Ovaj tekst je preuzet sa sajta http://www.dusanov-zakonik.com/

Biljana Marković

O Dušanovom zakoniku

Proglašenjem za cara Srba i Grka, Dušan je istakao pretenziju na legitimno vladanje podanicima Vizantijskog carstva. Stoga su i vizantijski zakoni, kao god i kanoni i pravna pravila vizantijske crkve, preuzeti kao svoji, a tom, sopstvenom kodifikacijom trebalo je razrešiti protivrečnosti i razlike u pravnom poretku između „Romanije“ i starih srpskih zemalja, gde se do tada vladalo po „običajima srpskim“. Tako je Dušanova kodifikacija u isto vreme bila i pravna unifikacija, ujedinjenje pravnog poretka u čitavoj državi. Time je vizantijsko pravo konačno ugrađeno u temelje čitavog sistema srednjovekovnog srpskog prava.(1)

Rad na Zakoniku je sigurno započet nekoliko godina pre njegovog zvaničnog proglašenja na saboru u Skoplju 1349. godine. Verovatno je, mada o tome nema podataka u do sada poznatim izvorima, osnovana neka zakonodavna komisija koja je radila na tekstu Zakonika. Teškoća je moralo biti mnogo, jer je bilo neophodno precizno  poznavanje vizantijskog prava, prethodnih srpskih pisanih izvora, srpskog običajnog prava, kao i prilika u zemlji. Zbog toga je tekst Zakonika morao biti dobro pripremljen i tek onda iznesen na sabor. Nemamo nikakvih podataka o reagovanju vlastele i o eventualnom protivljenju ovom legislatorskom radu. U svakom slučaju, situacija u Srbiji  razlikovala se od situacije u Češkoj u isto vreme. Tamo se vlastela otvoreno i uspešno suprotstavila kodifikatorskim namerama Karla IV. Odlučan otpor od strane visokog plemstva – panova (velikaša) sprečio je da Majestas Karolina bude primljena u sejmu.(2) U Srbiji je pet godina docnije (1354) Dušanov zakonik dopunjen novim odredbama.

Razvitak društvenih i državnih odnosa u Srbiji bio je podložan uticaju razvijenijeg Vizantijskog carstva, koje je i u periodu opadanja svoje moći vršilo snažan upliv na pravoslavne zemlje. Ovaj uticaj je posebno značajan kada se posmatra pravni život srednjovekovne srpske države. Pored pravnih običaja i domaćih pisanih pravnih izvora, u Srbiji je već početkom HIII veka ušao u upotrebu prvi pisani pravni izvor vizantijskog porekla. Sava Nemanjić – Sv. Sava je po proglašenju autokefalnosti srpske pravoslavne crkve 1219. godine izdao Nomokanon , koji je, kao skup crkvenih i svetovnih pravnih propisa, dobio veliku važnost u Srbiji. U Nomokanonu svetoga Save najvažnije mesto su zauzimala crkvena pravila (kanoni) sa tumačenjem kanonista, ali je tu bio i čitav Prohiron i deo Justinijanovih novela, ono što se nazivalo „gradski zakon“. Nomokanon je i u Dušanovo vreme zadržao ugledan položaj u srpskom pravnom sistemu. U Vizantiji su se tada javili i novi pravni zbornici. Značajna je pojava Sintagme Matije Vlastara, solunskog monaha i kanoniste, napisane na grčkom jeziku 1335. godine. To je takođe bio nomokanonski zbornik kojim je obuhvaćena građa crkvenog i građanskog prava. Svi propisi su u grčkom originalu Sintagme grupisani u tzv. „sastave“, po redu grčkog alfabeta (ukupno 24 sastava). U okviru svakog sastava nalaze se propisi o predmetu čiji naziv počinje odgovarajućim slovom. Od vizantijskih pravnih komentatora Matija Vlastar koristi tumačenje Jovana Zonare (početak HII veka) i naročito Teodora Valsamona, čija kanonska tumačenja iz 1169-1177. leže u osnovi ovog Zbornika. Pri tome se Vlastar obično ne poziva na svoje izvore i ne pravi razliku između teksta kanona i njegovog tumačenja, Valsamonovi tendenciozni stavovi dobijaju isti autoritet kao i sami kanoni, i tako postaju prvorazredni izvor prava.

Vlastareva Sintagma ističe ideju svemoći vizantijskog vladara, njegovog političkog i duhovnog dominijuma. Njome se odbija priznavanje i srpske i bugarske crkvene autokefalije i odriče pravo bilo kog drugog naroda da svoj državnopravni rang uzdigne na stepen carstva. Time se u svojoj originalnoj redakciji Sintagma direktno suprotstavila interesima srpske crkve i države, a posebno interesima srpskog carstva. Ovakva Sintagma nije ušla u sastav Dušanovog zakonodavstva. U srpski pravni sistem ušla je jedna naročita redakcija Sintagme koje nema u grčkim rukopisima. To je originalna srpska revizija načinjena na osnovu prevoda ohridske redakcije Sintagme. Ta „skraćena Sintagma“ očišćena je od svih suviše vizantofilskih pravnih odredaba i tumačenja, od većine crkvenih propisa i bila je pogodnija za korišćenje u svetovnim sudovima, čemu je i bila namenjena. Osim ovih opštih crkvenih pravila, svedenih na četvrtinu ukupno preuzetog teksta Sintagme, revizijom su izostavljene i sve odredbe koje nemaju zakonsku sankciju,  ostavljeni su gotovo bez promena svi zakoni vizantijskih careva koji su u grčkim zemljama, u „Romaniji“, odavno važili kao zakon, a u Srbiji do tada bili poznati preko Nomokanona svetog Save.(3)  Skraćena Sintagma je ušla u sve zbornike Dušanovog zakonodavstva, uz sam Zakonik i uz Justinijanov zakon.

Justinijanov zakon je kompilacija vizantijskih svetovnih zakona, pretežno u oblasti agrarnih odnosa. Tekst ovog zakona je delimično preuzet iz vizantijskog zakonodavstva, i to Zemljoradničkog zakona sa kraja VII ili početka VIII veka, a zatim iz Vasilika, Prohirona i Ekloge. Ova kompilacija je nepoznata u grčkim rukopisima i predstavlja samostalan rad srpskih pravnika. Pored Skraćene Sintagme i Pravila Jovana Posnika (carigradski patrijarh 582-595), prerade duhovnog priručnika od strane Matije Vlastara, Justinijanov zakon je ušao uglavnom u sve zbornike Dušanovog zakonodavstva.(4)

Sam Dušanov zakonik je nastao u vreme razvijene feudalne države. Srbiji nisu više bili dovoljni pravni običaji, postojeći pojedinačni pisani zakonski propisi domaćeg i vizantijskog porekla i Nomokanon. Rešenje je nađeno u širem kodofikatorskom radu čiji je najvažniji rezultat bio upravo Dušanov zakonik.

Posebnu celinu predstavlja prvi deo Zakonika iz 1349. godine, koji sadrži 135 članova. Zakonik je dopunjen 1354. godine od člana 136. do kraja. Dinamičan razvoj društvenih odnosa  uslovio je nove situacije, koje je trebalo pravno regulisati. Osim toga, verovatno su u toku primene prvog dela Zakonika uočene neke praznine. Tako je novelirano dotadašnje Dušanovo zakonodavstvo da bi se zakonskim putem normirao što veći broj društvenih odnosa.

U prvoj grupi sistematizovanih članova nalaze se odredbe o crkvi. Utvrđena su sudska prava crkve, opšta obaveznost crkvenog braka, predviđene su sankcije za suzbijanje uticaja latinske crkve i raznih jeresi. Crkva je imala niz povlastica i kao verska institucija i kao najveći feudalac u Srbiji. Država štiti crkvu u svakom pogledu, a crkva svojim uticajem na religioznog srednjovekovnog čoveka osigurava poslušnost državnoj vlasti kojoj pripisuje božansko poreklo. Odnos tesne međusobne saradnje i povezanosti države i crkve prihvaćen je iz Vizantije i ostao je nepromenjen sve do propasti  srpske države. I u Vizantiji i u Srbiji se istovremeno sa utvrđivanjem velike moći crkve ističu njene obaveze prema pravoslavnom stanovništvu, a pre svega njene karitativne dužnosti.

„Prava i obaveze vlastele i seljaka čine sadržinu druge, veće grupe članova. Feudalno ustrojstvo države i društveno-ekonomskih odnosa ovde je dobilo svoj najviši pravni izraz .“(5)  S obzirom na to da Zakonik reguliše osnovne staleške odnose i određuje karakter državnog i društvenog uređenja, mogao bi se uslovno nazvati „ustavom“ srednjovekovne Srbije. Položaj vladara u odnosu na vlastelu, položaj crkvene i svetovne vlastele u odnosu na ostalo stanovništvo, njihova prava i dužnosti, kao i oblici feudalne svojine, sačinjavaju značajan deo Zakonika.

Vladar je bio, pre svega, vrhovni vojskovođa. U srednjem veku, ispunjenom stalnim ratovima, često je lično vršio tu funkciju. Kao nosilac vrhovne sudske vlasti izdvojio je neke slučajeve iz nadležnosti drugih sudova i poverio ih svom sudu. Zakonodavna vlast vladara, koji je bio na čelu snažne centralizovane države, došla je do izražaja posebno u donošenju Zakonika. Upravna vlast je ojačala baš u doba Stefana Dušana i ostvarivala se preko razgranatog feudalno-činovničkog aparata, što je imalo za posledicu uvođenje novih titula i zvanja po ugledu na Vizantiju.(6) Vladar je bio gospodar celokupne teritorije svoje države, kao i celokupnog stanovništva i zavisnost i nezavisnog. Za srednji vek je karakteristična tzv. podeljena svojina. Vladar je imao svu zemlju u vrhovnoj svojini – dominium eminens; deo svojinskih prava prenosio je na svetovnu i crkvenu vlastelu i neke institucije, pre svega manastire- dominium directum; najzad, jedan deo svojinskih prava pripadao je i zavisnom sloju ljudi- dominium utile. Vladar je sebi zadržavao pravo da od vlastele oduzme dominium directum u nekim slučajevima, naročito u slučaju izdaje. Jedan određeni fond zemlje je uvek bio u potpunoj svojini vladara (osim dominium utile). Vladar je odatle je crpeo jedan deo svojih i državnih prihoda, koji nisu bili razgraničeni, odatle je vlasteli davao baštine i pronije i bogate poklone crkvi i manastirima. U taj fond je ulazila pronijarska zemlja posle smrti pronijara i svako konfiskovano imanje, a tu je bilo nastanjeno stanovništvo zavisno direktno od vladara.(7) Mada je vrhovna vlast vladara prema celokupnom zavisnom stanovništvu bila nesumnjiva, ona se prema naseljenicima vlastelinskih i crkvenih poseda ostvarivala samo posrednim putem.

Između vladara i njegovih feudalaca postojalo je neprekidno suparništvo. Vladar je želeo jaku centralnu vlast, dok je vlastela želela jačanje svoje moći i uvećavanje poseda. Da li je u određenom periodu bila jača ili slabija centralna vlast, zavisilo je od mnogih unutrašnjih i spoljašnjih faktora, kao i od ličnosti samoga vladara. Da bi na neki način obuzdao samovoljnu vlastelu, vladar je obično držao jaku najamnu vojsku. Najamnu vojsku je držao i car Dušan. Ova vojska, sastavljana od profesionalnih vojnika različitih naroda, bila je jedan od oslonaca njegove moći. Car Dušan je uspevao da ograniči vlastelu i da odredbama Zakonika predvidi različite mere u tom cilju.(8) Na zapadu se vladar često oslanjao na građansku klasu, čiji su interesi bili suprotni interesima vlastele. U Srbiji građanska klasa nije bila razvijena, mada su se za to počeli stvarati odgovarajući uslovi.

