod kiriju ili zakup daje, dužan je stvar svojim troškom u stanju upotrebljivom predati, i dobar stajati za sve nedostatke, zbog kojih stvar ne bi se upotrebiti mogla, i takve naknaditi, i prepone ukloniti.

682

Ako bi se stvar zakupljena slučajno upropastila, onda prestaje ugovor; ako li bi samo od česti propala, onda zakupcu stoji na volji zahtevati, ili da se od ugovorene cene po meri propale česti što odbije, ili da se ugovor pokvari.

683

Kirajdžija i zakupac samo one troškove dužan je na stvari zakupljenoj činiti, bez kojih se stvar, kao što treba, upotrebiti ne može. Što je preko toga, kao i sva bremena na samom miljku počivajuća, ili u knjige javne založne uvedena, spadaju na samoga gospodara.

684

Kirajdžija ili zakupac ima pravo zakupljenu stvar na ugovorenu upotrebu i drugom pod zakup dati, ako to može bez štete gospodara stvari biti, i ako naročito zabranjeno nije ugovorom.

685

Ako je stvar na godinu jednu ili više data, pa rok plaćanja opredeljen nije, uzima se rok zakoni polugodišnji napred; ako li pogodba glasi na mesec, onda se razumeva mesečno plaćanje napred.

686

Stvari od kirajdžije ili zakupca unesene, i nalazeći se plodovi ili stoka, služe za sigurnost onome, koji pod kiriju ili zakup daje, i može iste stvari svagda u zalozi zadržati radi naplate još neplaćene cene.

687

Kirajdžija ili zakupac dužan je zakupljenu stvar kao domaćin po ugovoru čuvati i održavati; ugovorenu cenu na vreme plaćati; i na svršetku kirije ili zakupa vratiti u onome stanju, u kom je primio, ili kao što je ugovoreno.

688

Ako je kirajdžija ili zakupac zakupljenu stvar upotrebljavao na drugo što, a ne na ono, na što je određena, ili na tako što, otkuda bi šteta se za gospodara stvari rađala, onda ovaj može zahtevati, ili da se on na upotrebu određenu ograniči, ili da se ugovor pokvari.

689

Da bi se svaka raspra pri svršetku i povraćaju stvari zakupljenih izbegla, naročito kad se različne i više stvari pod zakup daju, nužno je sve stvari popisati, koje i u kakvom se stanju predaju.

690

Kome je mehana sa okrutom t. j. jedikom pod zakup dana, o tome se razumeva, da je sve potrebne za mehanu stvari u dobrom stanju i celosti primio, ako popisa nema; pa ih tako i vratiti mora, ne smatrajući na to, ako je što međutim pokvareno ili razbijeno.

691

Koji bi volove za izor uzeo, bilo to na pola godine, ili na godinu dana, ili na jednu ili dve orbe, bilo za novce ili za žito ili za poslenike; onaj je dužan volove hraniti kao dobar domaćin i čuvati, pa u svoje vreme one iste u dobrom stanju vratiti. I ako bi takvi vo krivicom ili nebreženjem manjkao ili drukčije propao ili osakatio se, dužan će biti onaj, koji ga je pod kiriju uzeo, po ugovorenoj ceni ili po proceni veštaka platiti; inače ako bi samim slučajem n. pr. od groma uginuo, dužan je samo kožu vratiti.

692

Ako bi konj, za određeni rok i određeni put i rastojanje pod kiriju dat manjkao, onda kiridžija plaća kiriju, a ne konja, ako se ne dokaže, da je osobitom krivicom konj uginuo; ako li ovaj konja preko određenoga roka i izvan rastojanja naznačenoga upotrebi, pa bi konj krivicom ili slučajem manjkao, onda plaća kiriju i konja po proceni ugovorenoj ili veštaka.

Ako bi pak na poslugu samo dat vo ili konj bez kirije, manjkao, onda se mora platiti bilo krivicom ili bez krivice; kao i u onom slučaju, ako bi ko bez pitanja ili dopuštenja konja ili vola uzeo.

693

Koji bi ovce pod zakup (kesim) uzeo, tako, da hasnu vuče, i zato nagradu opredeljenu da, ili u maslu ili novcu, ili još i u jaganjcima i t. d. a glavno da vrati, onaj je dužan ovce sadržavati, s podmlatkom popunjavati, i u dobrom stanju u istoj dobroti i na broju vratiti.

694

Ako bi ovce pod zakup (kesim) date prvo proleće od metilja manjkale, šteta spada na onoga, čije su ovce; jer se drži da su bolest donele. No ipak ako po povraćaju ovce prvo proleće od metilja manjkaju, moraće zakupac štetu naknaditi, jer se drži, da su bolest donele.

Od ovoga razlikovati valja prosto čuvanje ovaca ili druge stoke, pri kome se osnovi amanetski i najamni u prizrenje uzeti moraju, a imeno, da čuvar za svaku štetu kod stoke pričinjenu odgovarati mora, od koje samo se onda oslobođava, kad dokaže da se nije njegovom krivicom niti nebreženjem dogodila.

695

Ako bi kazan pod ispek dat progoreo po starini, šteta je onoga, čiji je kazan; ako li se krivicom ili nebreženjem probije, štetu će nositi zakupac, koju će naplatiti.

696

Ako bi kuća, dućan ili druga staja ili zgrada pod kiriju ili zakup data vatrom izgorela, onda ukućani ili zakupci za slučajni događaj ne odgovaraju, ali za svoju krivicu ili nebreženje svagda pod odgovorom ostaju.

697

Ako ima više njih zakupaca ili kirajdžija, onda za štetu vatrom prouzrokovanu svi zajednički odgovaraju, ako se ne može doznati, čijom je upravo krivicom ili nebreženjem vatra izišla.

698

Kirajdžija ili zakupac odgovara i za krivicu svojih ukućana, a i onih, kojima je on pod kiriju ili pod zakup dao, ako bi se što pokvarilo ili upropastilo.

699

Kirija i zakup prestaje onda, kad ugovoreni rok dođe. Ako roka ugovorenoga nema, onda se gleda na uobičajeni mesta rok, ili na vreme plaćanja.

700

Takođe prestaje kirija i zakup, kako stvar zakupljena propadne, koje ako bi se krivicom jedne strane dogodilo, onda pripada drugoj naknada.

701

Ugovor na kiriju ili zakup prestaje i onda, kad ne imajući ugovorenoga roka jedna strana drugoj otkaže. Pri zakupu miljka poljskog otkazati valja 6 meseci napred; za kiriju nepokretne stvari opredeljuje se 14 dana; za pokretnu stvar pak 24 sata.

702

Zakupac moći će samo u osobitim slučajevima pre ugovorenoga roka od ugovora odustati, ako bi naime stvar zakupljena sasvim neupotrebljiva bila.

703

Onaj, koji pod zakup što daje, moći će takođe u osobitom slučaju zahtevati pre vremena, da se ugovor raskine, ako bi zakupac tako stvar zakupljenu upotrebljavao, kako na veliku štetu gospodara služi; ili ako je zakupac tako rđav platiša, da preko sveg opominjanja sa platom zapadne tako, da ni sigurnosti dovoljno nema; takođe i onda, kad bi zdanje pod kiriju dano gospodar iznova zidao. Nužne popravke mora svakojako zakupac dopustiti, no te da ne traju duže od 6 nedelja, inače može naknadu tražiti zbog neupotrebe.

704

Ako gospodar stavi pod zakup danu proda drugome, onda se raskida ugovor zakupa, osim ako nije naročito protivno ugovoreno, ili ako je ugovor zakupa u javne knjige založne na isto dobro uveden. No ako bi zakupac zbog prodaje štetu kakvu trpeo, ili bi se koristi lišio, onda može potpunu naknadu iskati.

705

Svi ostali ugovori zakupni, koji se od gore označenih razlikuju ili predmetom ili opredeljenjem uživanja, ili strukom plaćanja i dugim trajanjem, i upotrebom, imaju se po izloženim osnovima suditi.

GLAVA XXVI

O NAJMU

706

Ugovor najamni postaje onda, kad se ko obveže, kakvu službu činiti (ili poslužiti), ili što načiniti za opredeljenu nagradu u novcu.

707

Onaj, koji posao kakav naruči mora i na priličnu nagradu pristati.

708

Ako nagrada nije opredeljena ni ugovorom ni zakonom, niti je opšte poznata, onda će sudija presuditi.

709

Ako je posao tako nezgodno ispao, da se ne može upotrebiti, ili je sasvim protivan postavljenom uslovu, onda naručitelj može od ugovora odustati i narudžbinu ne primiti. Ako on to neće, ili nedostatci nebi tako veliki bili, onda naručitelj može zahtevati, da se posao popravi, ili da mu se šteta nadoknadi, i toga radi može i koju čest nagrade zadržati.

710

Ako poslenik naručenu stvar ili službu ugovorenu na urečeno vreme ne svrši, onda naručitelj može narudžbinu da ne primi; i može i naknadu za štetu zahtevati. Ali ako naručitelj opet, počem je narudžbinu primio, neće da plati nagradu, može poslenik od njega naknadu za štetu iskati.

711

Ako bi poslenik radio, ali sa krivice naručitelja sasvim svršio ne bi, pa ni izdao ne bi, on istina nagradu ugovorenu iskati ne može, ali mu pripada naplata za štetu, koju je radom svojim imao.

712

Obično je, da se onda nagrada daje, kad se narudžbina ili posao svrši. Ali ako se posao na više rokova podeli, onda se i nagrada na rokove plaća; ili ako treba na posao napred što trošiti, koje poslenik na sebe nije primio, moći će srazmerno tome i naplatu pre svršenog posla iskati.