I Vizantiji i Srbiji je tokom celog srenjeg veka ostao stran komplikovani hijerarhijski odnos vazalnosti, koji je karakterističan za zapadne feudalne države. Jaka centralna vlast i zavisnost velikog i malog plemstva direktno od vladara, bila je karakteristika ovog tipa feudalnih odnosa. Ne razumevajući specifičnost krunskog vazaliteta, neki zapadni autori su pobijali mogućnost postojanja feudalizma u Vizantiji i njeno državno uređenje  upoređivali sa starim istočnim despotijama.(9)

Sabori o kojima ima najviše pomena u zakonskim spomenicima upravo za vlade cara Stefana Dušana, jesu stara ustanova. Izvori pominju sabore od kraja HII stoleća, ali su oni, nesumnjivo, još stariji, jer su u vreme Nemanjića već „stabilizovana ustanova“  običajnog prava.(10) Sabor se sastojao iz sveštenstva, vlastele, vladaoca i njegove porodice. Sazivao ga je sam vladar u svim situacijama u kojima je to nalazio za potrebno. Vrlo je verovatno da mnoge važne odluke vladar ipak nije mogao doneti bez učešća sabora i da bi takvim pokušajem doveo sebe u nezavidan položaj. Vlastela je morala učestvovati u donošenju odluka, a ne davati samo formalan pristanak. Nemanjići, koji su često dolazili na presto nasilnim putem uz pomoć vlastele, nisu mogli vlastelu potpuno ukloniti iz odlučivanja i upotrebljavati sabore samo kao formalno telo, koje aklamacijom potvrđuje već donete odluke. Sabor je sazivan pismenom naredbom, prilikom vladaočevog krunisanja ili abdikacije, zatim kada je trebalo prikazati savladara ili naslednika prestola, kada je trebalo postaviti novog arhiepiskopa ili otvoriti nove episkopije, a ponekad i prilikom osnivanja novih manastira.(11) Sabor je bio feudalna, a ne narodna ustanova, preostala iz preddržavnog perioda.(12) To nije bilo narodno predstavništvo, već skup privilegisanih staleža s vladarem na čelu.(13)

Crkva u Srbiji nije imala pretenzija na svetovnu vlast, pa se i njen položaj prema vladaru, predstavniku države, razlikuje od položaja crkve na zapadu. U Srbiji je crkva bila uvek uz vladara i pomagala njegovu borbu protiv vlastele. Kada se srpska crkva odvojila od ohridske i dobila svog arhiepiskopa, njen ugled je znatno porastao. Srpska crkva je pod okriljem države i u skladu sa interesima srpske srednjovekovne države prešla višestepeni razvojni put. Od nesamostalne raške episkopije, koja je bila oslobođena  podređenosti ohridskoj arhiepiskopiji 1219. godine, ona je izrasla do patrijaršije 1346. godine. Takav njen razvoj jačao je pozicije srpske državne nezavisnosti, ali istovremeno on je odgovarao i posebnim verskim i društvenim interesima i zahtevima crkve.(14) Potvrđujući veliku ulogu vere i crkve u srpskoj državi, Dušanov zakonik počinje rečima – „Najpre za hrišćanstvo…“. Nema tolerancije za jeresi, pa ni za „jeres latinsku“, odnosno katoličku veru. Mada pripadnici dubrovačkih kolonija u srpskim gradovima slobodno ispovedaju katoličku veru, mada Sasi, koji žive u rudarskim naseljima, imaju velike povlastice i niko ih ne progoni zbog njihove pripadnosti zapadnoj crkvi, oštra odredba se upućuje pravoslavnom življu – „I za jeres latinsku, što su obratili hrišćane u azimstvo, da se vrate opet u hrišćanstvo, ako se nađe ko prečuvši i ne povrativši se u hrišćanstvo, da se kazni kako piše u zakonu svetih otaca“ (čl. 6). U sledećem članu Zakonik nalaže da se postave protopopi po svim gradovima i trgovima, da bi odvraćali hrišćane od vere latinske i vratili pokrštene u pravoslavnu veru. Najveći broj katolika se nalazio u gradovima i njihov uticaj je tu bio najsnažniji, te je stoga  bila neophodna zakonska mera da se osiguraju interesi pravoslavne crkve baš u tim delovima carstva. Katolička crkva se nije nikad pomirila sa gubitkom pokrajine Ilirik i u svakom je pogodnom momentu  pokušavala da povrati svoj uticaj. Za to su bili najpogodniji ktolički sveštenici koji su se nalazili u središtu pravoslavne zemlje. Zakonik predviđa oštre sankcije u borbi protiv katoličkog prozelitizma (čl. 8). Pravoslavna crkva nije dopuštala mešovite brakove, pa ih sledstveno tome zabranjuje i država. Niz odredbi u Zakoniku ima za cilj onemogućavanje uticaja katoličke crkve na istoku. Dužnost je pravoslavnog cara da sačuva i ojača pravoslavnu veru, i Dušan, koji sebe smatra naslednikom svih prethodnih pravoslavnih vizantijskih careva, želi da to postigne. U Srbiji je odnos međusobne saradnje države i crkve bio uglavnom nepomućen tokom celog srednjeg veka. Nije bilo mnogobrojnih jeretičkih pokreta kao u Vizantiji, pa se nije nikada desilo da se car i patrijarh nađu u dva suprotna tabora. Srpski vladari su generacijama jačali srpsku crkvu, pa je srpski car činio to isto svim raspoloživim sredstvima.

Ovakav odnos države i crkve je prihvaćen iz Vizantije. Car je zaštitnik crkve, a patrijarh carev savetnik. Saradnja vizantijske crkve i države, tesna i stalna, bila je diktirana neposrednim interesom obeju strana. Država je proganjala jeretike kao državne prestupnike, a crkva je anatemisala buntovnike. Onoga ko se suprotstavio pravoslavnom vladaru, crkva je kažnjavala ekskomunikacijom, onoga ko se nije potčinjavao pravoslavnoj crkvi, odbacivala je država.(15) Neki naučnici su ovaj odnos države i crkve nazvali cezaropapizmom, želeći da dokažu da je vizantijska crkva u svemu bila podložna državi i predstavljala samo njen sastavni deo.(16) To se mišljenje ne može prihvatiti, mada je činjenica da je odnos države i crkve u Vizantiji, pa i u drugim pravoslavnim zemljama koje su bile pod uticajem svega što je dolazilo sa ortodoksnog istoka, bio neuporedivo bliži nego na zapadu. Ideal Vizantije je bio savez carstva i crkve, njihovo prožimanje pod rukovodstvom cara i patrijarha. Naravno, u praksi je dolazilo do čestog odstupanja od ovakvog ideala, ali u sukobima nije car uvek bio pobednik. Crkveni obred krunisanja nije u srednjem veku bilo samo spektakularna formalnost. Ovim crkvenim obredom se i uzurpator, kakvih je bilo mnogo u dugoj vizantijskoj istoriji, proglašavao legitimnim carem. Eventualni izostanak krunisanja, odnosno odbijanje crkve da caru da svoj „blagoslov“, moglo je imati neprijatnih posledica.(17) Važnost krunisanja je dobro znao i car Dušan. Velikim trudom i bogatim darovima uspeo je da stekne naklonost srpskog i bugarskog sveštenstva, grčkog sveštenstva iz osvojenih vizantijskih krajeva i monaha Svete Gore. Osnivanje patrijaršije i izbor patrijarha Joanikija bili su neophodna priprema za krunisanje. Tek je car sa patrijaršijom i posle crkvenog obreda krunisanja mogao biti legitimni car po srednjovekovnim shvatanjima.

Upliv crkve u državi bio je olakšan i ekonomskom moći njenih ustanova. Crkvene ustanove nisu bile samo idejni akteri već i nakrupniji korisnici feudalnog načina proizvodnje.(18) I pre donošenja Zakonika crkva je posedovala velika feudalna imanja. Bilo je manastira s prostranim posedima, nalik na velike opatije u Ugarskoj, Italiji i Nemačkoj.(19) Crkvena imanja su imala veće povlastice od vlastelinskih. Na crkvenim imanjima nije postojala obaveza velikih i malih rabota (čl. 26). U čl. 23 crkva se oslobađa dužnosti prenosa stvari za državne, vojne ili kakve druge važne potrebe; ta obaveza postoji samo kada putuje car sa svojom velikom pratnjom.

„Crkva je uživala upravni, ekonomski i sudski imunitet, koji je bio veći od imuniteta vlastele. Pravo imuniteta nije hrišćanska crkva sticala iz milosti država, u kojima se instalirala, nego ga je nosila sa sobom kao svoje rođeno, a od Boga ustanovljeno pravo, koje su joj novopokrštene države priznavale kao ustanovu božanstvenog zakona. Istorijski je hrišćanska crkva nasledila povlastice od crkve jevrejske, za koju je genetički bila vezana. U svetom pismu starog zaveta, koje je hrišćanska crkva usvojila, naišla je na gotove odredbe Božanstvenog zakona o crkvenom imunitetu, koje su postale obavezne za svaku hrišćansku državu. I u Srbiju je institucija crkvenog imuniteta došla kao gotova i nesumnjiva.“(20) Crkva ima pravo da sudi za izvesne stvari, koje spadaju u isključivu nadležnost crkvenih sudova, svim pravoslavnim podanicima carstva (čl. 12). Svi sporovi koji se tiču klera takođe spadaju u nadležnost crkve. Zakonik predviđa mogućnost da vlastela putem sile traži neko svoje pravo od pripadnika klera i pokušava da to spreči (čl. 30). Kao veliki feudalni posednik, crkva je sudila sve sporove između zavisnog stanovništva naseljenog na njenoj zemlji.

Vlastela je činila moćni povlašćeni stalež u Srbiji. U Zakoniku se pominju velika i mala vlastela. Moć vlastele se zasnivala na njenim zemljišnim posedima, baštinama, koje su jedna od osnovnih karakteristika feudalnog sistema. Baštinom je vlastelin mogao slobodno raspolagati,  mogao ju je prodati, dati u miraz, ili pokloniti, i to bez ikakvih ograničenja. Baštinski posed je po pravilu bio nasledan.(21) Zakonik potvrđuje prava vlastele: „Vlastela i vlasteličići, koji se nalaze u državi carstva mi, Srblji i Grci, što je kome dalo carstvo mi u baštinu i u hrisovulji, i što drže do ovoga sabora baštine da su sigurne“ (čl. 39). Posed jednom dobijen u baštinu ostajao je u trajnom vlasništvu vlastelina (čl. 40). Vladar ga je mogao oduzeti samo u specijalnim slučajevima, npr. u slučaju izdaje. S druge strane, vlastelin je imao određene obaveze prema vladaru i državi. Te obaveze su bile: plaćanje godišnjeg poreza „soće“ i vojna služba (22). Drugi tip feudalnog poseda u Srbiji bila je pronija. Ova ustanova je primljena iz Vizantije, što je u srpskoj istoriografiji utvrđeno još u HIH veku. S. Novaković je mislio da je pronija davana kao naknada vojničkim ili upravnim starešinama i da je u svemu bila slična sa starim vojničkim dobrima.(23) On je uvideo veliku razliku između baštine i pronije: „Pronija je po Dušanovom zakoniku sasvim različita od baštine. Dati kome u proniju značilo je dati mu samo na uživanje, ili ustupiti mu nad nekom zemljom, selima ili župom, izvesna prava rabote, koja je državni poglavar imao pravo tražiti od ljudi na onoj zemlji naseljenih. Pronijar je imao samo rabotu, i to u određenoj meri i ništa više.“(24) Skoro svi pisci, i stariji i savremeni, ističu razliku između baštine i pronije. Očigledno je da su feudalni gospodari mogli imati i baštine i pronije. Baština je bila nasledna potpuna zemljišna svojina, a pronija je bila uslovljena svojina.(25)

Pronija nesumnjivo vodi poreklo iz Vizantije. Nastala je u doba vladavine dinastije Komnina. Posle velikih vojničkih poraza krajem HI veka, u HII veku Vizantija doživljava epohu vojne slave i spoljnjeg sjaja. Pri uspostavljanju vizantijske vojne snage veliku ulogu  odigrala je pronija, ustanova za koju nije znala prethodna epoha. Vezana dužnošću vršenja vojne službe, pronija je dobila novi i veliki značaj, ali je time porasla i snaga feudalne dezintegracije, koju je nosila u sebi ustanova pronije.(26) Za proniju je tokom celog postojanja karakteristična vezanost obavezom vojne službe. Isto tako, ona sve vreme ostaje uslovljeno privremeno držanje sa pravom uživanja, ali bez prava raspolaganja. Novi momenat u ustanovu pronije uneo je osnivač dinastije Paleologa, Mihailo VIII   Paleolog (1261-82), posle pada Latinskog carstva i obnavljanja vizantijske vlasti. On je dao mogućnost nasleđivanja pronije, želeći da sebi osigura podršku uticajnih elemenata carstva.(27) U vreme građanskog rata između Jovana V Paleologa (1341-91) i Jovana VI Kantakuzina (1347-54),, pronija je sve češće postajala nasledno dobro. Pretvaranjem pronije u nasledne posede oba cara su privlačila sebi pristalice. Ipak, naslednici pronijara i dalje ostaju u obavezi vojne službe.(28) Pretvaranje pronija u nasledna porodična vlasništva bilo je u HIV veku svakako vrlo česta i potpuno uobičajena pojava. Samo time se može objasniti da su pravo na posede umrlog pronijara počeli da ističu ne samo njegovi sinovi nego ponekad i udovice.(29) S tim u vezi javlja se i novi termin „pobaštinjavanje“. Ipak, za svako „pobaštinjavanje“ pronije bila je potrebna posebna darovnica koja se dobijala na osnovu prethodne molbe zainteresovanih. Nikako se ne može prihvatiti mišljenje o potpunom izjednačavanju pronije i baštine. Pronijar i posle prelaska pronije u  porodično vlasništvo nije stekao pravo da svoj posed prodaje, daje u miraz, prilaže crkvi ili manastiru, ni da ga ostavi ma kome sem svojim naslednicima sposobnim da ga zamene u svojstvu pronijara.(30)

Iz Vizantije sistem pronije je prešao u slovenske zemlje Balkanskog poluostrva, jer je odgovarao uslovima i potrebama feudalnog poretka u tim zemljama.(31) Prvi podatak o proniji nalazimo u Srbiji, u povelji kralja Milutina manastiru Sv. Đorđa u Skoplju.(32) Međutim, to ne mora da znači da je pronija tada i nastala. Srpska država se teritorijalno širila na račun Vizantije još od Stefana Nemanje. Već u to vreme pronijarski sistem je postojao u Vizantiji. Kako se vizantijski uticaj u mnogim oblastima osećao za sve vreme vladavine dinastije Nemanjića, moguće je da je pronijarski sistem prihvaćen u Srbiji mnogo ranije nego što je zabeleženo u sačuvanim i nama dostupnim spomenicima.(33)  U Srbiji se pronija takođe mogla pretvarati u nasledni posed, međutim, time ona nije gubila svoju specifičnost i nije se izjednačavala sa baštinom. Sve do propasti srpske države pronija zadržava vojni karakter i ostaje posed sa pravom uživanja, ali bez prava otuđivanja. Kao i u početku, vladar ima pravo da je oduzme pronijaru i da je da nekom drugom, koga obavezuje na isti način.

Dušanovom zakoniku često nailazimo na jedan termin koji je bio povod za stvaranje različitih mišljenja o pravnoj i ekonomskoj podeli stanovništva. To je termin sebar. U Zakoniku se sebar obično protivstavlja vlastelinu i zbog toga su neki naučnici došli do zaključka da je to zbirna imenica za celokupno nepovlašćeno stanovništvo. U tu kategoriju bi spadalo i zavisno stanovništvo i gradsko stanovništvo u unutrašnjosti Srbije. Ovakvo mišljenje je zastupao Nikola Krstić, a njega su sledili Konstantin Jireček i Stojan Novaković. Kasnije S. Novaković donekle menja svoj stav i pretpostavlja da su sebri samo zavisni seljaci, dok malobrojno građanstvo, zanatlije, trgovci itd. sačinjavaju sloj „srednjih ljudi“, koji se pominju u čl. 152: „Kako je bio zakon u deda carstva mi, Svetoga kralja, da su velikoj vlasteli velika vlastela porotnici, a srednjim ljudima prema njihovoj dužini, a sebrdijama njihova družina da su porotnici; i da nije u poroti ni srodnika, ni zlobnika“. U kategoriju srednjih ljudi S. Novaković u svom drugom izdanju Zakonika ubraja i malu vlastelu. M. Polićević pretpostavlja da se u Srbiji zadržao veliki broj slobodnih seljaka, da ti seljaci takođe spadaju u sebre i da pojam sebar označava celokupan heterogen „treći stalež“. T. Taranovski smatra da su slobodni seljaci, ako ih uopšte ima, jedna sasvim zanemarljiva kategorija. On zaključuje da Zakonik celokupno stanovništvo deli na dve najmnogobrojnije kategorije „na vlastelu, kao gospodare zemlje, i na sebre, kao naseljenike na zemljama, zemljoradnike.“(34) Pri tome Zakonik zanemaruje malobrojno stanovništvo po gradovima u unutrašnjosti Srbije, čija prava nisu izdiferencirana i čiji položaj bitno ne odstupa od položaja zavisnog stanovništva. Kao najtačnije se može uzeti jedno novije objašnjenje: „Celokupno nevlasteosko stanovništvo u srednjovekovnoj Srbiji nosilo je zajedničko ime: sebri. U stalež sebara ulazili su dakle: feudalno zavisni zemljoradnici – meropsi, feudalno zavisni stočari – Vlasi, feudalno zavisne seoske zanatlije i sokalnici, otroci – srednjovekovni robovi i jedan deo seoskih popova. Stanovnici gradova – nevlastela (trgovci i zanatlije) nisu ulazili u stalež sebara, već su sačinjavali posebnu grupu stanovništva sa određenim pravima i dužnostima.“(35)

Meropsi – zavisni zemljoradnici, koji žive i rade na psoedima vlastele, crkve i cara, odnosno države, imaju veoma mnogo sličnosti sa vizantijskim paricima. Posle smrti Vasilija II Makedonca (976-1025) njegovi naslednici nisu produžili borbu za zaštitu slobodnog seljačkog poseda. Feudalno plemstvo je uspelo da izvojuje pobedu i da ubrza vezivanje seljaka za zemlju, da od slobodnih seljaka stvori zavisne parike. Parici duguju određene namete i kuluke. Njihova sloboda kretanja je ograničena. Ali kad ispune svoje obaveze prema posedniku, parici mogu slobodno raspolagati svojom zemljom. Mogu je prodati, pokloniti, dati u miraz ili ostaviti u nasleđe. Gospodar ih sa zemlje ne može oterati, ali to mu i nije u interesu. Zemlje je uvek bilo dovoljno, dok se skoro stalno osećao nedostatak radne snage. Na različitim posedima radio je različiti broj parika, pa je negde njihov položaj bio lakši, a negde teži. Zbog toga parici beže sa jednog imanja na drugo, tražeći povoljnije uslove za život. S obzirom na to da na crkvenim imanjima parici nisu imali vojnu obavezu, koja je bila veoma težak teret u srednjem veku, parici su uglavnom bežali sa imanja svetovnih gospodara na crkvene posede. Bežanje parika postaje masovno pred kraj carstva, kada je Vizantija bila u teškoj ekonomskoj krizi, povećanoj građanskim ratom.(36)

U Srbiji su meropsi imali do donošenja Zakonika različite obaveze i, zavisno od poseda na kome su radili bili su u lakšem ili težem položaju. Zakonik nije povećao dotadašnje obaveze meropaha, nego ih je samo unificirao i potvrdio dotadašnje stanje.(37) Za Srbiju je krakteristična radna feudalna renta, ali sa osvajanjem novih vizantijskih krajeva dolazi do nekih izmena.

U granice srpske države ulaze i krajevi u kojima je renta obračunavana u novcu. Međutim, vizantijski poreski sistem, napredniji i savršeniji od sistema „rabota“, nije odgovarao srpskoj državi, jer ni srpsko društvo, ni privreda, ni administracija nisu bili sposobni da ga prihvate. Ovi uticaji, mada snažni, nisu bili prihvaćeni u potpunosti, već su prilagođeni potrebama nove sredine.(38)

Stalni ratovi, epidemije kuge i drugih zaraznih bolesti, kao i glad koja je nastupala s vremena na vreme, smanjivali su broj zavisnog stanovništva. To je prouzrokovalo stalnu nestašicu radne snage i dešavalo se da čitavi krajevi ostanu neobrađeni. U takvoj situaciji nije bilo retko da i vlastela na nedozvoljen način prevodi tuđe merophe na svoje posede. Zakonik pokušava da to spreči predviđajući kaznu  za svakoga ko omogući merophu bekstvo od prethodnog gospodara (čl. 93, 140, 141).

Vlastela se nije mnogo osvrtala na propisane terete, povećavala ih je po svojoj volji, a to je dovodilo do iscrpljivanja meropaha. Zakonik želi da osujeti te zloupotrebe: „Meropsima u zemlji carstva mi, da nije vlastan nijedan gospodar išta protiv zakona, osim što je carstvo mi zapisalo u zakoniku, to da mu rabota i daje. Akoli mu učini što nezakonito, zapoveda carstvo mi, da je vlastan svaki meropah parničiti se sa svojim gospodarem, ili s carstvom mi, ili s gospođom caricom, ili s crkvom, ili s vlastelom carstva mi, ili s kim bilo, da ga nije vlastan ko zadržati od suda carstva mi, osim da mu sudije sude po pravdi, i ako meropah dobije parnicu protiv gospodara, da mu zajemči rok, i potom da nije vlastan onaj gospodar učiniti zlo merophu“ (čl. 139).

Pored osnovnih obaveza, zavisni stanovnici imaju i obavezu da zajedno sa svojim vlastelinom   popravljaju gradske zidine, čuvaju stražu na putevima zbog stalne opasnosti od razbojnika, da primaju na stan i hranu cara i njegovu pratnju i vlastelina kada se nalazi na putu. U Vizantiji su sve ove obaveze zamenjene određenim iznosima u novcu, ali je u Srbiji postojala potreba baš za izvršavanjem ovakvih obaveza po sistemu „rabota“. Pošto bi ispunili sve što je u Zakoniku propisano, meropsi su mogli raspolagati svojom zemljom. Mogli su je prodati, pokloniti crkvi ili dati u miraz, ali uvek pod jednim uslovom – da onaj ko primi zemlju po ma kojem osnovu, primi i sve terete koje zemlja sa sobom nosi.

Vlasi su bili stočari i njihov položaj je izgleda bio bolji od položaja meropaha. Zakonik ne reguliše detaljno obaveze Vlaha, što ne znači da tih obaveza nije bilo. Verovatno je da su obaveze ostale iste kao i pre i da su bile određene drugim aktima i običajnim pravom. Vlasi su živeli nomadskim životom, ali su se kasnije počeli nastanjivati po stočarskim selima. Čl. 74, 75 i 76 regulišu pravo paše između sela i župa, predviđajući naknadu štete i kaznu za popašu.

Otroci, srednjovekovni robovi, razlikuju se od robova u robovlasničkom uređenju. Gospodar može otroka prodati, ostaviti u nasleđe, ali ga ne može dati u miraz. Predviđena je teška kazna za onoga ko proda hrišćanina nehrišćaninu: „I ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže“ (čl. 21). U nekim selima otroci žive zajedno sa meropsima i Zakonik ne pravi između njih razliku (čl. 67). U Vizantiji su osim parika na feudalnim posedima živeli i nadničari koji nisu imali svoju zemlju. Njihov položaj je bio između parika i robova. Verovatno su njima bili slični otroci koji su u jednom selu živeli i radili zajedno sa meropsima.

Zanatlije i trgovci se pominju u Zakoniku, mada ova zanimanja nisu bila ni blizu tako razvijena kao u Vizantiji. U Srbiji ima seoskih zanatlija po kojima su i cela sela dobijala imena.(39) U vreme kada su rudnici plemenitih metala predstavljali značajan izvor prihoda za državu, naročito se razvilo zlatarstvo. Zlatarima je tada zabranjeno da žive po selima.  Oni su mogli živeti samo u gradovima u kojima je bilo dopušteno kovanje novca i tada su mogli raditi i druge zlatarske poslove (čl. 168, 170). Ako bi se u gradu ili selu našao zlatar koji kuje novac bez dozvole, bio je kažnjavan spaljivanjem (čl. 169). Trgovci su često bili stranci i to najviše Dubrovčani i imali su velike povlastice u Srbiji. Trgovce Zakonik štiti u više članova – 118, 119, 120, 121, 122. Da se trgovinom počinje baviti i domaće stanovništvo vidimo iz čl. 121: „Da nije vlastan vlastelin, ni mali ni veliki, ni koji bilo drugi, zadržati ili sprečiti svoje ljude, ili druge trgovce, da ne idu na trgove careva, no da ide svaki slobodno“.