713

Poslenik ili dobija građevinu od naručitelja za posao naručen, ili on sam i građevinu daje.

714

Ako bi građevina slučajno pre svršetka posla propala, šteta je onoga, ko građevinu daje; ako li bi se krivicom jednoga ili drugoga upropastila šteta spada na onoga, na koga i krivica pada.

715

Ako bi naručitelj rđavu građevinu dao, pa bi zato posao zlo ispao, nije poslenik kriv, no naručitelj, i šteta spada na njega. Ali je poslenik dužan opomenuti naručitelja, da bolju građevinu dade, na koje ako ne opomene, ostaje pod odgovorom, i ako bi posle naručitelj drugu bolju građu dao, dužan je napraviti bez nagrade.

716

Kako se poslenik kakvoga posla naručenoga za neko određeno vreme primio, niti on bez važnoga zakonom odobrenog uzroka od posla odustati, niti ga naručitelj ostaviti može. Ako li bi se posao presekao, onda svaki za svoju krivicu odgovara, ali za slučaj ne.

717

Poslenik, koji se posla kakvog naručenog primio, moga ga sam svršiti, i samo u osobitim okolnostima može on i drugom primljeni posao poveriti; ali za dobrotu posla i onda on odgovara.

718

Ugovor najma za takve poslove, kod kojih se u prizrenje uzima osobita neobična sposobnost lica, raskida se, kako bi ono lice umrlo. Naslednici poslenikovi mogu za onoliko posla, koliko je svršeno, a i za samu pripravljenu i udešenu građevinu srazmernu nagradu zahtevati. Ako li bi naručitelj takvoga posla umro, onda ugovor stoji i njegovi naslednici dužni su ugovor održati, posao primiti, i poslenika po ugovoru naplatiti.

719

Ovakve pogodbe mogu biti i za trude i proizvode učenih ljudi, pravobranilaca, zastupnika, lekara, hudožnika i t. d. koje će se po izloženim osnovima i prirodi posla suditi.

720

Što se izdavanja knjiga, i odnošaja između spisatelja i izdavača tiče, o tome će se učiniti osobita uredba.

721

Takođe i odnošaji između gospodara i sluge, njihove pogodbe, postupka, službe, i plate što se tiče, i o tome će se po okolnostima učiniti osobita naredba za sluge i njihove službe.

722

Ako bi ko što nemoguće, ili što nedozvoljeno i sramno, ili zabranjeno od koga za nagradu zahtevao; onaj nije dužan učiniti baš da bi i nagradu primio. Šta više i nagrada mu pripada, niti je može natrag iskati.

GLAVA XXVII

O ORTAKLUKU

723

Ugovor ortački biva onda, kad se dva ili više njih lica slože, da svoj trud, ili i stvari svoje ulože na to, da korist, koja se otud dobije, među sobom dele.

724

Ortački ugovor može se odnositi samo na jednu osobitu stvar ili opredeljenu sumu; može na čitav rod stvari, kao na miljkove, na espap, na plodove; može na sva dobra bez razlike i izuzeća, i po tome će se i prava ortačka suditi.

725

Kako ortački ugovor glasio bude, onako ga razumeti i tumačiti valja. Ako bi neopredeljeno bilo rečeno sve imanje, opet se ne razumeva buduće imanje no sadašnje; ako bi izraženo bilo i buduće imanje, opet se ne razumeva ono što će se naslediti, no samo ono, što će se dobaviti.

726

Jasnosti radi valja ortačke delove svagda propisati, da se zna, šta je uloženo, osobito, kad je ugovor samo na sadašnje ili samo na buduće imanje ograničen. Ako toga nema, onda se suditi ima po osnovima o zadruzi naznačenim.

727

Ono, što je uloženo u ortački posao, sačinjava glavnicu ortakluka i prinadleži svima zajednički. Što bi koji ortak izvan toga još imao, ono ne prinadleži ovamo, nego je njegovo sopstveno odeljeno dobro.

728

Ortak, koji ništa drugo ne bi dao u ortakluk osim truda svoga, on po zakonu ima pravo samo na dobitak, a ne na glavno.

729

Ako drugojačije ugovoreno nije, svaki ortak dužan je jednak deo u ortakluk uložiti.

730

Svaki ortak dužan je po meri dela svoga uloženoga raditi o koristi ortačkoj jednako jedan kao drugi.

731

Ortak nijedan ne može drugoga mesto sebe staviti bez saglasija ostalih; niti može još koga u ortakluk primiti, niti posao kakav voditi, koji bi na štetu ortakluka bio.

732

Ortaci će se o poslu savetovati, i što visina glasova odsudi ono će ostati.

733

Takođe ako bi jednoga delovoditelja izabrali, i to višinom glasova bivaće.

734

Deoba koristi treba na zadovoljstvo sviju ortaka da ispadne; i tu visina glasova ne presuđuje, no treba onako da bude, kao što deobe u opšte bivaju.

735

Dužnosti ortaka svagda će se ugovorom opredeliti tačnije, po čemu će se u slučaju raspre i suditi.

736

Svaki ortak dužan je samo onoliko uložiti, na koliko se obavezao, a ne više. Ali ako bi se okolnosti okrenule tako, da sa onim ulogom nije moguće nameru postići, onda bi se mogao dodatak zahtevati, i koji ne bi hteo dodati, može istupiti ili razortačiti se.

737

Onaj, kome bi se delovodstvo poverilo, bio ortak, ili stran, jedan ili više njih, smatraće se kao punomoćnik.

738

Svaki ortak odgovara za štetu, koju bi svojom krivicom prouzrokovao, i dužan je naknaditi. Niti se ta šteta može sa koristi koju bi on pričinio, iskusuriti, osim ako ne bi koji ortak takvim svojim novim poslom s jedne strane štetu a s druge korist prineo; onda bi se srazmerno korist sa štetom izravnati mogla.

739

Pri deobi koristi ortačke najpre će se odbiti uloženi ulozi, posle troškovi i pretrpljene štete; pa što preteče, ono će biti dobitak. Glavno pripada svakom svoje, a dobitak će se deliti po meri uloga. Trud i radnja uzima se u račun samo onoga ortaka, koji samo trud mesto uloga daje, ili je uz ulog osobitu radnju obećao.

740

Na radnju će se dobitak metnuti po ugovoru. Ako pak ništa ugovoreno nije i ortaci se složiti ne bi mogli, onda će se po važnosti posla i truda, i veličini koristi prinesene dobitak opredeliti, i ako se ne slože, sudom presuditi.

741

Ako bi se dobitak u drugom čemu sastojao, a ne u novcu, pa se ortaci ne bi pogoditi mogli, onda valja iste stvari, koje dobitak sačinjavaju, u novac učiniti, i novac po izloženim pravilima podeliti.

742

Ako bi mesto dobitka štete bilo, onda po meri uloga, kao i dobitak, pada šteta na sve ortake. Onaj pak, koji nije uložio ništa, nego je radio, gubi trud svoj i radnju.

743

Oni ortaci, kojima bi delovodstvo povereno bilo, dužni su kako o glavnom tako i o prihodima i izdatcima račun voditi, i u svoje vreme pokazati.

744

Dok se posao ne svrši, ili ugovoreni rok ne navrši, ortaci ne mogu zahtevati, da se račun zaključi i dobitak podeli.

745

Ako bi posao takav bio, da na više godina traje, ali godišnje korist donosi, onda ortaci mogu i račun i deobu dobitka zahtevati, ako ne bi zbog toga posao stradao.

746

U račune ortačke zagledati može svaki ortak u svako vreme, niti mu se odreći može; samo ako bi to s troškom skopčano bilo, sam nositi mora.

747

Ortaku prevara nikako ne pomaže; jer i ako se inače i ne bi račun zahtevao, ili bi drugi zadovoljni bili sa zaključenjem samo, ili bi se odrekli računa, opet kad bi prevaru dokazali, mora se račun pokazati.

748

Bez opšteg saizvoljenja ili punomoćija ne može se društvo trećem kom obavezati. Kod trgovaca, koji firmu trgovačku, tojest, koji ime celog društva potpisuje, onaj ima i punomoćije i može društvo obavezati.

749

Ortak, koji iznad uloženog dela, još za sebe što ima, može sa onim po svojoj volji raspolagati. I tako razlikovati treba prava i dužnosti sprama ortaka kao ortaka, i kao ne takvoga.

750

Ortaci tajni kakvog trgovačkog društva, koji su samo nešto uložili, na korist ili štetu, ali javno obznanjeni nisu, oni samo sa onim pritiču, što su uložili, ali s više ne. Objavljeni ortaci moraju sa celim svojim imanjem da dobri stoje.

751

Društvo ortačko prestaje samo po sebi, kako se posao preduzeti svrši; ali se dalje voditi ne može; kad bi sva glavnica ortačka propala; ili je vreme za trajanje opredeljeno isteklo.

752

Ortačka prava i dužnosti obično na naslednike ne prelaze. Ali naslednici imaju pravo do smrti onoga račune iskati. Ali tako isto ako bi u ortakluku ostali, dužni su račune i polagati.

753

Ako se ortakluk samo iz dve osobe sačinjava, onda prestaje kako jedno od njih umre. Ako li ima više lica, onda se drži, da će ostali ortaci i dalje posao ortački voditi. Ovo se naročito kod naslednika trgovačkih razumeva.

754

Ako naslednik umrloga ortaka ne bi mogao dužnosti umrloga ispuniti; onda će mu se od njegovog dela na to nešto odbiti.

755

Ako ortak ne bi ugovorene uslove ispunjavao; ili bi pod stecište potpao; ili bi ga sud za raskošnika oglasio, ili bi inače pod starateljstvo potpao; ili bi zbog učinjenog zlodejstva poverenje izgubio; onda bi se takav i pre vremena iz ortakluka isključiti mogao.

756

Ugovor ortački može se pre vremena i u onom slučaju raskinuti, ako je onaj ortak umro ili istupio, od kojega je sposobnosti naročito delovodstvo zavisilo.

757

Kad ne bi opredeljeno bilo vreme dokle ugovor ortački da traje, niti bi se to iz prirode posla opredeliti dalo; onda svaki ortak može istupiti kad hoće, samo je dužan za vremena javiti, da ne bi u nevreme bilo, i da nema tu kakve prevare.

758

Kad bi ko u trgovini kakvoj kao javno poznat ortak bio, pa bi istupio, to se mora javno na znanje dati; inače nema sile ni važnosti za trećega, koji bi se u neznanju sa takvim u posao upustio.

GLAVA XXVIII

O UGOVORIMA BRAČNIM

759

Ugovor koji bi između muža i žene, ili između ženika i neveste, u odnošaju na brak o imanju zaključen bio, zove se bračni ugovor.

760

Ugovor ovaj može glasiti o mirazu, koje je ono imanje, koje supruga mužu donese, bilo njeno sopstveno, bilo od drugog koga dobiveno, radi lakšeg življenja.

761

Nevesta ili žena mladoletna bez oca, ili bez tutora i potvrđenja sudskog ne može bračnog ugovora zaključiti.

762

Ako ugovorom nije mužu miraz uz suprugu obećan i obavezan, muž takvi iziskivati prava nema.

763

Nasledstvo ženino, koje bi za vreme braka pripalo, i mužu doneseno bilo, smatra se takođe kao miraz.

764

Ako bi muževlje dobro potpalo pod stecište, pa bi i žena svoj miraz tražila, onda će priznanje muževlje učinjeno pre stecišta važiti, posle pak stecišta neće se uzeti u prizrenje, ako drugih dokaza žena imala ne bi.

765

Za miraz služiti može sve ono, što se može prodati ili može na korist biti.

766

Muž ima pravo uživati miraz ženin, dokle god brak traje u sali i važnosti. On gotove novce, dugove ustupljene, ili druge potrošne stvari može potrošiti; samo za vrednost i naknadu sa svojim dobrom jemstvuje.

767

Ako se miraz sastoji u nepokretnim dobrima, i drugim pravima i stvarima, koje se upotrebiti mogu da se ne potroše; onda će žena ostati gospođa od istih stvari, ali će ih muž uživati.

768

Ono, što žena u pokretnim stvarima kao opremu za svoju ili muževljevu potrebu donese, jesu darovi, koji ostaju ženini za sve vreme braka, niti muž s njima raspolagati može, ali ni žena bez muževlja znanja ne sme ih otuđivati.

769

Ako bi ili ženik ili drugi ko k mirazu ženinom što dodao, ono se smatra kao i miraz.

770

Može i muž ženi prvi dan kakav dar učiniti, i onda se i ovaj dar smatra kao i miraz. Samo ako bi žena muža ostavila ili sa svojom krivicom od njeg rastavila se, takovi dar gubi.

771

Ako muž i žena o svom imanju nisu ništa osobito uredili, onda svako svoje prinadleži. Samo ako se žena protivna ne pokaže, drži se, da je mužu kao svome zastupniku zakonom poverila, da on brigu o imanju nosi; a on se smatra kao i drugi punomoćnik; samo o dobitku nije dužan računa davati. No vlastan će biti dobitak po svojoj volji upotrebiti i uživati.

772

Ni žena nije dužna o uživanju koristi ili prihoda od imanja svoga pod upravu muževljevu danoga računa davati.

773

U osobitim važnim slučajevima, ili kad bi se imanje u opasnosti i bedi nalazilo, može ona zahtevati, da se upravljanje sa imanjem od muža oduzme, baš da mu je i na svagda dano bilo. A tako isto i on ima pravo neurednom domovodstvu ženinom preponu učiniti, i nju pri tom i za raspikuću oglasiti.

774

Ono što se ženi na slučaj, ako udova ostane, za njeno sadržavanje opredeli, zove se udovičko uživanje. I ovo pripada udovici taki od dana smrti muževlje.

775

Ako bi se udovica preudala, pa muževlje ime nositi prestala; onda ona gubi pravo na udovičko uživanje.

776

Za miraz ženin muž se svojim dobrom naravno jemstvuje. Na protiv muževih docnijih zajmodavaca, ako hoće prvenstvo i sigurnost da ima, mora založiti pravo, to jest ubaštinjenje ili intabulaciju imati.*)

_________________________

Da se 776 zakonika Građanskog ovako opredeli i propiše: Za miraz ženin muž svojim dobrom naravno jemstvuje. U naplati miraza žena ima svakojako pravo prvenstva protivu neintabuliranih ranijih, pre njene udaje postavših, muževljevih zajmodavaca; no protivu njegovih docnijih zajmodavaca ako hoće da ima prvenstvo i sigurnost za miraz, mora ona založno pravo, t. j. intabulaciju imati.

Prizrenje i uzroci, iz kojih je ovako opredeljenje učinjeno jesu:

1. Intabulacija je sredstvo, kojim se svaki poslužiti može, da sebe najbolje osigura za ono, što kome da ili uzajmi. I zajmodavac za dug, i žena za miraz moći će se tim obezbediti, kad misle da im je to nužno.

2. Kad je zakonodatelj 776 propisao, da se žena poradi prvenstva za miraz protivu docnijih muževljevih zajmodavaca obezbedi intabulacijom, onda je on pretpostavio, da će se otud samo po sebi razumeti, da za to prvenstvo ona ne mora imati založno pravo i protiv ranijih njegovih zajmodavaca, naravno neintabuliranih. Da je pak umesno i pravedno, da žena za miraz drugo, i to ovakvo pravo ima protiv ranijih zajmodavaca njenog muža, to se već i otuda poznaje, što žena pre udadbe nije sa svojim mužem ni u kakvom, a mnogo manje u bračnom odnošaju bila, i što se potome ne može zahtevati da se muževlji raniji dugovi od njenog miraza isplaćuju.

3. Ne bi ni iz moralnog vida umesno bilo, to pravilo postaviti, da žena ne može drugojačije sa mirazom sigurna biti, ni protiv intabuliranih ranijih muževljevih zajmodavaca, nego samo jednom intabulacijom: jer postupak poradi ove kod suda takvi je, da ga oni, koji su pošli da se oprijatelje i uzmu, ne mogu lako i hladnokrvno preduzeti.

Što se pak tiče 784 i 786, oni nikakvog tolkovanja ne potrebuju, jer oni ne glase o mirazu, već o imanju ženinom, za koje pravilo postoji, da ono što žena mužu nije na potrošak dala, no na svoje ime zakono zadržala, ostaje njeno sopstveno imanje. (Zakonodavno tumačenje od 28. marta 1850. Zbornik V strana 103).

777

Što muž ženi svojoj u nakitu, dragom kamenju i drugim dragocenostima za ukras dade, to se i u sumnji uzima da je poklonjeno.

778

Ako li zaručnik svojoj zaručnici ili ova onome što pokloni, ili obeća na slučaj braka, pa bi se brak bez krivice darodavca razišao, onda onaj može dar poreći, ili ako je dao, natrag uzeti.

779

Ako bi u jednom testamentu muž ženu svoju a žena muža uzajmice, ili drugog koga za naslednika postavili, pa bi posle reč natrag uzeli, onda takva naredba prestaje i raskida se. No ako jedno naredbu svoju poreče, a drugo pri reči ostane, onda od ovoga strane naredba stoji, a samo se ona porečena kvari.

780

Kad bi muž i žena takav među sobom ugovor učinili, kojim jedno drugom svoje imanje po smrti ostavlja, onda ugovor takav, ako će silu i važnost da ima, treba onako načiniti, kao što propis za testamente glasi.

781

Ugovor na slučaj smrti smatra se kao i testament, samo što po svojoj volji bez volje druge strane ne može se od njega odustati. No od imanja, s kojim je ko ugovorom na slučaj smrti raspoložio, ostaje on za života gospodar. No ako preživio drugu stranu ne bi, na slučaj smrti ne može naredbe činiti.

782

O onom imanju koje nije u ugovor na slučaj smrti ušlo, može se osobito testament praviti punosnažan.

783

Koji bi s ugovorom na slučaj smrti nezadovoljan bio, onaj mora, ako dovoljno uzroka ima, onako na uništenje njegovo postupiti, kao i kod drugih ugovora.

784

U slučaju stecišta protiv muža samo, valja ženino doneseno imanje odeliti, jer ona za muža plaćati nije dužna; osim ako ga ona nije upropastila, ili je dobra za njega stajala.*)

_________________________

Zakonodavno tumačenje od 29. marta 1850. godine; vidi član 776.

785

Ako žena padne pod stecište, ugovor na slučaj smrti ostaje zato nepremen.

786

Ako su supružnici složili se na smesu dobara svojih zajednički, onda kako se stecište otvori, smesa prestaje, i imanje se deliti mora kao u slučaju smrti.*)

_________________________

Zakonodavno tumačenje od 28. marta 1850. godine; vidi član 776.

787

Ako se brak uništi, onda se uništava i ugovor na slučaj smrti; ako se brak razvede sudski, onda se raskida i ugovor na slučaj smrti; i imanje se postavlja u prvašnje stanje.