Sokalnici predstavljaju specifičnu kategoriju stanovništva koju ne nalazimo nigde izvan Srbije. Ovaj naziv je izazvao polemike i različita mišljenja u srpskoj istoriografiji. Može se prihvatiti kao najverovatnije mišljenje A. Solovjeva, kojim se potvrđuje objašnjenje S. Novakovića, da su sokalnici bili posluga na velikim imanjima, da rade uglavnom kuhinjske poslove i da vremenom, zadržavajući stari naziv, dobijaju i druge dužnosti.(40)

Gradovi su u Srbiji bili različiti i po postanku i po veličini i po svojoj važnosti za državu. U unutrašnjosti su se razvijali gradovi kao utvrđena mesta koja su služila i kao trgovi i iza čijih su se zidina sklanjali stanovnici iz podgrađa i okolnih sela u vreme neprijateljskih upada. Tu su dolazili trgovci iz Srbije, Dubrovnika, pa čak i iz Venecije. Srednjovekovni rudnici su imali svojevrsna gradska naselja u svojoj blizini. Tu su mahom živeli stranci – Sasi koji su uživali specijalne povlastice.(41) Zakonik ograničava, dotle neograničeno, krčenje šuma i pretvaranje krčevina u plodnu zemlju. Dozvoljava seču šume samo onoliko koliko je to potrebno za  rad u rudniku (čl. 123).

Novoosvojeni grčki gradovi su imali poseban položaj. Njima Zakonik potvrđuje postojeće povlastice: „Gradovi grčki, koje je zauzeo gospodin car, što im je zapisao hrisovulje i prostagme, što imaju i drže do ovoga sabora, to da drže, da im je sigurno i da im se ne uzme ništa“ (čl. 124).  Ova potvrda prava ponavlja se još jednom u čl. 137 i ističe se da ni sam car nije ovlašćen da im povlastice izmeni. Mir u grčkim gradovima i njihova naklonost bili su veoma potrebni caru. Osim toga, grčki gradovi su imali veliku tradiciju i potpuno razvijeno gradsko stanovništvo, te je bilo neophodno ostaviti ih da žive kao i do tada. Nisu se mogli ni porediti sa gradovima u unutrašnjosti Srbije, u kojima je gradsko stanovništvo bilo tek na početku svoga razvoja.(42)

Primorski gradovi se u Zakoniku uopšte ne pominju, mada je njihova uloga veoma važna u srednjovekovnoj Srbiji. Međutim, svi ti gradovi, kao Drivost, Skadar, Ulcinj, Bar, Budva i Kotor, imaju svoje statute po kojima žive i vladaju se njihovi stanovnici.(43) Careva potvrda njihove tradicionalne autonomije nije bila potrebna. Srpska vlastela je u tim gradovima smatrana za strance. Primorski gradovi su veoma snažno privlačili sebre, koji su u njima mogli dobiti toliko željenu slobodu. I dok Zakonik oštro kažnjava svako primanje odbeglih meropaha, ne pominje primanje „tuždih ljudi“ od strane primorskih gradova. Njihova autonomija je isključivala svaku mogućnost mešanja u unutrašnje stvari.

Odredbe iz oblasti građanskog prava su u Zakoniku veoma malobrojne. To ne znači da nije bilo različitih privatnopravnih odnosa u koje su svakodnevno stupali pripadnici i povlašćenih i zavisnih slojeva stanovništva. U Vlastarevoj Sintagmi i Justinijanovom zakonu ima veliki broj građanskopravnih odredbi. Osim toga, za neke odnose je verovatno još uvek važilo običajno pravo. Članovi Zakonika koji regulišu odnose građanskog prava nalaze se u različitim delovima Zakonika i poređani su bez ikakvog sistema.

Stvarno pravo se pojavljuje samo u dva instituta – svojini i zalozi. Svojina je bila, kao što je već rečeno, podeljena feudalna svojina. Na istom zemljištu car je imao dominium eminens, vlastelin dominium directum, a zavisni seljak dominium utile. Zakonik potvrđuje neprikosnovenost vlastelinskih baština i dopušta slobodu raspolaganja: „… da su slobodni s njima, ili pod crkvu dati, ili za dušu ostaviti ili prodati komu bilo“ (čl. 40). Kada je u pitanju zemlja zavisnog seljaka, sloboda raspolaganja je ograničena uslovom da na njoj uvek mora biti „rabotnik“. Ako ga ne bude, zemlju može uzeti vlastelin da bi na njoj naselio nekog drugog zavisnog seljaka. Svojina se mogla pribaviti različitim pravnim poslovima. Originerno sticanje svojine putem krčenja šuma Zakonik zabranjuje.

Zaloga je davana kao jemstvo za vraćanje duga. Verovatno je postojao rok posle koga zaloga nije mogla biti otkupljena, što je dovodilo u nepovoljan položaj zajmoprimca, jer su založene stvari po pravilu vrednije od pozajmljene sume novca. Zakonik ne dopušta takvu zloupotrebu, ostavljajući mogućnost otkupa založene stvari bez obzira na rok (čl. 90).

Obligaciono pravo nije bilo razvijeno u Dušanovoj državi. Bitne karakteristike feudalnog sistema su naturalna privreda i nerazvijenost robno-novčanih odnosa, te je razumljivo da se obligacijama bavi mali broj članova Zakonika. Ipak, više odredaba iz ove pravne oblasti ima u Vlastarevoj Sintagmi i Justinijanovom zakonu.

Kupoprodaja i pokretnih i nepokretnih stvari je nesumnjivo postojala u Srbiji, ali nam nisu sačuvani ugovori na osnovu kojih bismo mogli nešto više saznati o formi u kojoj je vršena. Analizirajući „Prizrensku tapiju“ A. Solovjev je zaključio da je ona od početka do kraja pisana po uzoru na vizantijske kupoprodajne ugovore.(44) Ovo je bio uticaj vizantijskog pisanog prava, koje je bilo naročito brzo usvajano u oblastima blizu grčke granice ili oblastima osvojenim od Vizantije. „Jer su norme građanskog prava vrlo konzervativne, i kada jedna kultura gubi svoju političku prevlast, njezine privatno-pravne norme i formulari obično žive još dugo vremena.“(45) Poseban vid kupoprodaje u Srbiji bila je kupoprodaja plena, regulisana u čl. 132.

Poklon se pominje u čl. 40 i čl. 174, koji regulišu vlastelinsku i potčinjenu baštinu. U srednjem veku je religioznost bila veoma izražena, pa su bili česti pokloni crkvi. Poklone crkvi davali su i pripadnici povlašćenog vlastelinskog staleža i njihovo potčinjeno stanovništvo. S obzirom na hrišćansko učenje o milosrđu, kao osobini svakog čoveka koji želi da zasluži carstvo nebesko, ti pokloni su najčešće davani sa određenom namenom. Manastir ili crkva su bili dužni da iz darovanih sredstava dele milostinju siromašnima, da vode brigu o ubogima itd. U okviru manastirskih imanja bilo je bolnica i prihvatilišta za ljude sa teškim fizičkim manama koje su ih činile nesposobnim za rad. Njihovo izdržavanje je takođe plaćano iz poklona religioznih davalaca.(46)

Razmena je još uvek postojala, mada je njen značaj verovatno bio prilično neznatan (čl. 43).

Ostava se pominje samo na jednom mestu, i to kada gostioničar odgovara za stvari putnika (čl. 125).

Bračno pravo se nalazilo u domenu crkvenog prava, ali je u Zakoniku bilo nekoliko članova koji su imali zadatak da zaštite interese pravoslavne crkve. Njima se zabranjuje sklapanje braka bez određenog crkvenog obreda (čl. 2). Na drugi način sklopljen brak se ne priznaje: „takovi da se razluče“. (čl. 3). Zabranjeno je i sklapanje braka sa pripadnikom druge vere (čl. 9).(47)

Nasledno pravo je takođe nedovoljno regulisano u Dušanovom zakoniku. Tom važnom oblašću prava bavi se samo nekoliko članova. Imanje vlastelina nasleđuje posle njegove smrti potomstvo. Iz Zakonika se ne vidi da li je nasleđivanje nekretnina bilo ograničeno na muško potomstvo: „Koji vlastelin uzima decu, ili opet i ne uzima decu, te umre, i po njegovoj smrti baština pusta ostane, gde se nađe od njegova roda do trećega bratučeda, taj da ima njegovu baštinu“ (čl. 41).(48) Nasleđivanje potčinjene baštine nije regulisano Zakonikom. Na selu je bilo mnogo porodica koje su živele u zadrugama i tada se problem nasleđivanja i nije mogao pojaviti. Ipak, bilo je i inokosnih porodica i možemo pretpostaviti da se tada nepokretna imovina mogla nasleđivati. Najverovatnije je postojao uslov da naslednik bude „rabotnik“, kao i de cius i da sa nasleđem preuzme i sve obaveze. U čl. 174 pominju  se „ljudi“ koji imaju svoju baštinu. Oni su od te zemlje mogli davati poklone crkvi, miraz, ili su je mogli prodati, ali uvek pod veoma važnim uslovom – da na zemlji ostane „rabotnik“. Ako ga ne bude, „onome gospodaru čije bude selo, akoli ne bude rabotnika za ono mesto onome gospodaru čije bude selo, da je vlastan uzeti one vinograde i njive“. Takav postupak možemo smatrati verovatnim i kada je u pitanju nasleđivanje.

Nedostatak većeg broja članova koji bi regulisali bračno i nasledno pravo u Dušanovom zakoniku postaje jasniji kada se utvrdi da u Skraćenoj Sintagmi jednu trećinu odredbi sačinjavaju upravo one koje regulišu bračno pravo, a da se veliki broj odredaba odnosi na nasledno pravo, obuhvatajući i zakonsko i testamentalno nasleđivanje.(49)

Veliki deo Dušanovog zakonika je posvećen krivičnom pravu. Uvodi se i novi termin za krivično delo – „sagrešenije“, što podrazumeva prekršaj izvesne državne norme ili moralne zapovesti koja je imala značaja za državu. Ovo je u skladu sa vizantijskim shvatanjem da je svaka neposlušnost zakonu  svetovnog karaktera istovremeno uperena i protiv božanskog zakona. Po biblijskom učenju, svaki zakon je rezultat božije mudrosti koja je preneta na čoveka. Stoga će se svaki pametan čovek pokoravati zakonima. Pojmovi o krivičnom delu su se razvijali pod uticajem crkve u svim onim zemljama koje su zajedno sa hrišćanstvom primile crkvenu organizaciju i crkveno pravo iz Vizantije.(50)

U krivičnom pravu najviše dolazi do izražaja staleška razlika, karakteristična za sva srednjovekovna prava. Za ista krivična dela pripadnici različitih staleža se kažnjavaju različitim kaznama. Ta razlika se naročito oseća kada je krivično delo učinjeno između pripadnika dva različita staleža, vlastelinskog i sebarskog: „I ako vlastelin, ili vlasteličić, opsuje sebra, da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina, ili vlasteličića, da plati sto perpera i da se osmudi“ (čl. 55). Međutim, nekada je predviđena različita kazna i za pripadnike istog staleža koji se razlikuju po bogatstvu i moći: „Vlastelin, koji opsuje i osramoti vlasteličića, da plati sto perpera, i vlasteličić, ako opsuje vlastelina, da plati sto perpera i da se bije štapovima“ (čl. 50). Vlastelin plaća istu kaznu kada opsuje vlasteličića ili sebra, a vlasteličić podleže telesnoj kazni, mada je pripadnik povlašćene klase. Razlika između vlastelina i vlasteličića je očigledno velika. Postoje i teška krivična dela za čije je izvršioce kazna jednaka, bez obzira na pripadnost povlašćenom ili potčinjenom staležu: „Ko se nađe da je ubio oca, ili mater, ili brata, ili čedo svoje, da se taj ubica sažeže na ognju“. (čl. 96). Pored ovog člana, takvi su članovi u kojima se predviđa kazna za krivična dela protiv crkve i religije, za ubistvo sveštenog lica (čl. 95), za paljevinu (čl. 99), za mađioničarstvo i trovanje (čl. 109), za razbojništvo (čl. 145) itd.