788

Ugovori bračni, koji bi se na zlo i štetu dece klonili, nemaju sile ni važnosti. Muška i ženska deca izravnati se mogu i ugovorom i to ostaje snažno.

GLAVA XXIX

O UGOVORIMA ODVAŽNIM ILI NA SREĆU

789

Ugovor odvažni jeste takav ugovor, kojim jedna strana daje nadeždu na korist kakvu neizvesnu, koju druga strana prima. Ovo može biti za platu ili bez plate.

790

Tužba za oštećenje preko polovine kod ovog ugovora nema mesta kao kod drugih ugovora.

791

K ugovorima odvažnim prinadleži: opklada, igra ili kocka; i druge kupovine i prodaje neizvesnih od sreće zavisećih stvari; odsekom plata; i ostala osiguranje štete na izvestan slučaj.

Ovamo prinadleže igre oružjem, opklada za trku pešice, na konju ili kolima, i druge igre, za koje se trud i veština iziskuje.

792

Opklada je onda, kad ni jednoj strani nije poznato, šta će izići. Ako se dokaže, da je jedna strana znala, pa se činila da ne zna, šta će izići, pa tako dobije; onda je prevara, i opklada ne vredi ništa. Onaj koji tako dobije, vratiće ulog natrag; koji pak znajući izgubi, smatra se kao da je učinio poklon.

793

Pri opkladi, koja može samo o dozvoljenoj stvari biti, treba cena da je dana ili u treće ruke položena; inače na sudu nema sile ni važnosti.

794

Igra i kocka smatra se tako kao i opklada. Dobitak od igre zabranjene, ili kockanja zabranjenoga pada i uništava se; a igrači i njihovi zaklanjači dolaze pod odgovor.

Od kockanja razlikuje se kocka, koja se baca pri deobama, poravnanjima i t. d. kao što je na svom mestu spomenuto.

795

Ko za određenu izvesnu cenu neizvesno dobro, kao plod godišnjih vinograda, njive, hasnu od vodenice ili nasledstvo buduće bez popisa stvari, ribu koliko se n. pr. mrežom u jedanput, dvaput i t. d. izvući da, kupi, onaj je učinio kupovinu na sreću i mora se zadovoljiti, ma mu se sva nadežda osujetila.

796

Ko se podveže za opredeljenu sumu novaca, ili za drugu stvar opredeljene vrednosti drugome godišnji odsek opredeljeni davati, donde dokle jedan ili drugi, ili i treći ko živ bude, onaj je dužan dotle davati, baš da bi se on u nadeždi prevario, i da bi mnogo više platio, nego što je primio.

797

Ni zajmodavci ni naslednici onoga, koji je za sebe odsek ugovorio, ne mogu ugovor odsečni raskinuti i uništiti. Ali zajmodavcima ne može se pravo oduzeti, da sebe iz opredeljenoga odseka ne namire, kao ni deci pravo, da sebe po zakonu sadržavaju.

798

Što se tiče osiguranja štete na slučaj neizvesni za naplatu, kao osiguranje espapa na vodi i na suvu; kuća i miljkova protiv vatre i vode, to će se po osnovima navedenim, i osobitim propisima za razna ova osiguranja suditi.

799

Ako je onaj, koji osigurava štetu svoju, napred već za štetu istu znao, onda rečeni ugovor sam po sebi pada. Ako li je svojom krivicom štetu naneo, naknada mesta nema.

GLAVA XXX

O NAKNADI UČINjENE ŠTETE

800

Ko drugome štetu kakvu učini, bilo to na imanju tuđem ili pravima i ličnostima, onaj mora tu naknaditi.

801

Od naplate učinjene štete samo se ko onda osloboditi može, ako dokaže, da šteta nije njegovom krivicom, no se slučajno dogodila.

802

Koji je javno kao majstor kakav ili veštak poznat, ili se za takvoga izdaje, kako se posla primi, mora za svaku pričinjenu štetu dobar stajati. No ako je onaj, koji je posao takvome poverio, znao, ili lako o njegovoj nesposobnosti uveriti se mogao, pak mu je opet posao predao, onda i njegove krivice ili bar nebreženja ima.

803

Veštaci, od kojih bi se za nagradu savet iskao u poslu, koji u njihov krug spada, pa bi takvi dali, da bi na štetu služio, odgovaraće i za rđav savet.

804

Ako nije krivica jednoga nego više njih, onda su dužni svi zajednički jedan za sve i svi za jednoga štetu naknaditi. A oni među sobom nek se ravnaju, i po meri krivice ispravljaju, koliko na koga da spadne.

805

Ako bi što krivice i onoga bilo, koji je oštećen, onda će srazmerno naknada i na njega pasti.

806

Koji bi drugome s tim, što bi pravo svoje uživao, samo ako granice ne prekorači, štetu kakvu naneo, nije dužan odgovarati niti mu tu naknaditi.

807

Ako čovek, štetu učinivši, nije pri svesti bio, neće odgovarati za štetu. No ako je sam sebe voljno u to stanje postavio, hoće odgovarati, kao da je pri svesti bio, kad je učinio.

Ovima se upodobljavaju i mala deca do 7 godina, ludi, zgranuti, besomučni. No za ove svagda odgovaraju oni, kojima su ovi povereni da ih čuvaju.

808

Za slučaj nije niko dužan odgovarati. Ali ako je ko kriv, što se slučaj dogodio; ili nije nabljudavao zakon, koji je za otklonjenje slučajnog oštećenja propisan: ili se bez nužde u tuđ posao mešao; to takvi i za slučaj, koji se inače dogodio ne bi, odgovarati mora.

809

Ako bi se ko u nuždi u čiji posao umešao, pa štetu odvratio ne bi, to mu se pripisati ne može; osim ako nije s tim drugome na smetnji bio, koji bi štetu odvratio. Ali se u ovom slučaju i korist, koju je pričinio, u prizrenje i račun uzima.

810

Za tuđa dela niko nije dužan odgovarati. Ali ako bi ko takva lica u službi držao, koja su kao skitnice, nevaljalci i zločinci poznati, i koji nikakve isprave za sebe nemaju; onda on za svu štetu, koju bi ovi učinili, odgovarati mora.

811

Tako isto i onaj, koji bi za osobite poslove sa znanjem nesposobna lica uzeo, i s tim drugome štetu naneo, odgovaraće za štetu.

812

Gostioničari, krčmari, lađari i vozioci (kiridžije) odgovaraju i za onu štetu, koju bi njini ljudi putnicima naneli.

813

Ko iz kuće kroz prozor, s tavana, ili inače, nesmotreno što baci ili izlije, onaj će odgovarati za štetu, koju bi drugom s tim prouzrokovao; ako se ne zna ko je, onda odgovara gospodar od kuće ili od kvartira.

814

Ako je stvar kakva gde god nameštena, ili obešena, da lako pasti ili drukče koga osakatiti ili oštetiti može; onda svaki ima pravo tu predstojeću opasnost policajnoj vlasti javiti, koja će izvideti i ukloniti.

815

Udari li životinja kakva na čoveka, ili na dobro čije, te štetu nanese, onda je onaj pod odgovorom, koji je takvu životinju naterao, ili nadražio, ili je sačuvati prenebregao.

816

Ko životinju u šteti nađe, može je silom odbiti, ili isterati, ili uhvatiti, i sagnati. Ubiti nema vlasti, osim ako nije u slučaju nužne odbrane.

817

Uhvaćena u šteti životinja ostaje u zalozi za naknadu, koju je dužan onaj, čija je životinja, za osam dana učiniti. Ako se ne poravnaju, dužni su stvar sudu javiti. Oštećeni nije dužan životinju iz zaloge pre izdati, dok mu se ili naknada ne učini, ili sigurnost dovoljna ne postavi.

818

Da se šteta naknadi, treba sve u prvašnje stanje da se postavi. Ako to biti ne može, onda valja da se šteta proceni, pa po proceni vrednosti naplati.

819

Ko štetu kakvu drugome nanese sa zlom namerom ili iz krajnjeg nebreženja, onaj će ne samo štetu učinjenu naknaditi, nego će i dobitak zbog toga izgubljeni naplatiti morati.

820

Ko drugoga rani, osakati, ili inače povredu telu nanese, taj plaća trošak sav za lečenje i lekove; pa i zaslugu, koju zbog toga onaj gubi, i koje će se u napredak lišiti, naplaćuje; i još za pretrpljene bolove, ako se zahteva, srazmernu naplatu čini.

821

Ako bi od takve rane i smrt sledovala, pa bi sirote ostale, žena i deca, onda se osobita naplata čini i za to.

822

Šteta se mora i ona naknaditi, koja bi se povredom slobode čije, ili časti i poštenja ili imanja tuđeg prouzrokovana bila.

823

Za štetu smatra se i ono, kad dužnik ne bi na vreme poveriocu svome dug isplatio; u kom slučaju ako interes i ne bi ugovoren bio, opet od ročnoga dana za isplatu interes će se po opredeljenju kao u naknadu štete plaćati.

824

Niko neka ne misli, da se tim, što bi štetu prouzrokovanu naplatio, oslobođava od ugovora. On pored naplate štete mora i ugovor ispuniti, osim ako je naročito drukčije ugovoreno.

825

Ova dužnost na naknadu štete ili izgubljenoga dobitka vezana je za imanje oštetitelja, i zato prelazi i na naslednike njegove, koji će iz nasleđenoga imanja naplatu učiniti morati.

826

Sudovi će naknadu za štetu učinjenu opredeljavati po propisu ovoga Zakonika, a što se kazne tiče, izricaće presudu po zakonima kaznitelnim.

ČEST TREĆA

OPREDELjENjA OPŠTA ZA PRAVA LIČNA I STVARNA

GLAVA I

O NAČINU KOJIM SE UTVRĐUJU PRAVA I OBAVEZE

827

Načini, kojima se obezbeđuju obaveze i utvrđuju prava jesu, jemstvo i zaloga.

828

Ko se za drugoga podjemči, onaj mora dug onoga platiti onako kako se podjemčio, jer ga na više ni poverilac ni sud obavezati ne može, nego na koliko se sam obavezao.

829

Ako se opredeljeno ne izrazi, kakvo koji jemstvo na sebe uzima, onda se razumeva, da jemac za dužnika poveriocu jemstvuje tako, ako glavni ili pravi dužnik ne bi platiti mogao. Sledstveno poverilac ne može pre jemca tražiti, dok se ne pokaže, da glavni dužnik nije mogućan platiti.

830

Da dužnik nije mogućan platiti pokazuje se i onda, kad ovaj potpadne pod stecište ili ako bi se nekuda stepao, i ne bi se znalo, gde je u vreme, kad bi rok plaćanja došao.

831

Koji bi se jedan ili više njih podvezao kao platac, onaj jedan ili više njih dužan će biti kao saučesnik duga po zakonu smesništva ili ortakluka plaćati.

832

(Ko jemstvuje kao jemac i platac, onaj se obavezuje platiti dug mogao glavni dužnik platiti ili ne mogao. Sledstveno poveriocu ostaje na volji ili od glavnog dužnika, ili od jemca i platca, ili od obojice u isto vreme dug iskati.)

_________________________

Ukinut Zakonom od 28. novembra 1859. V No 5273 Zbornik XII strana 97:

I Od sada nema nikakve razlike u tome, jemčio ko kome za dužnika samo kao jemac ili kao jemac i platac.

II Po tome 832 Građanskog zakonika ukida se, i poverilac, to jest onaj koji je zajam dao, ne može isplatu jemčenog duga tražiti od jemca ili od jemca i platca donde, dokle od glavnog dužnika kod suda naplatu nije tražio, pa se namiriti nije mogao.

III No kako jemac tako i jemac i platac po smislu 838 Građanskog zakonika jemče poveriocu za dužnika donde, dok se god sav dug ne isplati, osim ako su ugovorili rok, u kom slučaju po ugovoru sudiće se. Prema tome ono tumačenje od 25. jula 1853. N No 384 (Zbornik VII strana 73) ukida se.

IV Svi drugi propisi Građanskog zakonika o jemstvu ostaju u snazi.

V Kao što 7 Građanskog zakonika glasi, zakon ovaj vrediće samo za unapredak i po tome za sve obaveze koje su ugovorene pre nego što ovaj zakon u život stupi sudiće se po dosadašnjim propisima o tome.

833

Ko god za drugoga dug plati, onaj ima pravo naplatu od glavnog dužnika zahtevati; i sva sredstva za to shodna upotrebiti.

834

Ako njih više ima, koji su za jedan dug dobri stajali onda svaki pojedini od njih jemstvuje za sav dug.

835

Jemac ili platac bez znanja dužnikova ne treba poverioca da namiri; jer inače sam sebi neka pripiše, ako bi glavni dužnik dovoljno obrane protiv poverioca imao. U kom slučaju svu tu obranu može dužnik protiv jemca upotrebiti, i jemac za svoju nesmotrenost gubi pravo naplate protiv dužnika, no ostaje mu samo protiv poverioca, otvoren put.

836

Ako bi poverilac osim jemstva još i zalogu imao, on nije vlastan na štetu jemca, zalogu iz ruke ispustiti; jer inače jemac od svoga jemstva odustati može, počem se on samo uz zalogu obavezao.

837

Jemstvo je vezano za obavezu glavnoga dužnika. Ako ova prestane sasvim, ili od česti, onda prestaje i jemstvo sasvim ili od česti.

838

Ako jemstvo glasi za neko opredeljeno vreme; onda kako se to vreme navrši, prestaje jemstvo.

839

Ako bi jemac video da glavni dužnik propada i malaksava; ili se iz otečestva udaljava, i nekud premešta; onda on ima prava zahtevati obezbeđenje jemstvovanoga duga od njega.

840

Ako bi jemac umro, takav koji ne bi ni ručne zaloge dao, niti bi svoja nepokretna dobra u jemstvo potpisao; onda za tri godine prestaje ugovor na jemstvo. Uz zalogu ručnu ili nepokretnih dobara traje obaveza na jemstvo još 30 godina po smrti jemca.

841

Drugi način kojim se dug obezbeđava, jeste zaloga, koja se u tome sastoji, kad dužnik ili pokretnu svoju stvar zaista kao zalogu poveriocu preda, ili svoje nepokretno dobro propisanim putem za dug potpiše, ili dug na dobro upisati dade.

842

Onaj, koji stvar kakvu u zalozi ima, dužan je istu dobro čuvati, i pošto založitelj dug namiri odmah izdati.

843

Poverilac ne može založenu stvar u dug zadržati, no samo po isteku roka ima pravo sa znanjem vlasti prodati je; počem se namiri suvišak da ima izdati založitelju.

I po tome, neće važiti svi pobočni ugovori i uslovi protivni prirodi zaloge i zajma, kao što su: ugovor da poveritelju pripadne zaloga, ako mu se zajam na vreme ne vrati; da poveritelj zalogu po svojoj volji za napred određenu cenu prodati, ili za sebe zadržati može; da dužnik zalogu nigda iskupiti, ili ni na kog drugog preneti ne može; ili da poveritelj ne može zahtevati prodaju zaloge za izmirenje i pošto ugovoreno vreme za povraćaj zajma proteče.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

844

Između više sposobnih načina za obezbeđenje dugova, ostavlja se izbor dužniku, da onim načinom obezbeđenje učini, kakav je njemu pri jednakoj vrednosti zgodniji.

845

Poljska dobra, kao njive, livade, a i pokretne stvari, koje se čuvati daju, sa dve trećine procenjene vrednosti svoje imaju dovoljno bezbednosti; kod vinograda i voćnjaka samo se zemlja u prizrenje uzima, od koje dve trećine cene bezbednost čine; a posađena drva i čokot ne uzimaju se u procenu; kuće zidane sa polovinom cene, a kod kuća drvenih samo se mestište u prizrenje uzima, koje takođe sa polovinom cene bezbednost ima.

846

Pri ovima pretpisima uzimaju se u prizrenje i sva ona pravila, koja su u glavi VI, česti drugoj poradi zaloge izložena.

GLAVA II

O PREINAČENjU (PROMENI) PRAVA I OBAVEZA

847

Koja prava i obaveze od volje ugovarajućih strana zavise, ona se s voljom uzajamnom i preinačiti mogu.

848

Ova promena može biti tako, da se ne uzima niti dodaje koja treća osoba; a može biti i tako, da se koja treća osoba još dodaje, kao novi poverilac, ili novi dužnik.

849

Kad se stara obaveza prometne u drugu novu, onda je prenovljena, i nije više ona, nego je druga, n. pr. kad bi dva dužnika bila na jednu sumu, pa bi poverilac jednoga pustio, i samo od drugoga obavezu uzeo; ili bi od dužnika, koji bi žito dužan bio, uzeo obavezu na vrednost u novcu.

850

Pri prenovu stara obaveza prestaje, i novo silu svoju dobija.

851

Kako stara obaveza prenovom prestane, odmah i ostale sporedne obaveze, kao: jemstva, zaloge i ostala prava, prestaju, ako nije uz prenov i zato nov ugovor učinjen.

852

Ako bi se samo prvašnja obaveza tačnije opredelila, na pr. gde, kad i kako da se ispuni, to se ne može smatrati kao prenov, no stara obaveza ostaje pored toga u svojoj sili i važnosti.

853

Ako bi se sumnja porodila, da li stara obaveza stoji, ili je sa novom dignuta, onda ona donde stoji, dokle sa novom zajedno postojati može.

854

I oni prava svoja prvašnja prenavljaju, kad se o spornim i sumnjivim pravima poravnaju. U poravnanju je obično, da svaka strana po nešto od svoga zatega popusti, a po nešto od drugoga dobije. Ako jedna strana sve ustupi, a druga ništa ne dobije, onda se smatra kao ustupljeno ili poklonjeno pravo.

855

Muž i žena ne mogu o braku poravnanje učiniti, t. j. da u braku žive ili da se rastave, jer rastaviti se ne zavisi od njihove volje; no to samo nadležnim duhovnim sudom presuditi se može.

856

O onome, što ko po testamentu, dok još otvoren nije, primati ima, poravljenje ne vredi ništa. No kao opklada o tome, može imati svoju silu i važnost.

857

Poravnanje zbog zločinstva učinjeno od kazne javne ne oslobođava; ono se samo na naknadu za štetu pretrpljenu odnositi može. Osim ako nisu pomanje uvrede, koje strane oprostiti mogu.

858

Ako bi se strane pri poravnanju prevarile u licu, ili u samom predmetu, ni onda poravnanje ne stoji.

859

Koji bi posle poravnanja dokazivao, da je preko polovine oštećen, ili bi nove dokaze donosio, koji mu pre poravnanja nisu poznati bili, neće mu ništa pomoći; osim ako ne bi očevidnu prevaru i nepošteno postupanje pokazati mogao.

860

Ako bi se stvar pri poravnanju računa ticala, pa bi se u računanju pogreška dogodila ta se i posle poravnanja ispraviti može.