Krivična odgovornost je po Zakoniku uglavnom individualna, mada još uvek postoji kolektivna odgovornost za neka krivična dela. Za neveru koju počini vlastelin plaća i njegova kuća (čl. 52). Kuća, koja ujedno označava i porodicu, odgovorna je za „zlo“ koje učini njen član: „I ko zlo učini, brat ili sin, ili srodnik, koji su u jednoj kući, sve da plati gospodar kuće, ili da dade ko je zlo učinio“ (čl. 71). Najčešće se predviđa kolektivna odgovornost za selo za raznovrsna krivična dela  – vađenje mrtvaca iz grobova (čl. 20), skrivanje razbojnika u selu (čl. 145), zabranjivanje trgovcu da prenoći u selu (čl. 159), skrivanje zlatara u selu (čl. 169) itd.

Vinost je bila nepoznat pojam dok se sudilo po objektivnoj odgovornosti. „Ipak uticaj rimsko-vizantijskog (i još više uticaj crkvenog) prava stvara i kod slovenskih naroda tačno pojmove o vinosti, o tome da se kod krivca: voluntas, non exitus inspicitur“(gleda na nameru, a ne na ishod).(51) Pojam vinosti detaljnije obrađuje Vlastareva Sintagma, dok se u Zakoniku nalazi nekoliko članova u kojima se pravi razlika između umišljaja i nehata: „Ko nije došao hotimice, silom, te je učinio ubistvo, da plati trista  perpera, ako li je došao hotimice, da mu se obe ruke otseku“ (čl. 87). „Koji vlastelin na priselici iz zlobe koje zlo učini: zemlji plenom, ili kuće popali, ili koje bilo zlo učini, da mu se ta oblast uzme i druga ne da“ (čl. 57).

Uračunljivost se ne pominje u Dušanovom zakoniku, ali se odredbe o uračunljivosti nalaze u Vlastarevoj Sintagmi i u Prohironu. Zakonik predviđa delo izvršeno u pijanom stanju, ali pijanstvo uzima kao  otežavajuću, a ne kao olakšavajuću okolnost (čl. 166).

Običajnopravni način kažnjavanja izvršioca krivičnog dela putem krvne osvete i sistem zakonske kompozicije zamenjeni su u Dušanovom Zakoniku kaznama koje predviđa i izvršava država. Ustanova običajnog prava – vražda, po kojoj je izvršilac krivičnog dela ubistva bio dužan da da određenu sumu novca kao naknadu porodici ubijenoga, veoma se dugo zadržavala u Srbiji.(52) Dušanovim zakonikom prihvaćen je vizantijski sistem kazni. Za lakša krivična dela predviđena je novčana kazna, ali se ona sada plaća državi, a ne oštećenome. Umesto novcem, kazna se nekada plaća određenim brojem stoke, što je ostatak davne prošlosti. Jedna od glavnih svrha kazne u srednjem veku je odmazda. Osim toga, javno izvršavanje surovih telesnih kazni služilo je kao generalna i kao specijalna prevencija. Popravljanje krivca nije bilo predviđeno i nije se smatralo dužnošću države. Crkva je, u skladu sa učenjem o pokajanju greha, uzela tu dužnost na sebe, koristeći u tu svrhu složeni sistem crkvenih epitimija pored redovne državne kazne.(53) Želeći da ovu ideju unese u svetovno pravo, crkva preporučuje izricanje kazni koje daju vremena „grešniku“ da se pokaje.(54)

Dušanov zakonik je preuzeo iz vizantijskog prava skoro sve kazne sakaćenja osim kastracije. Sakaćenje je uglavnom tako vršeno da se sakatio onaj deo tela kojim je izvršeno krivično delo – za pristava koji bi uzeo više nego što je to predviđala pismena presuda, predviđena je kazna sečenja obe ruke i jezika (čl.162); ruke su odsecane i onome ko bi prodao hrišćanina inovercu (čl. 21); ista kazna je primenjivana za ubistvo sa umišljajem (čl. 87). Ovaj tip kazne je primenjivan i na pripadnike povlašćenog staleža i na sebre. Međutim, ako bi delo bilo učinjeno između pripadnika ova dva staleža, kazna sakaćenja je primenjivana samo na sebre: „Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera, akoli sebar vlastelina ubije; da mu se obe ruke otseku i da plati trista perpera“ (čl. 94). Batinanje se kao kazna koristi za sve podanike osim velike vlastele – ako vlasteličić opsuje vlastelina (čl. 50), ako sebar „reče babunsku reč“ (čl. 85) itd. Smuđenje kose ili brade je određeno samo za sebre – ako sebar opsuje vlastelina ili vlasteličića (čl. 55), ili ako učestvuje na nedozvoljenom saboru (čl. 69). Žigosanjem se kažnjava meropah ako pobegne od svoga gospodara (čl. 201). Progonstvo se predviđa u dva slučaja – ako katolik uzme „hristijanku“, a ne pokrsti se, i ako se nađe jeretik da živi među hrišćanima (čl. 9 i 10). Imovinska kazna  se plaća u raznim slučajevima – za vađenje ljudi iz grobova (čl. 20), za ubistvo sebra od strane vlastelina (čl. 94), za napad na trgovce (čl. 118), za neopravdano zadržavanje trgovaca (čl. 122) itd. Globa se predviđa najčešće u novcu, a ponekad i u stoci: „Ako se nađe zlatar u gradu, kujući novac tajno, da se zlatar sažeže i grad da plati globu što reče car. Ako se nađe u selu, da se to selo raspe, a zlatar da se sažeže“ (čl. 169). „Akoli rekne, kupih u tuđoj zemlji, da opravdaju duševnici od globe. Akoli ga ne opravdaju duševnici, da plati s globom“ (čl. 193). Konfiskacija imovine se koristi za kažnjavanje nevere (čl. 52), za kažnjavanje onoga ko bi osramotio sudiju (čl. 111) itd. Imovina se konfiskuje celokupnom selu ako se u njemu nađe razbojnik (čl. 145). U Dušanovom zakoniku je smrtna kazna dobila široku primenu. Ona se predviđa za niz krivičnih dela – ako sebar siluje vlastelinku (po drugom objašnjenju, ako otme vlastelinku) (čl. 53), ako neko ubije episkopa ili popa ili kaluđera (čl. 95), ako ubije nekog od najbližih krvnih srodnika (čl. 96), ako sruši crkvu u vreme rata (čl. 130), ako razbojnik bude uhvaćen na delu (čl. 149) itd. Kazna lišenja slobode se ne pominje u Dušanovom zakoniku kao glavna kazna ili kao uobičajena sporedna kazna. Predviđa se na primer za pijanicu „da se vrže u tamnicu“, ali se ne određuje trajanje kazne.  Postojao je veliki broj tamnica na crkvenim, vlastelinskim i državnim posedima, na carskom i patrijarhovom dvoru. Moguće je da su ove tamnice služile za ispitivanje optuženih, kao i za kažnjavanje zavisnog stanovništva za razne povrede njihovih dužnosti. „Po sebi se razume, da nije tamnica bila za privatne podanike uvek kazneni zatvor, nego i istražni pritvor i prinudno sredstvo za naplaćivanje od njih globa i svakojakih dažbina.“

Sudska organizacija u feudalnoj Srbiji nije bila jedinstvena. Postojalo je nekoliko vrsta sudova, čija je nadležnost bila podeljena i po kategorijama stanovništva i po vrstama krivičnih dela, odnosno sporova.

Članovi 171. i 172. Zakonika ističu princip zakonitosti i nalažu sudijama da sude po pravdi i zakoniku „a da ne sude po strahu od carstva mi“. Ukoliko je uputstvo iz carevog pisma bilo u suprotnosti sa zakonom, trebalo je obavezno postupiti po zakonu. Princip zakonitosti je vizantijskog porekla, a svoje je mesto u srpskom pravu našao posle pripajanja novoosvojenih krajeva Dušanovoj državi.(56) Može se primetiti da u skoro svim državama srednjeg veka postoji težnja plemstva da se obaveznim zakonima priznaju samo oni koji su doneti na saboru. (57)

Crkveni sud je postojao, ne kao tvorevina države, koja je deo svojih sudskih prava prenela na crkvu, već kao samostalna i nezavisna institucija. Crkveni sud je dospeo u Srbiju iz Vizantije zajedno sa crkvenom organizacijom. U to vreme je crkveni sud bio već potpuno oformljen, sa nadležnošću koja je bila šira od izricanja disciplinskih presuda kleru. Crkva sudi pripadnicima klera za sve sporove i sva krivična dela. Pred crkvenim sudom su odgovarali svi pripadnici pravoslavne vere za tzv. duhovne dugove: „I za duhovnu dužnost neka se svaki čovek pokorava svome arhijereju i neka ga sluša. Akoli se ko nađe sagrešivši crkvi ili prestupivši što bilo od ovoga Zakonika, hotimice ili nehotice, neka se pokori i ispravi crkvi, a akoli se ogluši i uzdrži od crkve i ne ushtedne ispuniti crkvena naređenja, tada da se odluči od crkve“ (čl. 4). Odlučenje je bila veoma oštra kazna u srednjem veku i povlačila je mnoge posledice. Nadležnost crkve se protezala i na bračne i nasledne sporove. Zakonik štiti nadležnost crkvenih sudova i u čl. 12 zabranjuje kozmicima (svetovnjacima) da sude bilo koji od „duhovnih dugova“.

Kao vlasnik velikih zemljišnih poseda, moćni feudalac, crkva ima pravo da preko svojih predstavnika sudi celokupnom zavisnom stanovništvu, naseljenom na sopstvenim imanjima: „Crkveni ljudi u svakoj parnici da se sude pred svojim mitropolitima, i pred episkopima i igumanima, i koja su oba čoveka jedne crkve, da se sude pred svojom crkvom, a akoli budu parničari dveju crkava, da im sude obe crkve“ (čl. 33). Iz nadležnosti crkvenih sudova, gde se crkva pojavljuje kao feudalac, izuzeti su „carski dugovi“ za koje je nadležan državni sud. Sporovi oko zemlje koje vodi crkva, takođe spadaju u nadležnost državnog suda koji je dužan da o tome obavesti cara, da bi on presudio.

O postojanju vlastelinskih sudova nema nikakvih direktnih podataka u Dušanovom zakoniku. Međutim, ako nema direktnih, ima indirektnih podataka na osnovu kojih se može zaključiti da su ti sudovi ipak postojali. U čl. 115 pominje se „sud gospodarev“: „I ko je čijega čoveka primio iz tuđe zemlje a on je pobegao od svoga gospodara, od suda…“ Na vlastelinstvima je bilo tamnica, što znači da je vlastelin imao pravo da u njih zatvara svoje zavisne ljude ako bi ih zbog nečeg ispitivao ili kažnjavao. Čl. 103 govori o pravu gospodara da sudi svome otroku za sva dela osim „carskih dugova“. Vrlo je verovatno da se to može donekle preneti i na pravo suđenja meropsima. Poslednji član Zakonika je važan za ovo pitanje: „Meropah, ako pobegne kuda od svoga gospodara u drugu zemlju ili u carevu, gde ga nađe gospodar njegov, da ga osmudi i nos raspori, i ujemči da je opet njegov, a drugo ništa da mu ne uzme“ (čl. 201). Ako je, dakle, bilo predviđeno pravo vlastelina da kazni meropha u Zakoniku predviđenom kaznom, onda je verovatno postojalo prethodno pravo da ga na takvu kaznu osudi.