861

Poravnanje prostire se samo na ona dela sporna, o kojima je učinjeno; a nikako i na druga. Baš da bi izraženje glasilo na sve raspre u opšte, i onda se na one samo odnositi može, na koje su strane misliti mogle, a nikako i na one, koje bi hotimice pritajene bile.

862

Jemac i založitelj, koji su za celu spornu obavezu dobri stajali, ostaju i za poravnanu čest dobri. Samo ako je poravnanje bez njihova znanja i volje učinjeno, mogu oni svu obranu protiv poverioca upotrebiti, koju bi upotrebili, kad ne bi poravnanje učinjeno bilo.

863

Za dela sporna mogu se strane skloniti i poravnati i na to, da izberu sebi sudije, pa kako ovi nađu, onako da im pravo bude.

864

Ko pravo svoje prvašnje tako preinači, da ga drugome ustupi, da mu je slobodno to činiti i za naplatu i bez naplate.

865

Prava za ličnost čiju vezana, koja s njom prestaju i iščezavaju, drugom ustupiti se ne mogu.

866

Obaveze pismene na dug, ako na pokazatelja glase, kako su predane, već su ustupljene; i onoga su u čijoj se ruci nalaze, niti treba drugih dokaza.

867

Ustupitelj prenosi na prijemnika sva svoja prava; i zato prijemniku ista i pripadaju.

868

Pri ustupanju rađa se obaveza nova samo između ustupitelja i prijemnika. Obaveza dužnika ustupljenoga ostaje ona ista. Ako mu se prijemnik, ili nov poveritelj njegov ne obznani, on ga nije dužan znati. I u tom slučaju ako on, ne znajući za prijemnika, svoj dug ustupitelju isplati, ili se drukčije sa njim namiri, oslobođava se on od svakog odgovora. I prijemnik ima posao samo s ustupiteljem.

869

No ako je ustupitelj dužniku ustupljenome novoga poverioca ili prijemnika duga njegova kazao i obznanio, onda će dužnik prijemnika namiriti dužan biti; no njemu ostaje ipak pravo, sve one obrane upotrebiti protiv prijemnika, koje bi upotrebiti mogao protivu ustupitelja.

870

Koji poveritelj dug svoj drugome ustupi badava, ili mu ga pokloni, onaj nema više odgovarati za njega. Ako li ga ustupi za naplatu, onda ustupitelj prijemniku mora dobar stajati, da onaj dug, koga je ustupio, jest pravi i istinski dug, i da od dužnika namiriti može. No ovo se razumeva u onoliko, ukoliko se on sam od prijemnika naplatio.

871

Ako se prijemnik iz javnih knjiga, u kojima bi dug založenim dobrima obezbeđen bio, izvestiti i tako doznati može, kako mu je moguće namiriti se, onda za to ustupitelj odgovarati nije dužan; kao što ne odgovara ni za docnije pojavivši se slučaj, ni za nebreženje prijemnika, kojim bi se dogodilo, da se dug docnije podmiriti ne bi mogao.

872

Može dužnik mesto sebe drugog dužnika kao platca koji će ga zameniti, u zamenu staviti, i svoga poveritelja na njega radi isplate duga svoga uputiti. I ovo će biti tvrdo i stalno, ako na to i upućeni poveritelj t. j. zamenoprimac pristane, to jest ako ovoga mesto dužnika za platca (mesto platca), kao zamenitelja dužnikova primi, i sam isti zamenitelj pristane, i od zamenodavca obavezu njegovu preuzme.

873

Kako je zamena sa voljom ove sve trojice učinjena, onda se zamenoprimac, po redu ima držati zamenitelja, t. j. novoga primljenoga dužnika, a ne zamenodavca, svoga staroga dužnika.

874

Ako dužnik protiv volje poverioca, drugoga mesto sebe kao dužnika stavi, to poverioca vezati ne može, no obaveza važi samo između onih, koji su na to pristali i saglasili se.

875

Ako bi dužnik zamenodavac takvog zamenitelja, koji njemu ništa dužan nije, mesto sebe radi isplate duga stavio; onda ovome na volji stoji zamene te primiti se, ili ne primiti. Ako se on nje ne primi, nije ništa ni dužan; ako li se primi; onda se ima sprama zamenodavca sve one dužnosti, koje bi imao kao njegov punomoćnik; ali između njega i zamenoprimca (poveritelja) još nikakav ugovor ne postoji.

876

Ako zamenodavac zamenu, dok još od zamenoprimca prihvaćena nije, poreče i natrag uzme, onda i zamenitelj nema vlasti kao punomoćnik zamenoprimcu dug isplatiti.

877

Ako zamenoprimac podnesenu zamenu neće da prihvati, ili se nje zamenitelj neće da primi ili mu ne može ni podneti što ga u mestu nema; onda će zamenoprimac to odmah zamenodavcu javiti; koje ako ne učini, ostaće pod odgovorom za sva nezgodna sledstva.

878

Ako su i zamenoprimac i zamenitelj primili podnesenu zamenu, ali zamenitelj ne isplati na vreme dug; onda će se zamenoprimac obratiti na zamenodavca, i ovaj će ga namiriti morati po onom zakonu, po kom ustupitelj prijemniku odgovarati mora za ustupljeni dug.

879

Ako zamenoprimac prihvatajući zamenitelja, ovoga kao za svoga platca tako primi, da zamenodavca pusti, onda se zamenodavac oslobađa i ne odgovara za dug, namirio se onaj, ne namirio. To biva, kad se zamenoprimac naročito izjasni, ili kad delom pokaže, pošto od sebe priznanje dužniku da, ili obavezu vrati.

880

Ako zamenodavac svome dužniku kao zamenitelju samo u toliko naloži, da dug zamenoprimcu isplati, u koliko je on njemu dužan, onda zamena ova toliko znači zamenoprimcu, koliko drugo ustupljenje, i između njega i zamenitelja rađa se onaj isti odnošaj, koji i između primca kakvoga duga i primljenog dužnika, kome je primac obznanjen.

881

Ako zamenitelj ovakav bez uzroka ne bi isplatiti dug hteo, ili bi, počem je primio na sebe isplatu, opet isplatiti zatezao se; onda će on za sledstva odgovarati. Ako li on primljeni na sebe dug isplati, pa to više bude, nego što je on zamenodavcu dužan bio, onda on ima pravo za suvišak naknadu zahtevati od zamenodavca.

GLAVA III

KAKO PRESTAJU PRAVA I OBAVEZE

882

Ko plati ono, što je dužan, onaj se oslobađa od toga, i prestaje obaveza.

883

Niko ne mora što drugo primiti, niti može od dužnika što drugo zahtevati, nego ono, na što se ovaj obavezao; i to u ono vreme, na onom mestu i na onaj način, kao što obaveza glasi.

884

Dug se može isplatiti ne samo novcem no i drugim čim, samo ako se strane slože.

885

Ako dužnik ne bi sav dug na jedanput isplatiti mogao, nego bi na česti plaćati poveritelja ponuđavao; ovaj ako neće ne mora primiti.

886

Ako bi dužnik na česti dug isplaćivao, pa se između više delova po volji poveritelja ne bi opredeliti moglo, koji su isplaćeni; onda se razumeva, da je najpre plaćen interes, posle kapital, i ako bi više kapitala bilo, onda se najpre razumeva onaj, koji je iskan, ili za koji je rok plaćanja došao, a za ovim razumeva se onaj kapital, koji je dužniku na najvećem teretu.

887

Ako rok, kad da se dug isplati, nije opredeljen, onda se razumeva, da je onda rok, kad je dužnik na plaćanje opomenut.

888

U nekim slučajevima rok plaćanja sama priroda stvari pokazuje; tako za plaćanje užitka, ako pogodbe nema, rok je na mesec dana napred, i pripada uživaocu baš da pre svršetka meseca umre.

889

Poverilac treba na rok da primi, kad mu se podnosi isplata; ako se zateže, sam sebi neka nezgodna sledstva pripiše, ako bi se takva dogodila.

890

Ako način i mesto za isplatu nije opredeljeno; onda ako se po prirodi i nameri posla to opredeliti ne može, razumeva se o nepokretnim stvarima ono mesto, gde leže, o pokretnima ono, gde je obećanje učinjeno. Inače plaćanja, za koja ugovora nema, čine se u mestu, gde dužnik živi.

891

Može i onaj, koji zbog mladoletnosti inače svojim imanjem vladati nije sposoban, dug svoj pravi, kome je za isplatu došao, isplatiti, i takva isplata ima silu i važnost, i oslobođava od obaveze. Samo ako ovakav dug ne bi jasan bio, i ne bi još rok za plaćanje došao, onda tutor ili staratelj ima pravo ono, što je plaćeno natrag iskati.

892

Kad ko drugi za dužnika, koji ne može da plati, hoće dug da plati, poveritelj dužan je primiti, i svoje pravo njemu ustupiti; samo u tom slučaju on ne stoji dobar, da je to istiniti dug i da će se namiriti moći, osim ako je na prevaru dobio.

893

Ako dužnik neće, da drugi za njega plati, to ovaj se poveriocu nametati ne može, niti ga je ovaj uzeti dužan. Ali ako on isplatu duga uzme, onda i platac ima pravo zahtevati, da poverilac svoje pravo prema dužniku njemu ustupi, koje ovaj učiniti mora.

894

Dug treba da se isplati samom poveriocu, ili njegovom punomoćniku za primanje opredeljenom, ili onome, koga bi sud za gospodara istoga duga priznao i oglasio. Ako je ko dug položio onome, koji sam sa svojim imanjem rukovati ne sme, onda bi on dužan bio po drugi put platiti; i samo bi se onda oslobodio, ako bi se plaćen dug još zaista nepotrošen našao, ili bi se pokazalo, da su isti novci na korist primca upotrebljeni.