Dušanovim zakonikom su ustanovljeni državni sudovi. U celoj zemlji su po oblastima raspoređene državne sudije. Kako novi sudski organi nisu imali ustaljenu tradiciju, Zakonik im je nekim svoji odredbama osiguravao uslove rada i obezbeđivao dostojanstvo: „Ko se nađe da je odbio sudijina sokalnika, ili pristava, da se opleni i da mu se uzme sve što ima“ (čl. 107). „Ko se nađe da je osramotio sudiju, ako bude vlastelin, da mu se sve uzme, akoli selo, da se raspe i opleni.“ (čl. 111). Državni sudovi su bili nadležni da sude sve sporove svetovne vlastele, kao i njihova krivična dela, sporove između manastira ili crkve i vlastelina oko zemlje, sve sporove zavisnih stanovnika naseljenih na državnim domenima i sva krivična dela koja bi oni počinili, kao i sve sporove i krivična dela gradskog stanovništva iz gradova u unutrašnjosti Srbije. Zavisnom stanovništvu sa vlastelinskih imanja sudili su državni sudovi za „carske dugove“. To su bila dela od posebnog značaja za državu – ubistva, teška telesna povreda, pomaganje merophu u bekstvu, krađa konja i parnice o zemlji.(55) „Ubogi i ništi“ koji ne pripadaju nijednom vlastelinskom ili crkvenom imanju, takođe potpadaju pod nadležnost državnih sudova. Među ljudima se još nije bila stvorila navika da se obraćaju oblasnim državnim sudijama, pa ih na to opominje čl. 182: „Ko je u oblasti kojih sudija, svaki čovek da nije vlastan pozivati na dvor carev, ili kamo drugo, nego da ide svaki pred svoga sudiju, u čijoj bude oblasti, da se rasudi po zakonu“. Zakonik predviđa odredbe kojima štiti stanovništvo od eventualne zloupotrebe službenog položaja. „Sudije kuda god idu po zemlji carevoj i svojoj oblasti, da nije vlastan uzeti obroka silom, ni što bilo drugo, osim poklona, što mu ko pokloni od svoje volje“ (čl. 110).

Osim državnih sudova po oblastima, postojao je sud na samom carevom dvoru. Vlasteli koja je živela na dvoru sudio je taj sud: „Koja vlastela stoje u kući carevoj uvek, ako ih ko tuži, da ih tuži pred sudijom dvorskim, a drugi niko da im ne sudi.“ (čl. 177). Ovaj sud može i da ispravi nepravde nanesene bilo kome, osim otrocima vlastelinskim (čl. 72). Dvorski sud sudi i za svako „zlo“ koje se učini na carskom dvoru. Ako se parničari slučajno zadese na dvoru, može im takođe suditi dvorski sud, ali se zabranjuje samoinicijativno pozivanje pred ovaj sud: „mimo oblast sudija, koje je postavilo carstvo mi; samo da ide svako pred svoga sudiju“ (čl. 175).

Kao što je napred rečeno, u okviru srpsko-grčkog carstva bilo je gradova sa različitim statusom. To se u punoj meri odražava i na uređenje sudova. Primorski gradovi su imali sopstvenu sudsku organizaciju, predviđenu svojim statutima. Neki gradovi, kao na primer Kotor, ne dozvoljavaju ni najmanju povredu svoje autonomije i predviđaju kaznu za svkakog građanina koji bi se obratio sudu u Srbiji.(58) Grad Budva ima nešto drukčiji stav. Budvanski statut predviđa „carske dugove“  za koje sude srpski državni sudovi. To su – izdajstvo, ubistvo, sporovi o robu, robinji i o konju.(59) Dubrovčani su prema svom statutu  bili obavezni da sve međusobne sporove rešavaju u Dubrovniku pred svojim sudijama ili pred dubrovačkim konzulima koji su boravili u Srbiji. Ovi konzularni sudovi su bili regulisani običajnim pravom sve do 1387. godine. Iz nadležnosti dubrovačkih ili konzularnih sudova nije bilo izuzeto nijedno delo koje bi eventualno predstavljalo „carski dug“. Međusobne sporove su Srbi i Dubrovčani rešavali na naročitoj vrsti mešovitog suda koji se nazivao „stanak“.(60)

U grčkim gradovima je ostavljena postojeća sudska organizacija. Postoje sudovi koji sude sve sporove i krivična dela svojih građana, pa čak i proširuju svoju nadležnost na sporove između svojih građana i stanovnika okolne župe. To su mešoviti sudovi, sastavljeni od svetovnih sudija i pripadnika klera: „Gradovi svi po zemlji carstva mi da su na zakonu o svemu kako su bili u ranijih careva. A za sudove, što imaju među sobom, da se sude pred vladalcima gradskim i pred crkvenim klirom; a koji župljanin tuži građana, da ga tuži pred vladalcem gradskim, i pred crkvom i pred klirom po zakonu“ (čl. 176).(61)

U rudarskim gradovima u unutrašnjosti Srbije živeli su rudarski stručnjaci Sasi, zatim Dubrovčani, Kotorani i, razume se, Srbi. Ovakav etnički raznolik sastav stanovništva morao se odraziti i na  uređenje sudstva. Verovatno je položaj Sasa bio sličan položaju Dubrovčana – međusobne sporove  sudili su autonomno, a sporove između Sasa i Srba sudili su mešoviti sudovi. Osim toga, verovatno je da su postojali i rudarski sudovi koji su bili nadležni za rudarske sporove.(62)

Oblasni državni sudovi su u Srbiji prihvaćeni iz Vizantije.(63) Međutim, za Vizantiju je naročito karakteristično učestvovanje sveštenstva u organizaciji državnih sudova, što u Srbiji nije bilo prihvaćeno. Kada je car Andronik II želeo da sprovede reformu sudstva, konstituisan je 1269. godine Vrhovni sud u Carigradu koji se sastojao do 12 članova. Sud su sačinjavali najviši predstavnici sveštenstva, i državni dostojanstvenici u rangu senatora. Njegov zadatak je bio da prekine korupciju, koja je već dugo vremena bila veliko zlo u vizantijskom državnom životu. Međutim, ova reforma nije opravdala očekivanja i novi sud se nije pokazao otpornim prema već tradicionalnoj podmitljivosti. Stoga je Andronik III bio prinuđen da potraži novo rešenje. Osnovan je novi vrhovni sud od 4 člana čija je dužnost bila da kontroliše rad i presude svih sudova u carstvu, kada se za tim pokaže potreba. Presuda ovog suda je bila konačna. I ovaj sud je bio mešovitog karaktera – dvojica sudija su bili državni činovnici, a druga dvojica pripadnici visokog klera.(64) Nova reforma nije imala više uspeha od prethodne. Ipak, „generalni sud Romeja“ se održao sve do propasti carstva. „Za poznovizantsku sudsku organizaciju karakterističan je jak udeo klera u državnom sudstvu. Uticaj crkve na pravni život bio je utoliko veći što je, pored carskog suda generalnih sudija, od kojih su dvojica po pravilu pripadali kleru, postojao i duhovni sud pri patrijaršiji, koji je delao uporedo sa carskim, dopunjavao ga, ponekad i konkurisao mu, a u periodu kriza mogao i da ga zamenjuje“.(65)

U vizantijskom pravu su pooštrena načela istražnog inkvizicionog postupka u krivičnim sporovima. Primenjuje se mučenje, isključuje se zastupništvo i sa strane okrivljenog i sa strane tužioca, a za razliku od građanskih sporova, u krivičnom postupku svedoci se pozivaju odlukom sudskih organa i obavezni su da  pristupe sudu. Nemaju pravo da svedoče maloletni, žene, najamnici, slaboumni, ubogi, sluge, ukućani, ortaci za ortake, sinovi za očeve i očevi za sinove, gluvi, nemi, otkriveni u lažima, jeretici i Jevreji protiv hrišćana.(66) U izvesnim slučajevima sud može zahtevati od svedoka da položi zakletvu.

U Srbiji nije bilo podele između krivičnog i građanskog postupka. Postupak je bio uglavnom isti i pokretao se na inicijativu oštećene strane. Međutim, već se osećaju neke razlike, kao na primer u borbi protiv razbojnika. Pojava razbojničkih četa, koje su napadale naselja i putnike na drumovima,  karakteristična je za srednji vek i u istočnim i u zapadnim feudalnim državama. Stoga su bili dužni svi stanovnici gradova, župa i krajišta da vode računa o pojavi razbojnika, da ih gone i predaju vlastima, bez obzira na to što oni sami nisu bili oštećeni.

Pozivanje na sud se, prema Dušanovom zakoniku, vrši od strane tužioca u prisustvu državnog organa, pristava. Veliki vlastelin se poziva drukčije od ostalih: „Vlasteli veliki da se pozivaju s pismom sudijinim, a ostali s pečatom“ (čl. 62). Vlastelin ne sme biti pozvan uveče, nego „pređe obeda“. Svakom vojniku se daje povlastica da po povratku kući može ostati tri nedelje i da je posle toga roka obavezan da dođe na sud (čl. 61). Udata žena nije smela biti pozivana bez muža. Muž, ako je na putu, nije odgovoran za nedolazak sve dok mu žena ne javi za poziv. Nedolazak tužioca oslobađao je tuženog od odgovornosti. Ako nije došao, tuženi je plaćao kaznu – „prestoj“. U nekim slučajevima su stranke mogle imati zastupnika. Kada je bio pozvan član porodične zadruge, mogao je umesto njega doći na sud neki drugi član zadruge: „Bratanci, koji su zajedno u jednoj kući, kada ih ko pozove kod kuće, koji dođe od njih, taj da odgovara; akoli ga nađe na dvoru carevu ili sudijinu, da dođe i rekne, daću brata starijega na sud, da ga dade, i ne sme se prisiliti da odgovara“ (čl. 66). Čl. 73 takođe predviđa zastupnika: „Sirota koja nije kadra parničiti se ili odgovarati, da dade zastupnika, koji će za nju odgovarati.“

Dušanovom zakoniku su predviđena sledeća dokazna sredstva: obličenije, lice, svod, svedoci, isprave, zakletva stranaka, kletvenici, Božiji sud, priznanje.

Obličenije, hvatanje krivca na delu, bio je veoma značajan dokaz, kao i lice, corpus delicti, pa se pominju u većem broju članova – čl. 92, 109, 149, 154 i 180.

Svod je ušao u zakonik kao ustanova običajnog prava i uglavnom se upotrebljavao kada je bila u pitanju krađa stoke – čl. 180 i 193.

U Zakoniku nijedan član ne govori o svedocima, što ne znači da svedoci nisu bili dokazno sredstvo. Međutim, ovaj način dokazivanja je detaljno regulisan u Vlastarevoj Sintagmi, te nema nikakve potrebe da se slične odredbe ponavljaju u Zakoniku.

Isprave su poznato dokazno sredstvo i to su uglavnom razne povelje, darovnice i druge „knjige“.

Osim ovih, racionalnih dokaznih sredstava postojala su i iracionalna  njihova velika primena  karakteristična je za sva srednjovekovna prava.

Zakletva stranaka se upotrebljavala, ali nije regulisana u Zakoniku s obzirom na to da se o njoj govori u Vlastarevoj Sintagmi.

Kletvenici su ljudi koji, za razliku od svedoka, ne svedoče o onome što su lično videli ili saznali na drugi način, nego svojim zakletvama podržavaju izjave stranaka. Oni se često pominju u Zakoniku i izgleda da su se kao dokazno sredstvo mnogo koristili. Zakonik određuje broj kletvenika prema značaju dela: „Otsada unapred da je porota i za mnogo i za malo: za veliko delo da su dvadeset i četiri porotnika, a za pomanju krivicu dvanaest, a za malo delo šest porotnika“ (čl. 151). Na čijoj se strani zaklelo više porotnika, taj se smatrao „pravim“.

Božiji sud je, kao iracionalno dokazno sredstvo, bio dosta dugo u upotrebi kod mnogih naroda. „Božiji sud se sastojao u tome, što se optuženik podvrgavao nekim naročitim operacijama, opasnim po njegov život, njegovo zdravlje ili integritet njegovog tela. Ako bi kroz njih prošao živ, zdrav i nepovređen, onda se smatralo da je Božijim sudom opravdan te nevin.“(67)

Bilo je više oblika Božijeg suda. U srpskom srednjovekovnom pravu imamo kotao i železo. Kotao: u pun kotao vrele vode stavljen je komad usijanog gvožđa ili kamen i optuženi je to gvožđe ili kamen morao rukama izvaditi. Ukoliko bi se opekao, smatran je krivim. Železo: pred crkvenim vratima bi se usijalo gvožđe na vatri, a optuženi je morao usijano gvožđe položiti na svetu trpezu u crkvu. Ako bi se opekao, smatralo se da je njegova krivica dokazana. Verovalo se da sam Bog štiti pravednog u ovakvom načinu dokazivanja krivice.(68)

Priznanje stranke se ne pominje u Zakoniku. Međutim, s obzirom na to da je postupak bio optužni, može se pretpostaviti da se ovo dokazno sredstvo koristilo. Verovatno se posle priznanja i nije tražio drugi dokaz, jer se u optužnom postupku priznanje ne proverava.