895

Ne zna li se poverilac, ili ga na mestu nema, ili on neće dug da primi, onda dužnik neka položi dug u sudske ruke, pa će se osloboditi od duga. Ako je stvar takva, da se ne može u sudske ruke predati, onda sud naredbu neka učini, kako da se stvar pričuva.

896

Ko dug isplati, onaj ima pravo iskati, da mu se priznanica (kvita namirnica), izda, da je on dug podmirio. Na priznanici treba naznačiti, ko je platio, kome, gde i kad, šta i koliko; i to valja da potpiše poverilac, ili njegov punomoćnik, ako pisati znaju, ako li ne, a ono treba bar dva svedoka da svedoče, od kojih jedan može poveriočevo ime potpisati.

897

Ko priznanicu od poverioca ima, da je glavno isplatio, onome se veruje da je i interese platio.

898

Ako poverilac ima pismenu obaveznicu (obligaciju) od dužnika, onda kako dug primi, dužan je istu dužniku vratiti. Ako li rekne, da je istu negde zabacio, pa ne može da nađe, ili je nju izgubio, onda je dužan to na sudu priznati, koji će takvu uništiti, i dužniku priznanje dati.

899

Ako dužniku istina nije priznanje na isplatu duga dano, ali mu je obveznica vraćena, to već za njega svedoči, da je dug isplatio, i poverilac ako bi protivno govorio, morao bi to dokazati.

900

Ako bi ko plaćati što imao na neke rokove, ili za neko izvesno vreme, pa bi priznanje imao za docnije rokove; onda se drži, da je i pređašnje isplatio.

901

To se razumeva i za trgovce i majstore, ako su s pazariteljem (mušterijom) za kupovinu od poznijega vremena namirili se, da su i za pređašnje kupovine izravnani.

902

Ko se prevari u neznanju budući stvari ili zakona, pa plati ono što nije dužan bio platiti, onda ima pravo natrag iskati, i to da mu se vrati. I ako ko učini ono, što nije dužan bio učiniti, ima pravo nagradu priličnu za to iskati.

903

Kad dvojica jedan od drugoga što tražiti imaju, pa su oba duga istinita, oba jednoga roda i takva, da što jednom kao poveriocu pripada, ono isto on kao dužnik drugome u dug isplatiti može, onda se može uzeti dug za dug i ako su dugovi jednaki, oni će se izravnati, ako li nisu, onda će se manji od većega odbiti.

904

Ako je jedan dug čist i jasan, a drugi nije, ili je jednom rok za plaćanje izišao, a drugom nije, onda se jedan za drugi zadržati, ili jedan od drugoga odbiti ne može.

905

Dugovi, koji nisu jednog roda, ili je jedan opredeljen a drugi nije opredeljen, ne mogu se jedan za drugi zadržati, i jedan s drugim podmiriti.

906

Stvari, koje bi ko na silu oteo, uzajmio, ili na pričuvanje uzeo, ne mogu se nikako zadržati za dug.

907

Dužnik ne može svoga poverioca s onim namiriti, što bi on od drugog tražiti imao, kome bi njegov poverilac dužan bio.

908

Prenese li se dug na više njih s jednoga na drugoga; pa bi do plaćanja došlo, i dužnik bi hteo u isplatu što uračunati, to on samo prema prvom i poslednjem poveriocu činiti može, a nikako prema onima, na koje je između prvog i poslednjeg dug prenašan.

909

Ako poverilac dužniku dug otpusti, ili oprosti, ili se duga odreče, smatra se kao da je dug isplaćen; i dužnik se duga oslobođava. Samo poverilac mora biti takav, koji neograničenu vlast ima sa svojim pravima raspolagati; i ne treba da to na štetu trećega bude.

910

Dug prestaje i onda, kad pređe na onu istu osobu, kojoj pravo pripada; jer bi inače poverilac sam sebi dužan bio. Samo ne treba smešati slučaj onaj, kad jedna osoba u jednom vidu i svojstvu prema pravu, a u drugome prema dugu stoji. Niti to spojenje može na uštrb trećem biti.

911

Obaveze na nepokretnim dobrima ležeće i u javne knjige založne uvedene ne prestaju pre, dok se ne ispišu, baš da bi na onu istu osobu prešle, kojoj pravo pripada.

912

Ako stvar jedna opredeljena, na koju se ko kao dužnik podvezao, slučajno propadne, prestaje obaveza sasvim tako, da ni u ceni dužnik stvar propalu naknaditi dužan nije.

913

Umre li onaj, kome pravo ili dužnost kakva pripada tako, da je samo za ličnost njegovu vezana, i na nju ograničena, onda prestaju sve obaveze.

914

Ako su i dužnosti i prava na neko opredeljeno vreme, bilo poslednjom voljom, bilo ugovorom, ili presudom sudskom, ili zakonom vezane, onda kako ono opredeljeno vreme isteče, prestaje i obaveza.

915

Iz sviju onih uzroka, iz kojih se po zakonu ugovori raskinuti i obaveze uništiti mogu, može se stvar u pređašnje stanje postaviti.

916

Naročito pak stvar će se u pređašnje stanje postaviti, ako se obmana u samoj stvari pokaže, ili je tolika, da je oštećenje preko polovine sledovalo; ako je s mladoletnikom ili i drugima pod tutorstvom nalazećim se licima bez znanja tutora ugovarano na štetu njihovu.

917

Mladoletnost ne pomaže onome, koji je lukavstvom i prevarom drugoga uverio u punoletnosti svojoj, ili ga samo stanje i posao njegov za punoletnoga izdaje, npr. ako je trgovac, zanatlija (majstor), ili menjač (saraf).

918

Mladoletan ne može se ni onda u pređašnje stanje postaviti, ako mu se obaveza rodila zbog učinjenog zločinstva, i drugog nedozvoljenog postupka, koji ga pod odgovor baca.

919

Ako mladoletnik do punoletnosti nije protivu svoje obaveze postupio, no je pri tom i posle ostao, smatra se, da je odobrio, i nema više prava na postavljanje u pređašnje stanje.

920

Mladoletnima udobljavanju se i svi oni, koji ne mogu, ili im je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati; takvi su svi uma lišeni, raspikuće sudom proglašene, propalice, prezaduženici, kojih je imanje pod stecište potpalo, udate žene za života muževlja.

921

Dospe li mladoletnik do punoletnosti i 14 dana prođu, prestaje mu pravo na povraćaj u pređašnje stanje. Ovo se razumeva i o zabrani sa sopstvenim imanjem rukovati.

GLAVA IV

O ZASTARELOSTI

922

Zastarelost jeste osobito opredeljenje zakona, po kome jedan zbog neupotrebljenja za neko poduže vreme pravo gubi, a drugi sa samim upotrebljenjem dobiva i pribavlja.

923

Zastarelost ima mesta kod sviju onih prava, koja se inače pribaviti mogu, kod sviju onih lica, koja su sposobna za pribavljanje i prenašanje stvari i ostalih prava.

924

Ona prava, koja najvišoj zemaljskoj vlasti ili knjazu kao glavi zemlje i naroda pripadaju, kao pravo na danak, đumruk i t. d. ne mogu se zastarelošću pribaviti.

925

Prava supružnička, roditeljska, dečija i druga lična prava ne mogu zastariti.

926

Zastarelošću samo se onaj koristiti može, koji je za pribavljanje stvari sposoban, i zaista stvar jednu drži na duže zakonom opredeljeno vreme, i to držanje da je zakono, pošteno, i čisto od svakog lukavstva i prevare, i da je neprekidno.

927

Zastarelošću onaj se koristiti ne može, koji stvar ne drži u svoje ime, niti sa onakovim osnovom, koji bi po zakonu dovoljan bio za pribavljanje prava; tako stvari založene, uzajmljene, na ostavu, ili na uživanje date, ne pribavljaju se zastarelošću.

928

Pokretne stvari pribavljaju se zastarelošću od tri godine dana.

928 a)

Tužba učitelja i nastavnika za nastavljenja u veštinama (hudožestvima) i naukama, koja mesečno daju; tužba mehandžija i ugostitelja za prebivalište i hranu; tužba radnika i nadničara za naplatu nadnica ili ugovorene plate i onoga, što su oko posla izdali, i tužba slugu, koji se mesečno pogađaju, za njihovu platu, zastareva za šest meseci.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

928 b)

Tužba lekara i hirurga za posete, operacije i lekove; tužbe trgovaca za davanje espapa netrgovcima (vidi 14 i 15 Trgovačkog zakonika); tužba onih, koji drže decu u obitalištu i daju im hranu; tužba drugih majstora i učitelja zbog plate za učenje; i tužba slugu koji se na godinu pogađaju, za naplatu njihove plate, zastareva za godinu dana.

Isto tako tužba pravozastupnika za naplatu njegovih izdataka i njegove nagrade zastareva za jednu godinu, računajući od dana, kad je po vođenoj parnici presuda izvršna postala, ili od dana učinjenog poravnanja, ili od oduzetog punomoćstva. U prizrenju nesvršenih parnica, on ne može tražiti naplatu izdataka i nagrade više, nego za pet poslednjih godina, računajući od dana tužbe.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

928 v)

U slučajevima 928 a i 928 b zastarelost teče, i ako je produžavano izdavanje, rad ili služba, i prestaje, samo ako je zaključen račun ili izdata priznanica ili obligacija, ili predata tužba sudu.

928 g)

(Pravozastupnici oslobođavaju se čuvanja akta po isteku godine, od dana presude izrečene u parnicama.)