Presuda treba da se zasniva na zakonu. Pored Dušanovog zakonika, to podrazumeva i vizantijske zakone koji su važili u Srbiji, crkvene zakone i neke odredbe običajnog prava. Zakonik daje svakome pravo da putem suda dođe do pravde i zaštite, a ako mu to ne uspe putem redovnih sudova, može doći na carev dvor. To se, ipak, ne odnosi i na robove : „I ko nevoljan dođe na dvor carev, da se svakome učini pravda, osim roba vlasteoskoga“ (čl. 72).  Presuda je možda i ranije bila pisana, ali Zakonik uvodi kao opšte obaveznu pisanu presudu u dva primerka: „Sve sudije što sude da upisuju sudove i da drže kod sebe, a upisavši, drugo pismo da ga dadu onomu, koji se bude opravdao na sudu. Sudije da šalju pristave dobre, prave i verodostojne“ (čl. 163). Ova obaveza se ponavlja u čl. 181: „i što će komu suditi sudije, svaku osudu da upisuju, kako ne bi bilo nekoje potvore, da se rešava po zakonu carevu.“

Izvršenje presude je dugo vremena imalo privatni karakter. Kasnije ovu obavezu preuzima država na sebe i zabranjuje privatnim licima da sama izvršavaju presudu. To je bio posao inokosnog sudskog organa – pristava. On je sa sobom morao nositi pismenu presudu, koju je trebalo izvršiti i u svemu se morao strogo pridržavati te presude. Izvršenik je pristava mogao tužiti za zloupotrebu, a kada bi se zloupotreba dokazala, kazna je bila veoma stroga: „akoli se nađe da su prepravili sud, da im se ruke otseku i jezik odreže“ (čl. 162). S druge strane, niko nije smeo odbiti izvršenje presude od strane sudskog organa: „Ko se nađe da je odbio sudijina sokalnika, ili pristava, da se opleni i da mu se uzme sve što ima.“ (čl. 107). U slučaju da pristav zbog protivljenja ne uspe da izvrši presudu, sudija treba da napiše zvanično pismo kefaliji ili vlastelinu, u čijoj se oblasti nalazi „preslušnik“, da oni izvrše presudu: „Sudije, kuda šalju pristave i pisma svoja, ako se ko ogluši i odbije pristava, da pišu sudije pismo kefalijama i vlasteli, u čijoj budu oblasti oni nepokornici, da svrše za to vlasti što pišu sudije, ako ne svrše vlasti da se kazne kao nepokornici“ (čl. 178).

************************************************************************************

    1) D. Janković, Srpska feudalna država od XII do XV v., Istorija države i prava jugoslovenskih naroda (do 1918), Beograd 1962, str. 49 (dalje: D. Janković, Srpska feudalna država); D. Bogdanović, Dušanovo zakonodavstvo, Istorija srpskog naroda, I, Beograd 1981, 558 (dalje: D. Bogdanović, Dušanovo zakonodavstvo).

     2) T. Taranovski, Majestas Carolina i Dušanov Zakonik, Glas SKA, CLVII, Beograd 1933,  9; M. Kostrenčić, Dušanov Zakonik kao odraz stvarnosti svoga vremena, Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd 1951,  27-42.

     3) D. Bogdanović, Dušanovo zakonodavstvo,  560; A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, 1928,  88 (dalje: A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana).

     4) D. Bogdanović, Dušanovo zakonodavstvo,  560.

     5) Isto, str. 568.

     6) S. Novaković, Vizantijski činovi i titule u srpskim zemljama XI do XV veka, Glas SAN LXXVIII, Beograd 1908,  236-270.

     7) Istorija naroda Jugoslavije I, Beograd 1953,  376- 400.

     8) Na primer čl.  57, 101, 111, 121, 122, 142, 156 itd.

     9) S. Ransimen, Vizantijska civilizacija,prevela Bosanka Kurtovic, Subotica – Beograd

      1964,   58.

    10) B. Nedeljković, O saborima i zakonodavnoj delatnosti u Srbiji u vreme vladavine cara Stefana Dušana, sa posebnim osvrtom na donošenje Zakonika cara Stefana Dušana, Zakonik cara Stefana Dušana, I, Struški i Atonski rukopis,SANU, Beograd 1975,  26

    11) K. Jireček i J. Radonić, Istorija Srba II, Beograd 1952,  32.

    12) D. Janković, Srpska feudalna država,  73-75.

    13) B. Nedeljković, O saborima,  59.

    14) M. Mirković, Pravni položaj i karakter srpske crkve pod turskom vlašću (1459-1766), Beograd 1965,  33.

    15) G. Ostrogorski, Odnos crkve i države u Vizantiji, O verovanjima i shvatanjima vizantinaca, Sabrana dela, V, Beograd 1970,  235.

    16) S. Ransimen, Vizantijska civilizacija,  58.

    17) G. Ostrogorski, Odnos crkve i države u Vizantiji, 234-237.

    18) V. Čubrilović, Oko proučavanja srednjovekovnog feudalizma, Istorijski časopis III, Beograd 1952,  195

    19) K. Jireček i J. Radonić, Istorija Srba, II,  67.

    20) T. Taranovski, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, I, Beograd 1931,  90 (dalje: T. Taranovski, Istorija srpskog prava).

    21) D. Janković, Srpska feudalna država,  65.

    22) A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354, Beograd 1980,  208-209, (dalje: A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana).

    23) S. Novaković, Pronijari i baštinici, Glas SAN, I, Beograd 1887, 18-21.

    24) Isto,  23-24.

    25) V. Čubrilović, Oko proučavanja srednjovekovnog feudalizma str. 197; A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana,  222-223.

    26) G. Ostrogorski, Pronija. O vizantijskom feudalizmu, Sabrana dela V, Beograd 1969,  147.

    27) Isto, 203.

    28) Isto,  227-232.

    29) Isto,  235.

    30) Isto,  237-238.

    31) Isto,  282.

    32) T. Taranovski, Istorija srpskog prava, II,  53.

    33) T. Taranovski, Istorija srpskog prava, I,  34.

    34) Isto,  48.

    35) D. Janković, Srpska feudalna država,  52.

    36) G. Ostrogorski, Privredne i društvene osnove razvoja Vizantijskog carstva,

      Privreda i društvo Vizantijskog carstva, Sabrana dela, II, Beograd

      1969. ,  72-93.

    37) M. Blagojević, Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Beograd 1973,  339-396.

    38) Isto,  397.

    39) K. Jireček i J. Radonić, Istorija Srba, II, 170-173.

    40) A. Solovjev, Sokalnici i otroci u uporedno-istorijskoj svetlosti, Glasnik Sk. N. D., knj. 19, Skoplje 1938, 130.

    41) T. Taranovski, Istorija srpskog prava, I,  114-115.

    42) Isto,  83-84.

    43) Isto,  84-85.

    44) A. Solovjev, Ugovor o kupovini i prodaji u srednjevekovnoj Srbiji, Arhiv za pravne i društvene nauke, knj. XV, 1927,  446.

    45) Isto,  447.

    46) T. Taranovski, Istorija srpskog prava, I,  96.

    47) A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana, 172-173, 178.

    48) Isto, 207-208.

    49) A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana, 129-140.

    50) Isto,  141-142.

    51) Isto,  148-149.

    52) D. Janković, Srpska feudalna država,  87.

    53) A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana,  157-160.

   54) T. Taranovski, Istorija srpskog prava, II,  5-6.

    55) Isto,  67.

   56) N. Radojčić, Snaga zakona po Dušanovom zakoniku, Glas SKA CX, knj. 62, Sremski Karlovci 1923, T. Taranovski, Majestas Carolina i Dušanov zakonik, Glas SKA, CLVII, knj. 80, Beograd 1933.

   57) A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana,  313-316.

    58) T. Taranovski, Istorija srpskog prava, III-IV, 161-162.

    59) Isto,  144-145.

    60) Isto,  145; A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana,  318-319.

    61) A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana,  318-319.

    62) Isto, str. 277-278M T. Taranovski, Istorija srpskog prava, III-IV, str. 149; N. Radojčić, Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića, Beograd 1962, 51-52.

    63) A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana,  207-208.

    64) G. Ostrogorski, Istorija Vizantije,Sabrana dela,VI, Beograd 1969,  469.

    65) Isto,  469.

    66) I. D. Martisevič i drugi, Opšta istorija države i prava, II – feudalizam, preveo B. Nedeljković, Beograd 1949,  100.

    67) T. Taranovski, Istorija srpskog prava, III-IV,  194.

    68) Isto, 194.

Izabrana literatura 

Avakumović J., Stara srpska porota poređena sa engleskom porotom, Glas SKA,

    HLIV, Beograd 1894, 1’36.

2. Arhiepiskop Danilo, Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih, prevod L.  Mi-

    rković, Beograd 1935.

3. Barker E.,Social and political thought in Byzantium, Oxford 1961

4. Begović, M., Tragovi našeg srednjovekovnog prava u turskim pravnim

    spomenicima, Istoriski časopis, III, Beograd 1951’52, 67/84.

5. Belić A., Šest stotina godina Dušanova Zakonika, Zbornik u čast šeste

    stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd 1951, 7-12.

6. Blagojević M., Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Beograd 1973.

7. Bogisic V., Pisani zakoni na slovenskom jugu, I, Zagreb 1872

8. Božić I., Dohodak carski. Povodom 198 člana Dušanovog Zakonika Rakovačkog

    rukopisa: Pos. izd. SANU, SSLIV, knj. 18, Beograd 1956. 1-84.

9. Božić I., Paraspor u skadarskoj oblasti, Zbornik radova Vizantološkog

    instituta SAN, HLIV, knj. 4, Beograd 1956.

10. Božić I., Konj dobri i oružje. Uz čl. 48 Dušanovog zakonika, Zbornik Matice

    srpske, 13-14, Novi Sad 1956.

11. Borghrav E. de, Srpski car Stevan Dušan i Balkansko poluostrvo u HIV veku,

      preveo D. Jevrić, Mitrovica 1886.

12. Vesnić M., „Justinijanovi zakoni“ i staro srpsko pravo, Branič, sv. 3-5,

      Beograd 1889, 137-148, 221-230.

13. Vukićević M., Kratak pregled imovinskih oblika zemlje u staroj srpskoj

      državi, Godišnjica Nikole Čupića, HHIII, Beograd 1904, 1’50.

14. Vučo N., Ekonomika srednjovekovne Srbije kroz Dušanov Zakonik i

      manastirske povelje, Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika

      cara Dušana, Beograd 1951.

15. Gerasimović J., Staro srpsko pravo, Beograd 1925.

16. Dinić M., Srpska vladarska titula za vreme carstva, Zbornik radova

      Vizantološkog instituta SAN, LIH, knj. 5, Beograd 1958.

17. Dinić M., Dušanova carska titula u očima savremenika, Zbornik u čast šeste

      stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd 1951, 87-118.

18. Đorić S., Osnovna pitanja o Dušanovom Zakoniku, Arhiv za pravne i

      društvene nauke, HVII, sv. 3, Beograd 1914, 190-204.

19. Đorić S., Postanak domaćih kompilacija vizantijskog prava kod pravoslavnih

      Slovena, Arhiv za pravne i društvene nauke, VII, Beograd 1909, sv. 4, 295-

      -306.

20. Zakonik cara Stefana Dušana, I, Struški i Atonski rukopis SANU, Beograd

      1981, (grupa autora), II, Studenički, Hilandarski, Hodoški i Bistrički rukopis, SANU, Beograd 1981;    III, Baranjski, Prizrenski, Šišatovački,Rakovački, Ravanički i Sofijski rukopis, SANU, Beograd 1997

21. Zigeъ  D..D. Zakonik   Stefana Dušana, S. Peterburgь  1872.

22. Istorija Jugoslavije, Beograd 1973, (grupa autora) str. 55-90.

23. Istorija naroda Jugoslavije I,grupa autora, Beograd 1953, str.

      365-407.