_________________________

Ukinut zakonom o izmenama i dopunama u Zakonu o pravozastupnicima od 30. septembra 1871.

928 d)

Potraživanje godišnjih prihoda i dohodaka, godišnjeg izdržavanja, kirija od kuće, dućana i drugih zgrada, ili kirija za zemlje i druga dobra pod zakup data; godišnjih interesa na pozajmljene kapitale: usluga, koje se godišnje imaju činiti, i u opšte sve, što se plaća ili čini godišnje ili u kraćim rokovima, koji se godišnje povraćaju, zastareva za tri godine, od dana kad je što trebalo platiti ili učiniti.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

928 e)

Zastarelost kazana u 928a do 928d zaključno, teče i protivu maloletnika i protivu onih, koji iz drugih uzroka nemaju pravo raspolaganja sa svojim imanjem. No oni imaju pravo na naknadu od tutora, ako su time oštećeni.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

928 ž)

Obligacioni dug i pravo, po kome ko može tražiti godišnje dohotke, uživanje ili usluge, zastareva ako se za dvadeset i četiri godine ne upotrebljava, ma da je i u javne knjige zapisano i obezbeđeno (947).

S ovim naređenjem ne menja se ono, što je u 166 i 167 Trgovačkog zakonika kazano za trgovačke knjige i dokumente, i za tamo navedene menice. No i ovo zastarenje, menica odnosi se na njih kao takve, koje imaju menična preimućstva; inače i one po isteku pet godina postaju obligacioni dugovi, i kao takvi zastarevaju za dvadeset i četiri godine, uračunavajući i onih pet godina u ovih dvadeset i četiri.

928 z)

Arhitekti i preduzimači oslobođavaju se od odgovornosti posle deset godina za tvrđe građevine i preduzeća, koja su izvršili ili upravljali.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

929

Za nepokretna dobra, kao baštine, kuće, njive, livade, voćnjake, vinograde, ili miljkove, iziskuje se 24 godine za zastarelost, ako je pritežanje, bez tapije, ako li je s tapijom, i u baštinske javne knjige uvedeno, dosta je 10 godina. I ovo se razumeva i o službenostima na nepokretnim dobrima.

930

Kod onih prava, koja se retko izvršuju n. pr. pri opravljanju mosta, ili opravi gata, ili jaza vodeničnog, ili brane, mora onaj, koji bi zastarelošću drugoga nagnati hteo na priticanje s troškom ili radom u pomoć, ne samo pokazati, da je 24 godine prošlo, nego i da je bar triput se slučaj dogodio, gde je svagda to pravo silu i snagu imalo i u izvršenje dovodilo se.

930 a)

Ako u smotrenju zastarelosti zakonom nije drukčije naređeno, onda sva prava prema drugome, ma bila u javne knjige zavedena, ili sudom utvrđena, gube se, po pravilu ako se za dvadeset i četiri godine ne upotrebe, ili se za toliko vremena protivu tuđeg prisvajanja ništa ne čini.*)

_________________________

Dopuna od 5. maja 1864.

931

U smotrenju onih dobara, koja ili Praviteljstvu ili crkvi, ili opštinama prinadleže, za koja su osobiti upravitelji i rukovatelji opredeljeni, iziskuje se za zastarelost duže nego obično vreme; tako za prokretne stvari 6 godina, za nepokretna dobra, ako su na ime pritežaočevo u baštinske knjige uvedena, iziskuje se 12 godina, ako li u knjige baštinske na ime pritežaočevo uvedena nisu, ište se 36 godina.

932

Ako bi se gospodar baštine, njive, livade, ili drugoga miljka, ili stvari, izvan otačastva nalazio, i to bez svoje krivice, onda za zastarelost, kojim bi drugi pravo na njegova dobra dobio, iziskuje se dvaput onoliko vremena, koje je inače propisano, za vreme odsustva njegova.

933

Protiv ovog, koji se izvan otačastva u delu i na korist otačastva ili za otačastvo postradavši ili u ropstvu nalazi, zastarelost mesta nema niti počinje donde, dokle god ova prepona ne prestane.

934

Protiv ovih ličnih dužnosti, koje članovima jedne porodice sprama drugih članova iste porodice pripadaju, kao dužnosti decu sadržavati i hraniti; tako i protiv onih postupaka, koji od volje svakoga zavise, kao da espap ovde ili onda kupi, da svoje dobro ovako ili onako, ili vodu upotrebi; protiv prava na deobu smesničke stvari, ili na opredeljenje međe, umke ili granice, zastarelost nema mesta.

935

Ako je ko samo jednu čest od kakvoga dobra pritežavao, ili je samo protiv jednoga ili drugoga člana kakve opštine pravo zastarelosti upotrebio, onaj ne može zastarelost, na celo, i na sve članove prostreti.

936

Dokle poverilac zalogu u rukama ima, ne može izgubiti pravo da se iz nje namiri; no i dužnik ne može izgubiti pravo da svoju zalogu iskupi. No zaloga ne sprečava tok zastarelosti, u koliko se poverilac ne bi mogao iz zaloge namiriti.*)

_________________________

Izmena od 5. maja 1864.

937

Ko misli da ima pravo nesaopšteni mu testament uništiti; poklon zbog neblagodarnosti poreći (567-2); ugovor zbog oštećenja preko polovine uništiti (559); prenos imanja na njegovu štetu zaključen oboriti (303 a); stvar svoju kod drugog nađenu otkupiti ili oduzeti (220); zahtevati uništenje ugovora plašnjom ili pometnjom zaključenog, gde s protivne strane nije bilo lukavstva, taj mora za tri godine to kod suda zahtevati, inače će mu pravo zastareti.

Vreme zastarelosti za uništenje testamenta nesaopštenog, teče od dana kad je dotično lice za takav doznalo; no ako su dvadeset i četiri godine od toga doba protekle, prestaje pravo sasvim (928 ž). Sve druge zastarelosti počinju teći od dana zaključenog ugovora, ili postanka uzroka zbog koga se ugovor kvari.*)

_________________________

Izmena od 5. maja 1864.

938

Tako i onaj, koji misli da ima prava na službenost, pa se gospodar dobra (t. j. baštinik) protivi, ako za tri godine toga prava ne uživa, zastariće mu pravo, i on ga gubi.

939

Pravo na traženje naknade za štetu zastariće za tri godine dana, od dana kad je oštećenom šteta poznata postala. Ako je šteta iz zločinstva postala, onda će zastariti pravo na traženje za 24 godine.

940

(Ukinut članom 82 Kaznenog zakonika od 29. marta 1860.)

941

Koji bi stvar kakvu od pravičnog i poštenog pritežaoca na pošten način primio, taj će moći kao pošten prijemnik i ono vreme svoga pretka uračunavati u vreme zastarelosti.

942

Protiv onih osoba, koje zbog nedostatka sila duševnih svoja prava sami zastupati ne mogu, kao što su: mladoletni zgranuti ili ludi, ne može se zastarelosti vreme ni započeti, ako nemaju zakonoga zastupnika. No i u tom slučaju ne može se pre navršiti vreme zastarelosti, dok ne prođu dve godine posle polučenih sila duševnih.

943

Ni između supružnika, kao ni između dece i roditelja ili tutora, dokle god veza ta traje, ne može se zastarelosti vreme započeti.

944

Kad suda u zemlji ne bi bilo, kao u ratno ili kužno vreme, nema ni početka ni nastavka za zastarelost.

945

Zastarelosti vreme prekida se, kako je onaj, koji se na nju poziva, pre svršetka vremena, pravo drugoga bilo izrekom ili delom priznao, ili ako ga je onaj, kome pravo pripada, sudom gonio, i parnicu vodio. Ali ako bi presuda izišla i ovu tužbu za neosnovanu proglasila, onda se zastarelost ne prekida, no nastavlja tako, kao da tužbe i nije bilo.

946

Koji bi zastarelošću stvar dobavio, onaj može na sudu zahtevati, da se na njegovo ime stvar vodi, tako, ako je nepokretno dobro, može ga u knjige baštinske uvesti, i tapiju iziskati.

947

Tako isto onaj, koji bi kakvu obavezu na svom dobru imao, pa bi vreme zastarelosti prošlo, može zahtevati, da se isto sa njegovih dobara skine, i iz knjige baštinske ispiše.

948

No pravo, koje se zastarelošću dobija, ne može onome na štetu služiti, koji je oslanjajući se na knjige baštinske dobro kakvo slobodno od svake obaveze i bremena sebi pribavio.

949

Stranama stoji na volji, upotrebiti zastarelost ili ne upotrebiti. I sud, ako se strane na zastarelost ne pozovu, sam po sebi neće je u prizrenje uzeti.

950

Zastarelosti napred se odreći niko ne može, niti može duže vreme ugovoriti, nego što je zakonom propisano.

950 a)

Vreme zastarelosti, kazanih u 928 v do 928 z zaključno, i u 930 a, u koliko koje nisu do sad nikako postojale, računaće se od dana kad bi koja započela da je vreme zastarelosti određeno bilo; no u koliko bi po tome koja zastarelost bila već svršena ili bi se svršila pre godine dana od dana važenja ovog Zakona, smatraće se za svršenu po isteku jedne godine od dana kad počne važiti ovaj zakon.

Zastarelost kazana u 928 a i 928 b u koliko je koja nova, počinje od vremena kad ovaj Zakon stupi u život.*)

Građanski zakonik kraljevine Srbije (1844 god.) sa kasnijim izmenama

Overa

Kursevi

Aktuelno

Posrednici za nekretnine