24. Istorija srpskog naroda I,grupa autora, Beograd 1981, str. 511-565.

25. Janković D., Bogišićevi komentari Dušanovog Zakonika, Anali

      Pravnog fakulteta u Beogradu, I, br. 3-4, Beograd 1953, 393-409.

26. Janković D., Značaj Dušanovog Zakonika, Istoriski glasnik, sv. 3, Beograd

      1949, 24-32.

27. Janković D., Srpska feudalna država od HII do HV v. ‘Istorija države i prava jugoslovenskih naroda

(do 1918), Beograd 1978, 49-113.

28. Jireček K. i Radonić J., Istorija Srba I i II, Beograd 1952.

29. Jovanović A. S., Nasledno pravo u starih Srba, prilog čl. 100 i 101

      Dušanova Zakonika, Otadžbina, HIH, Beograd 1888, 257-290.

30. Jorga N., Formes byzantines et realites balcaniques, Bucurest – Paris 1922

31. Kostrenić M., Dušanov zakonik kao odraz stvarnosti svog vremena,

      Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd

      1951, 27-44.

32. Krstić N., Istorija srbskog naroda, druga sveska, Beograd 1864.

33. Krstić N., Razsmatranя  o Dušanovomъ  zakoniku, Glasnik Društva

      srbske slovesnosti, VI, Beograd 1854, 88-149.

34. Krstić N., Razsmatranя   o starimъ  srbskimъ  pravima, Glasnik Društva

      srbske slovesnosti, IH, Beograd 1857, 60-126 i knj. HI, Beograd

      1859, 204-261.

35. Lapčević D.., Sebri nisu imali pravo na sabore, Prosvetni glasnik,

      HHHIH, Beograd 1922, 749-751.

36. Martisević I.D., Opšta istorija države i prava, II deo, feudalizam,

      preveo B. Nedeljković, Beograd 1949.

37. Macы ejovski  V., Istoriя   slavenskы   prava, preveo N. Krstić, Budim 1856.

38. Metohit T., Poslanica, preveo M. Apostolović, Letopis Matice srpske,

      Novi Sad 1902.

39. Mirković M., Pravni položaj i karakter srpske crkve pod turskom vlašću

      (1459-1766), Beograd, 1965.

40. Mošin V., Vizantijski uticaj u Srbiji u HIV v., Jugoslovenski Istorijski

      časopis,III , sv. 1-4, Beograd 1937, 147-160.

41. Mosin V., Bogisicev Dalmatinski rukopis i mladja redakcija Dusanova zakonodavstva, Anali Historijskog instituta Jugoslavenske akademije u Dubrovniku, sv. I, Dubrovnik 1953, 9-58

42. Mosin V., Vlastareva sintagma i Dusanov zakonik u Studenickom  „Otacniku“, Starine JAZU, knj.42, Zagreb 1949, 7-93

43. Mošin V. i Solovjev A., Grčke povelje srpskih vladara, Beograd 1936.

44. Mosin V., Pastrovski spisak Dusanova zakonodavstva prema Zagrebackom rukopisu, Starine JAZU, 43, Zagreb 1951, 7-27

45. Namislovski L., Nacrt razvoja sudstva u srednjovekovnoj Srbiji, Arhiv za

      pravne i društvene nauke, V, (HHI), sv. 1, Beograd  1922, 23-34.

46. Naumov E. P., Gospodstvuющiй  klass i gosudarstvennaя   vlastь  v Serbii

      HIII-HV vv., Moskva 1975.

47. Nedeljković M. B., O saborima i zakonodavnoj delatnosti u Srbiji u vreme

      vladavine cara Stefana Dušana, sa posebnim osvrtom na donošenje

      Zakonika cara Stefana Dušana, Zakonik cara Stefana Dušana, Struški

      i Atonski rukopis, Beograd 1975.

48. Novaković S., Vizantijski činovi i titule u srpskim zemljama HI-HV

      veka, Glas SKA, LXXVIII, Beograd 1908.

49. Novakvić S., Zakonik Stefana Dušana cara srpskog 1349 i 1354,

      Beograd, 1898.

50. Novaković S., Matije Vlastara Sintagmat, Beograd 1907.

51. Novaković S., Rimsko-vizantijsko pravo i narodni pravni običaji,

      Godišnjica Nikole Čupića, IH, Beograd 1887, 214-234.

52. Novaković S., Pronijara i baštinici, Glas SAN, I, Beograd 1887.

53. Novaković S., Udava ili samovlasno apšenje za dug, Pravnik, I, sv.

      1-2, Beograd 1892, 13-21, 97-107.

54. Ostrogorski G., Avtokrator i samodržac, Vizantija i Sloveni, Sabrana

      dela, IV, Beograd 1970.

55. Ostrogorski G., Agrarne prilike u Vizantijskom carstvu u srednjem veku,

      Privreda i društvo Vizantijskog carstva, Sabrana dela, II, Beograd

      1969.

56. Ostrogorski G., Vizantijski sistem hijerarhije država, O verovanjima i

      shvatanjima Vizantinaca, Sabrana dela, V, Beograd, 1970.

57.  Ostrogorski G., Vizantijski car i svetski hijerarhijski poredak,

       O verovanjima i shvatanjima Vizantinaca, Sabrana dela, V, Beograd 1970.

58. Ostrogorski G., Vizantijsko carstvo u svojoj unutarnjoj strukturi, Privreda

      i društvo Vizantijskog carstva, Sabrana dela, II, Beograd 1969.

59. Ostrogorski G., Dušan i njegova vlastela u borbi sa Vizantijom,

      Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd

      1951.

60. Ostrogorski G., Istorija Vizantije, Sabrana dela, VI, Beograd 1969.

61. Ostrogorski G., Odnos crkve i države u Vizantiji, O verovanjima

      i shvatanjima Vizantinaca, Sabrana dela, V, Beograd 1970.

62. Ostrogorski G., Privredne i društvene osnove razvoja Vizantijskog carstva,

      Privreda i društvo Vizantijskog carstva, Sabrana dela, II, Beograd

      1969.

63. Ostrogorsku G., Problemes des relations byzantino-serbes au XIVe siecle, Oxford 1966

64. Ostrogorski G., Pronija, O vizantijskom feudalizmu, Sabrana dela, I,

      Beograd 1969.

65. Pogodinъ  A. L., Istoriя   Serbii, S. Peterburg, b.g.

66. Polićević M., Ustrojstvo pravosuđa u staroj srpskoj državi – u HIII i HIV v.,

      Arhiv za pravne i društvene nauke, VI, (XXIII), sv. 1-6, Beograd 1923, 1-16,

      88-98, 193-209, 262-280, 330-354.

67. Radojković B., O sokalnicima, Beograd 1937.

68. Radojčić N., Vek i po prouačvanja Dušanovog Zakonika, Zbornik u čast

      šeste stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd 1951, 244-246.

69. Radojčić N., Dušanov Zakonik i vizantisko pravo, Zbornik u čast šeste

      stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd 1951.

70. Radojčić N., Zakonik cara Stefana Dušana 1349 i 1354, Beograd 1960.

71. Radojčić N., Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevića, Beograd

      1962.

72. Radojčić N., Jemstvo lične i imovinske slobode po Dušanovom Zakoniku,

      Istoriski časopis, V, Beograd, 1955, 7-17.

73. Radojčić N., Razvitak srpske države u srednjem veku, Prosvetni glasnik,

      LVIII, Beograd, 1942.

74. Radojčić N., Snaga zakona po Dušanovom Zakoniku, Glas SKA, SH, Sremski

      Karlovci 1923, 100-139.

75. Radojčić N., Srpski državni sabori u srednjem veku, Beograd 1940.

76. Radojčić N., Struški rukopis Dušanova Zakonika, Južnoslovenski filolog,

      XXII, Beograd 1958, 49-63.

77. Radojčić N., Sudije i zakon u srednjevekovnoj Srbiji, Letopis Matice Srpske,

      305, Novi Sad, 1925, 53-68.

78. Radonić J., Međunarodni položaj Srbije u XIV veku, Zbornik u čast šeste

      stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd 1951, 13-26.

79. Ransimen S., Vizantijska civilizacija, prevela Bosanka Kurtovic, Subotica – Beograd

      1964.

80. Solovjev A., Dva priloga proučavanju Dušanove države, Glasnik Sk N.G., II,

      Skoplje 1927, 25-46.

81. Solovjev A., „Gradski zakon“ u srednjevekovnoj Srbiji, Arhiv za pravne i

      društvene nauke, XVI, (XXXIII), sv. B, Beograd 1928, 342-349.

82. Solovjev A., Žene kao porotnici u Dušanovom Zakoniku, Arhiv za pravne i

      društvene nauke, HHHVIII, Beograd 1939, 403-407.

83. Solovjev A., Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godine, Beograd,

      1981.

84. Solovjev A., Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, Skoplje 1928.

85. Solovjev A., Značaj vizantijskog prava na Balkanu, godišnjica Nikole Čupića,

      XXXVII, Beograd 1928, 95-141.

86. Solovjev A., Knjiga privilegija Grbaljske župe (1647-1767) sa Dušanovim

      Zakonikom, Spomenik SKA, LXXXVII, Beograd 1938, 21-79.

87. Solovieff A., Le droit byzantin dans la Codification d` Etienne Douchan, Paris 1928.

88. Solovjev A., Odabrani spomenici srpskog prava od HII do XV veka, Beograd

      1926.

89. Solovjev A., Pojam države u srednjevekovnoj Srbiji, Godišnjica Nikole

      Čupića, XIII, Beograd 1933, 64-92.

90. Solovjev A., Postanak i značaj Dušanova Zakonika, Beograd 1931.

91. Solovjev A., Pravni položaj seljaka i zanatlije u srednjem veku, Prosvetni

      glasnik, 59, sv. 3-4, Beograd, 1943, 82-92.

92. Solovjev A., Predavanja iz istorije slovenskih prava, Beograd 1939.

93. Solovjev A., Sebrov zbor, Arhiv za pravne i društvene nauke, HVII, (XXXIV),

      sv. 3, Beograd 1928, 170-177.

94. Solovjev A., Seljaci – plemići u istoriji jugoslovenskog prava, Arhiv za

      pravne i društvene nauke, XXXI (XLI), Beograd 1935, 435-464.

95. Solovjev A., Sokalnici i otroci, Glasnik Sk. N. D., XIX, Skoplje 1938,

      103-132.

96. Solovjev A., Sudije i sud po gradovima Dušanove države, Glasnik Sk.

      N. D., VII-VIII, Skoplje 1930, 147-162.

97. Solovjev A., Ugovor o kupovini i prodaji u srednjevekovnoj Srbiji, Arhiv

      za pravne i društvene nauke, HV, Beograd 1927, 429-488.

98. Stanojević S., Kralj Milutin, Beograd 1937.

99. Taranovski T., Dušanov Zakonik i Dušanovo carstvo, Novi Sad 1926.

100. Taranovski T., Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, I, II, III-IV,

      Beograd 1931.

101. Taranovski T., Majestas Carolina i Dušanov Zakonik, Glas SKA, CLVII,

      Beograd 1933, 17-88.

102. Tricki S., Ktitorsko pravo u Vizantiji i u nemanjićkoj Srbiji, Glas

        SKA, CLVIII, knj. 86, Beograd 1935, 81-132.

103. Ćirković S., Pravoslavna crkva u srednjovekovnoj srpskoj državi 1219-1969, Spomenica o 750-godišnjici autokefalnosti, Beograd 1969, 31-51

104. Ćirković S., Udava. Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu XI-1 (1970) 345-351

105. Ćirković S., Osvajanja i odolevanja: Dušanova politika 1346-1355, 541-556

106. Ćirković S., Srbija uoči carstva, Dečani i vizantijska umetnost sredinom XIV veka, Beograd,SANU, 1989, 3-13

107. Florinski T.D., Pamяtniki zakonodatelьnoй deяtelьnosti  Dušana carя  Serbovъ  i Grekovъ , Kievь 1888.

108. Hube R., Droit romain a greco-byzantin chez les peuples slaven, Paris –  Toulouse 1880.

109. Černilovski Z.M., Vseobщaя istoriя gosudarstva i prava, Moskva 1973.

110. Čubrilović V., Oko proučavanja srednjovekovnog feudalizma, Istoriski

        časopis, III, Beograd 1952, 189-203.